Ne znam da li su ovce onoga čiju planinu ovce pasu. Ili je, možda, planina po prirodnom pravu onoga koji pase ovce po toj planini. U svakom slučaju, primenjeno na našu aktuelnu situaciju, izgleda da je tačno: čiji mediji toga i ovce!

Izborna kampanja se pretvorila u seriju manifestacija lojalnosti budućem predsedniku Republike. Istovremeno, na drugoj strani, “slobodni mediji” prazne svoje rezervoare pljuvačke na predsedničke kandidate koje je budući predsednik označio kao mete i kao njegove i naše neprijatelje!

Prema podacima Demostata iz nedavne telefonske ankete, predizbornu kampanju prati 78 posto punoletnih građana, dok je 22 posto ne prati. Približno, od petoro ljudi četvoro prati a jedan ne prati kampanju.

Demostat, istraživačko-izdavački centar u partnerstvom sa listom Danas: istraživanje rejtinga predsedničkih kandidata dve, odnosno tri nedelje pre izbora. Telefonska anketa na uzorku od 1.200 ispitanika od 8. do 14. marta 2017. Realizacija: istraživački tim Demostata, rukovodilac tima Srećko Mihailović.

Foto: Medija centar

Od ukupnog broja građana koji prate kampanju, čak 91 posto to čini pomoću televizije ili radija. Daleko ispod nalazimo kampanju na internetu (portali, sajtovi, društvene mreže, blogovi, itd.) sa 34 posto učešća, a onda sa 23 posto slede dnevne novine. Na samom kraju je praćenje kampanje preko tabloida sa 6 posto, preko štandova, letaka, bilborda, plakata sa 5 posto i na samom kraju su predizborni mitinzi sa 2 posto. Stiče se utisak da je precenjena komunikacija sa kampanjom preko dnevnih novina, a potcenjena ona koja se odvija preko tabloida. Verovatno treba sabrati ova dva postotka, pa govoriti o 29 odsto birača koji kampanju prate preko novina (bilo kojih).

Svaki peti među punoletnim građanima (22 posto) ne prati izbornu kampanju. Kampanju manje prate birači između 30 i 50 godina starosti, a znatno više oni koji imaju više od 65 godina. Manje je prate oni koji zarađuju a više penzioneri. Među pristalicama “Dosta je bilo” i Demokratske stranke onih koji prate kampanju ima po 96 posto, među pristalicama naprednjaka – 92 posto, među pristalicama radikala – 86 posto.

Televiziju kao izvoru vesti o kampanji ređe prate oni između 30 i 40 godina (56 posto) a više stariji od 65 godina (čak 95 posto). Obrnuto je sa internetom, oni sa 65 i više godina koriste internet u kampanjske svrhe u 4 posto slučajeva, s druge strane internet koristi 57 posto onih koji imaju između 18 i 30 godina, 35 posto onih između 30 i 40 godina, 30 posto onih koji imaju između 40 i 50 godina. Interesantan je postotak korisnika interneta u svrhu saznanja o kampanji među pristalicama pojedinih predsedničkih kandidata: 64 posto – pristalice Luke Maksimovića (Beli), 53 posto – pristalice Vojislava Šešelja, 49 posto – pristalice Saše Jankovića, 36 posto – pristalice Vuka Jeremića, 20 posto – pristalice Aleksandra Vučića.

Ukupno uzev retko koga mimoiđe kampanja predsedničkih kandidata koja se odvija na televiziji. Tek svaki jedanaesti birač zaobiđe ovo glavno i za mnoge jedino sredstvo kampanje. Šta to birač može da vidi na televiziji što bi mu pomoglo da se argumentovano opredeli za jednog od jedanaest predsedničkih kandidata? U prve dve sedmice kampanje stiče se utisak da čovek gledajući televiziju može da zaključi da postoji samo jedan kandidat; o drugim kandidatima saznanja su posredna, preko kritike koju im upućuje jedini predsednički kandidat. Ovaj utisak potvrđuje i istraživanje centralnih informativnih emisija na najgledanijim televizijama, koje je u prvoj sedmici kampanje (3 – 9. mart) obavio BIRODI (Biro za društvena istraživanja). Istraživači su utvrdili da na Pinku apsolutno dominira samo jedan kandidat, a da na ostalim televizijama dotični kandidat ima natpolovičnu većinu. Dakle, “Kolariću, paniću, pletemo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo!”