Naravno da je opozicija morala da iskoristi Dan ljudskih prava (10. decembar), da se promoviše, i da iskritikuje vlast po tom pitanju, a za šta ima dovolojno povoda, ali je pritom načinjena i jedna (ne)namerna greška: Opoziciono pitanje je postavljeno kao manjinsko, tačnije kao inkluzivno. To može da ide na vodenicu defetizma. Režim je Dan ljudskih prava obeležio manifestacijom Složni mozaik Srbije – nacionalne manjine su na Beogradskom sajmu predstavile svoju kulturnu baštinu. Izvesni socrealizam Žikine šarenice kao mustra hepeninga podsetio me je na jedno bolje izdanje po sličnom pitanju a to je Poslastičarnica kod Rasima Ljajića, kad je Rasim februara 2002, kao savezni ministar nacionalnih i etničkih zajednica za Svetski dan maternjih jezika organizovao u Beogradu degustaciju multietničkih kolača (od tulumbe do esterhazi torte), a kojoj je prisustvovala i tadašnja gradonačelnica Beograda Radmila Hrustanović. Probaj ukus tolerancije, bio je slogan kao nastavak kampanje Da i komšiji krava bude živa i zdrava.

No, dobro. Konačno se Pokret slobodnih građana Saše Jankovića pojavio u pozitivnom kontekstu – ujedinivši se sa više manjih pokreta za koje sum njamo da su jači, iako neki imaju regionalni – šumadijski i sandžački karakter, od nekadašnje  Lige za Šumadiju Branislava Coleta Kovačevića kao članice DOS. Ovo ujedinjenje je kakva-takva taktička stabilizacija Pe-Se-Žea, ali u odnosu na realne potrebe stabilizacije političkog sistema u Srbiji takva ujedinjena su potemkinovska. Da me probudite u gluvo doba noći mogu da vam izdiktiram nekoliko sličnih ujedinjenja kad je Vladan Batić parafirao pristupanje raznih pokreta i inicijativa Demohrišćanskoj stranci Srbije.

Za stabilizaciju političkog sistema na opozicionoj sceni bilo je lekovito i odgovorno da se kroz proces ujedinjenja smanijo broj entiteta na relaciji PSG, Dosta je bilo, Nova stranka, DS, Narodna stranka, Nova Srbija, Dveri, Zdrava Srbija... Jednostavno, tu ima više političkih organizacija nego političkih principa. Tek je depresivna izjava Velimira Ilića da nema ništa od utapanja Nove Srbije u Narodnu stranku Vuka Jeremića, već će koaliciona saradnja biti maksimum zbližavanja. Zbog projekta ČBČ (Čeda – Boris – Čanak) opravdana je i zebnja da bi baš mnogo bolja bila koalicija JĐJ – (Janković-Đilas-Jeremić) koju Čedomir Jovanović zove mutantom, jer kako običnog birača ubediti da je Jeremić preboleo što ga je Đilas izbacio iz stranke bar kao što je Vučić preboleo Kalemegdansku terasu kad mu je Ivica onemogućio da ostvari opsesiju koja bi sad Vučiću potpisala cela opozicija – da bude samo gradonačelnik Beograda. 

Kad Čedimir Jovanović danas govori o nezrelosti i nespremnosti Saše Jankovića i Saše Radulovića, ta nezrelost je samo parodija nezrelosti projekta LDP i njenog sunovarta sa uglednim ličnostima.

Kad smo već pomenuli jednog finog čoveka kakav je bio Branislav Cole Kovačević (preminuo 2010), možda je poučno da podsetimo i na taj rukavac političke svene: Kovačević je, kao nestranačka ličnost, bio član DEPOS i Koalicije Zajedno. Sa profesorom Ivanom Đurićem (u novembru je bilo dvadeset godina od njegove smrti), pokrenuo je u Parizu Pokret za demokratske slobode, a potom 1997. godine osniva stranku Liga za Šumadiju – Koalicija Šumadija, čiji je bio predsednik. Sa Ligom Socijaldemokrata Vojvodine, Reformistima Vojvodine, Socijaldemokarskom unijom, Sandžačkom demokratskom partijom i Savezom vojvođanskih Mađara, 1998. godine osniva Savez demokratskih partija i postaje njegov koordinator koji posle osnivanja DOS, postaje kolektivni član ovog pobedničkog saveza, ali sa ugrađenom projektnom greškom. Na izborima 2000. godine Kovačević je izabran za narodnog poslanika na listi DOS. Uprkos visokim svetonazorima, epilozi nisu pokazali da je to put kojim treba češće ići, i koji deo opozicije kao da sad imitira. Ako bi neko figurativno govoreći, mogao da ujedini nekadašnih 800 hiljada glasova Vuka Draškovića i sadašnjih 600 hiljada glasova Saše Jankovića, taj bi mogao da baci rukavicu Vučiću. A to ne može savez koji ima više od dve bitne stranke.   

