Premijerka Srbije Ana Brnabić razgovarala je u NJujorku s predsednicom tamošnje čuvene berze Stejsi Kaningem i učestvovala na ceremonijalnom zatvaranju dnevnog poslovanja u NJujorškoj berzi. Povod njene posete SAD je obeležavanje velikog jubileja: 100 godina od podizanja srpske zastave ispred Bele kuće. Rečnikom hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, to je bilo vreme kad su Srbi i Amerikanci bili ‘braća po oružju’.

ako je bilo dobrih odnosa – kao između Ataturka i kralja Aleksandra, ili Vučića i Erdogana, Srbi i Turci nisu ‘braća po oružju’, ali zato jesu bliski po mnogim stvarima – od kuhinje do jezika. Ako ćemo po turcizmima, nadajmo se da Ana nije išla u Ameriku badava, ali treba se nadati i da je bila batli – što je često korišćen pridev – turcizam za nekoga ko je srećan.

Mi smo se sad zabavili ocenama srpskog patrijarha Irineja da je Srbima u Crnoj Gori maltene kao u NDH, pa smo zaboravili kako je to bilo kad je jedan Crnogorac bio na simboličkom mestu na kom se sad našla srpska premijerka.
Zvono kao signal za otvaranje i zatvaranje berze uvedeno je 1903. godine. NJujorška berza je 1995. godine uvela tradiciju redovnog pozivanja visokih zvanica koji imaju čast da označe početak i kraj rada udarcem u zvono.

Mnoge bitne face su zatvarale berzu, a u taj VIP red upisao se septembra 2008. i predsednik (predšjednik) Crne Gore Filip Vujanović. Umesto da malkice aplaudira, pritisne zvono i simbolički odmeri udarac čekićem, Vujanović je frenetično aplaudirao, zvonio i udarao čekićem. Bilo je to i trapavo i simpatično. Ali, poenta je da crnogorski predsednik nije bio ‘batli’ – jer, gle bizarnosti, njegovi udarci čekićem označili su maltene početak SEKE – svetske ekonomske krize. Hoće li Ana biti ‘batli’? I za koga?

Hrvatska predsednica do finala je bila ‘batli’ hrvatskoj reprezentaciji na Mundijalu u Rusiji, a performans koji je izvela na kraju moguće da će joj biti ‘batli’ za predstojeće predsedničke izbore u Hrvatskoj. U Tirani je pre neki dan pokazala veliku dobru volju da bude ‘batli’ za evropske integracije Albanije, ali je i dala kontroverznu izjavu o tome da su Albanci i Hrvati ‘braća po oružju’. Najpoznatiji Albanci – Kosovari u Tuđmanovoj vojsci bili su Agim Čeku i Rahim Ademi. Obojica su učesnici i ‘Oluje’.

Uprkos logičnoj zahvalnosti koju Hrvatska oseća prema Albancima u njenoj vojsci, izjava je regionalno nezgrapna i donekle ratnohuškačka, ma koliko nenamernosti bilo u tome, ali je zaista hipokrizija kad se u Srbiji nad njom iščuđavaju i zgražavaju oni koji slušaju i u sebi sa simpatijama pevuše skandiranje – ‘ubij Hrvata da Šiptar nema brata’.
Koliko će zaista biti potrebno regionu da nadiđe tabuizirane narative koji su manje-više u svojoj suštini genocidni, ili masovnozločinački, ako mislite da je termin ‘genocid’ prejak i proizvod ujdurme, kao što mnogi Srbi misle povodom Srebrenice.

Put koji treba da prevali region do kakve-takve katarze otprilike jednak je rastojanju između Marka Perkovića Tompsona i Marka Noflera, lidera Dire Straits koji su sa svojom ‘Braćom po oružju’ postali najveći bend na svetu. Brothers in Arms (1985) je peti studijski album Straitsa, multiplatinasta ploča i prvi CD prodat u milion primeraka. Kakvi su to samo hitovi bili: So Far Away, Money For Nothing, Walk Of Life i naslovna Brothers in Arms.

Nikada nijedno nebo neće biti tako lepo plavo kao ono sa omota albuma Brothers in Arms. Posle te senzacionalne ploče koja je redefinisala pojam mejnstrima u rokenrolu, bend je svoju svetsku turneju uvežbavao koncertima u Splitu i Beogradu, na ‘Gripama’ i u ‘Pioniru’.
Koautor Money For Nothing sa onim čuvenim rifovima je Sting, poreklom kao i Mark Nofler iz severoistočne Engleske. Taj spot je doprineo MTV revoluciji iako Nofler tu upravo kritikuje MTV, a što je sad zaista nevino kad znamo razmere uticaja interneta i njegovog fejka.