Opozicija, naročiti njene ugledne javne ličnosti, treba ponekad da se sete Paskalovih reči da  mudrosti ništa nije mrskije od preteranog oštroumlja. Uz sve rizike da DS daje legitimitet Vučićevim nameštenim pobedama (Velimir Ilić), Šutanovac sad bar ima pristojnost na svojoj strani. I izvesno moralno pravo da pristojno ukori Jankovića (prvo njega) i Jeremića da nisu baš korektni što bojkotuju lokalne izbore u pet opština umesto da podrže DS. Šutanovac uporno pokušava da pokaže da je DS promenila DNK, da tu nema više onoliko žutih barona i da je stranka sad jedna velika plava frakcija kako se nekad kolokvijalno zvala struja nehomogenih pravih ili izvornih demokrata.

Sumnjam da sem SNS i donekle SPS iko danas može da iskontroliše sva izborna mesta u Srbiji. Od ostatka opozicije DS ima na nivou Srbije sigurno ozbiljniju infrastrukturu, ali je uspeh Šutanovca što je znao da tu infrastrukturu mistifikuje, jer ona ipak nije tako moćna kao što se misli. Na beogradskom nivou priče o zastrašivanju i nelegitimnosti postaju apsurdne i za Jankovića i za Jeremića. Ako tviteraši poslušaju stari grafit – Ribolovci, motike u ruke, izbori u Beogradu biće iskontrolisani i bez OEBS. I Šapić i omladina iz Inicijative Ne da(vi)mo Bograd, kamoli konvencionalna opozicija, pre nego što uzmu vlast u Beogradu morali bi da prouče odnos saradnje Spasoja Krunića i Mirka Marjanovića nakon smene Đinđića sa mesta gardonačelnika, jer svakakvih raspleta može biti – posebno ako se potvrde Vučićeve cinične slutnje da su on i njegovi vrlo blizu poraza u Beogradu. Topla voda se ne izmišlja, otuda bi naprednjačka depersonalizovana kampanja u prestonici, sa rezultatima kao glavnim adutima, bukvalno mogla da ima slogan koji je imao Milutin Mrkonjić i njegovo infrastrukturno ministarstvo kad je pred jednu novu godinu uradilo promo spot koji je emitovan na prijemu u Kluba poslanika na Dedinju, dok je u uglu na klaviru svirao i pevao Vlado Georgiev. Dela govore!, više puta je ponovio spiker, a kadrovi asfaltiranih deonica snimani su iz vazduha.       

Ako vas je sablažnjavao savez DS sa SPS, nemojte se onda toliko srditi na Šainovića.

Skupštinski Tviter rat dva narodna poslanika – Dejana Radenkovića (SPS) i Balše Božovića (DS) još jedan je dokaz tužnog bilansa propalog projekta Tadića i Dačića o savezu moderne levice. Uprkos izvesnom morbidnom neukusu zbog mirenja u dva bola, bila je to velika ideja za koju akteri nisu bili dorasli. I koja je mogla da redefiniše političku scenu na normalnijim osnovama, pa bi se možda otvorile šanse i da SNS postane veliki LDP. Šainović i Zagrađanin u vrhu SPS, danas su, između ostalog, i instiktivna reakcija partije da se preživi moguće iskustvo jedinstvene liste sa SNS. Ako većinu opoziciju ne zanima kako bi se danas ponašao Đinđić u opoziciji, Dačića izgleda zanima kako bi ga posavetovao Milošević. Kad bi mogao i hteo. Čak je i pretpostavio. I po pitanju identiteta. U jednom lokalnom odboru SPS, sa dve frakcije, čujem da će se odluke Glavnog odbora SPS (Zagrađanin na čelu Izvršnog odbora, Šainović u Predsedništvu) osetiti po dubini partije. Ojačani Dačić će navodno biti izabran za lidera i na partijskom kongresu krajem sledeće godine a Branko Ružić će sačekati još jedan ciklus. To je tobože partijski plan. Ili bi to samo ovi voleli.

Izvesna testiranja javnog mnjenja sugerišu da većina građana sa pravom glasa na beogradskim izborima ne zna da se gradonačelnik ne bira direktno, kao što u unutrašnjosti Srbije dobar deo građana još ne zna da je Boris Tadić napustio Demokratsku stranku. Nije malo, čujem, ni članova SPS koji ne znaju da između njihove partije i SNS ne postoji koalicioni sporazum, i sigurno ne mogu ni naslutiti kako izgleda koalicioni sporazum nemačkih demohrišćana i socijaldemokrata kad prave svadbu slonova (veliku koaliciju).  

Vidim jedno veče Nikolu Šainovića kako ide niz beogradsku Njegoševu ulicu. Izgleda decentno. Na momenat sam pomislio, a šta ako je pošao kod Borke Pavićević u Centar za kulturnu dekontaminaciju?  Neka vrsta karatze koju je Nikola Šainović doživeo u Hagu i katarza koju je doživeo PSG nakon odliva nekih članova, o kojoj govori režiser Goran Marković, očigledno nisu isti tip katarze, iako bi kod katarze psihološki efekat rasterećenja morao biti isti bez obzira na sredstvo (katalizator)- da li gledate Kasandru ili Kralja ribara Terija Gilijama.

Sećam se dobro tog dana kad je Milošević dao mandat za sastav vlade uspešnom privredniku iz Bora. Na Zlatiboru je sneg bio pola metra. Vedro.