Da, to je album magije, kako su davno ocenili kritičari. I davno su napisali da je naslovna pesma misaona meditacija o šovinizmu i huškanju, a što sve prati Noflerova melanholično dirljiva gitara.
Da li je uopšte hrvatska predsednica slušala ovu ploču (a po godinama trebalo je i lično da je kupi), i da li će se ikad u nekom balkanskom parlamentu poslati reči ove ‘braće po oružju’. Hoće li se samo varirati stihovi iz ‘Domovine’ sarajevskog pesnika Nenada Veličkovića – ‘svako svoje generale, rokaj civile, moli se bogu’, ili će se nekad, bez imalo patetike, ukazati i plavetnilo sa omota magičnog albuma. I neki stih ‘Braće po oružju’ upućen bivšim neprijateljima. Još bolje žrtvama. Na primer: ‘… Mnogo je različitih svetova. Toliko različitih sunaca. Imamo samo jedan svet a živimo u nekim drugim… Sad je Sunce zašlo u pakao. A Mesec se visoko pomalja. Daj da se oprostimo. Svako mora da umre. Ali zapisano je u zvezdama. I u svakoj liniji tvog dlana. Budale smo što ratujemo. Sa svojom braćom po oružju.’
Evo još jedne preporuke: Iron Maiden i njihova Como Estais Amigos, koju su ovi Englezi posvetili poginulim argentinskim momcima na Foklandima.

Kvalitet hrvatske predsednice sigurno je u tome da se često ne folira. Takva je i ova tiranska izjava, kao i ona iz novembra prošle godine na komemoraciji u Vukovaru kada je rekla da su u odnosima Srbije i Hrvatske napravljeni neki pomaci, ali i naglasila da će ‘puno vode proteći Dunavom pre nego što Hrvatska i Srbija mogu govoriti da su prijateljske države’. Uprkos njenim relacijama s Vučićem i prividnim pomacima koje oni čine, praksa potvrđuje njene reči o vodi.

Bože, koliko je samo Dragan Šutanovac, tada lider DS, bio brzoplet i pritom još i pokušao da bude duhovit kada je tu Kolindinu izjavu prokomentarisao ovako: ‘Pa, svakoga dana prolazi mnogo vode Dunavom i ne znam kojim mernim jedinicama ona meri taj protok vode. Ja sam, inače, hidroinženjer tako da bih mogao da joj pomognem da se rastereti opterećenja te vrste. Ali, ako imate političare koji odlučuju o sudbinama država i građana i koji imaju takav stav i takvu predrasudu, u startu ste osuđeni na negativno rešenje.’

Možda je najtužnije u svemu što je Šutanovac tu izjavu dao u Sarajevu, gde je januara prošle godine prisustvovao regionalnom Samitu lidera socijaldemokratskih partija. I verovatno nije ni slutio kontekst u kome će se socijaldemokratija naći na Zlatiboru jula 2018. i da će je tamo zastupati Zoran Lutovac.

Bilo bi zaista dirljivo kad bi glavni razlog što su Zaev i Cipras došli do sporazuma o imenu Makedonije to što su i jedan i drugi formalno levičari – Zaev socijaldemokrata, a Cipras socijalista.
Oni još skloniji cinizmu reći će da se na kraju svaka socijaldemokratija na Balkanu mora prilagoditi lokalnim uslovima, ili njima biti limitirana, kao što je Milorad Dodik socijaldemokratiju (on i njegovi su nezavisni socijaldemokrati, ako ste zaboravili), prilagodio bosanskohercegovačkim (post)dejtonskim uslovima. Kao što ju je Ranko Krivokapić u Crnoj Gori bio prilagodio tamošnjoj stabilokratiji, kao što je to Zoran Milanović bio domovinski upodobio u Zagrebu i odskora Zaev u Skoplju. Ili kao što ju je Nenad Čanak prilagodio Vučićevom liberalizmu. Dobro, prošla su vremena kad je Petar Stambolić govorio da nije važno da li je Kosovo albansko ili srpsko jer je jedino važno da je komunističko (ili danas evropsko?), ali šteta je za ceo region što socijaldemokratske snage nisu bile jače i predanije u procesu normalizovanja odnosa i ubedljivijeg osporavanja one paklene teze, tako drage sarkastičnim zapadnim centrima moći, ali do sada već i prilično demantovane i izjalovljene, da samo pravi nacionalisti mogu da se dogovore (da ubede svoje mase zadojene nacionalizmom) i isporuče ono što Zapad ište. Tobože oni su uverljivi.

Zaboravlja se da kosovske vlasti svojevremeno nisu prihvatile da partija Olivera Ivanovićeva na tamošnjim izborima učestvuje pod imenom socijaldemokratska, pa su Oliver i njegovi smislili ono ‘Srbija, demokratija, pravda’ jer je akronim isti – SDP. Često se to čitalo i kao ‘Sloboda, demokratija, pravda’. Prošlo je pola godine od ubistva Ivanovića.
Vremenom će se sigurno posvetiti i više vremena političkim i ideološkim stavovima ovog narodnog tribuna s Kosova. Na primer tome da je Ivanović po svetonazorima bio socijaldemokrata, čovek dijaloga koji je i srpsko nacionalno pitanje tretirao kao demokratsko.