Teško da u Srbiji bilo kakve demonstracije mogu da prebace Vidovdan. Na ovim prostorima leto nije dobro za demonstracije protiv režima, ali je leto pogodno za etnička čišćenja, verske sukobe i genocidne radnje. S te strane crveni alarm. Najžešće demonstracije u Srbiji idu s jeseni na zimu, dok je leto više vreme Srebrenice i Oluje. Zato leti pažnju više treba usmeriti na etničko-verske konflikte i zločinačko-stradalničke  godišnjice, a unutrašnja odmeravanja sa režimom ostaviti za jesen.

Sa malim naznakama: Demonstracije nisu stalna konferencija - da im je kontinuitet podrazumevajući, niti su one školska godina, pa da moraju da počnu na jesen. Zato se i očekuje žiška - neka režimska svinjarija koja će rasplamsati iskru pobune. Vučić očigledno ima nameru da opoziciju namami na izbore, pa će otuda režim biti na velikim iskušenjima suzdržanosti i diskretnih ustupaka, ili još gore - moraće da pokaže budnost i da predupredi eventualna podmetanja onih koji bi da podsete na zajedničku sudbinu u dobru i zlu. 

Mnoge su šanse propuštene: Javna raspravo o izgradnji kalemegdanske gondole održana u zgradi uprave grada Beograda, uprkos pomalo atmosferi radničkih saveta iz Boljeg života, pokazala je kako je mogao da izgleda famozni unutrašnji dijalog o Kosovu. Da se taj dijalog zaista vodio, umesto što se pretvorio u farsu, mnoge tenzije ispoljene nakon prebijanja Borka Stefanovića bile bi izbegnute. U zagađenoj javnoj sferi sve je postalo još odvratnije, tako da danas - što je tek opskurno - u Srbiji bi mogao da se vodi unutrašnji dijlaog na temu da li će jednog lepog dana Vučić mirno predati vlast, odnosno unutrašnji dijalog na temu - da li nam treba revolucija?

Sećate li se studentske parole s demonstracija 1996/97. - Ide zima, pravićemo sneška, biće Srbija slobodna kao Češka.  Srpska opozicija s čežnjom sad gleda u  junske demonstracije u češkim gradovima protiv tamošnjeg premijera Andreja Babiša, ali s  tom razlikom što se kod nas lagano uvlači strepnja (nekima možda i olakšanje) da su beogradski izbori iz marta 2018. u stvari možda bili poslednji pravi izbori - pravi u smislu da su na njima učestvovali svi bitni i akteri. S tim da mnogi građani verovatno tada nisu bili svesni da učestvuju na istorijskim izborima. Naravno, u ovom kontekstu ne računamo taktičko-izbornu vežbu Lučani, 2018.. Ne znači to da neće biti još izbora, verovatno će ih biti dogodine, ali oni mogu biti falični bez delova prave opozicije. Čak, hipotetički, i da radikalni deo opozicije izvede revoluciju i uspostavi obećanu Srbiju, revolucionarna pravda (pre haotični revanšizam nego pravno izvedena lustracija), onemogućiće nam da na nekim narednim izborima glasamo za snage bivšeg režima. Otuda je teza da će izbori pokazati koliko su protesti bili uspešni, varljiva.

^{Foto: BETA}

Posle centralnih beogradskih mitinga opozicije (13. aprila)  i režima (19.aprila), izborna tišina je nekako bila najlogičnija. Opozicija jeste prinudila Vučića na defanzivu, ali se vremenom kampanja Budućnost Srbije pretvorila u izbornu. Deonice autoputeva i fabrike (kameni temeljci ili otvaranja), učinile su da Budućnost Srbije iz defanzivne uđe u ofanzivnu fazu - da se produži kao izborna kampanja - dok opozicija nakon letnje faze čuvara vatre tek od jeseni treba da nastavi svoju kampanju koja mora imati dvosmisleni karakter - izborno/bojkotoški. U odnosu dve opozicione sruje: Realista i fundamentalista.  Prebijanje novosadskih studenata nije vratilo masovniji duh pobune - jer srednja klasa (a nje je najviše na protestima), u junu više razmišlja o godišnjim odmorima nego o pobuni. Priča o godišnjim odmorima donekle banalizuje priču o diktaturi. I viđeniji opozicioni tribuni javno govore da se uzdaju da će režim na jesen pokazati ponovo svoju falangističku suštinu i napraviti neku provokaciju (jel neće izdržati, takva im je priroda), pa da se tako povrati energija i masovnost. Dosadašnji protesti biće deo kumulativnog efekta.    

Jednu zakonomernost gotovo da mogu da vam garantujem: Kako se budu približavali izbori, povećavaće se broj partija i lidera koji će biti oštri kritičari režima, ali koji će naglašavati mogućnost da bi ipak mogli da izađu na izbore. Pa će još dodati da za razliku od nekih drugih oni naglašavaju nedvosmislenu svoju evropsku (EU) komponentu. Moguće da će glasači pored liberala moći da glasaju i za nacionalno odgovornu opoziciju. Takve raskošne opcije vršiće svojom racionalnošću jak psihološko-politički pritisak na akciono jedinstvo Saveza za Srbiju. Iako će najviše neurotična biti pozicija Demokratske stranke (Unije). Bude li ona blizu izlaska na izbore, bojkotaška pozicija Saveza za Srbiju lako može postati i pomalo egzibicionistička. Ostane li u Savezu za Srbiju (u bilo kojoj varijanti - izbornoj ili bojkotaškoj), DS će i dalje biti tek četvrti partner po snazi (jer snaga zavisi i od percepcije). Već ima dovoljno starih demokrata koji upozoravaju na tu inferiornu poziciju i nude svoje usluge stranci ako se odluči za proaktivniji stav. Popuštanje prema DS, Vučiću je sigurno manje gadno nego popuštanje prema dvojici tajkuna i jednom fašisti. Paradoksalno, ali neka vrsta rehabilitacije parlamentarizma odgovarla bi i Vučiću.

U svom gotovo iracionalnom zaoštravanju unutrašnje politike od 2016. -  što je dovelo do razaranja javne sfere - Vučić je učinio maltene nemogućom opciju trećeg partnera u vlasti - onu koju je umeo ponekad da predloži i strani faktor. Koalicija naprednjaka s Dačićevim socijalistima nikada ne može biti velika kao što je mogla sa žutima, a što je jedna od tri velike propuštene šanse Srbije: Druge dve su savez moderne levice DS i SPS (ako izuzmeno nekrofilno mirenje u dva bola), i u jednom trenutku naznaka da bi SNS mogla postati velika LDP što je mogao biti senzacionalni i civilizacijski iskorak. Rešešeljizacijom javne politike i prakse, Vučić je SNS doveo maltene na korak do unije sa radikalima. Donekle možda ima smisla objašnjenje da se julovsko-radikalskom rehabilitacijom patriotske politike drži pod emotivno-vrednosnom kontrolom ogromna biračka masa koja bi u suprotnom otišla onom ko je iskreno protiv Srbije u EU, i protiv kosovskog sporazuma, ali je i prilično vidljivo da su posledice takve strategije pravljenje spržene zemlje od javnog prostora - dakle pravljenje ambijenta nemogućeg za bilo kakav minimalni bazični konsenzus.

U takvoj atmosferi - kad vlast čak i najracionalnije stvari ne ume da ponudi sem kroz histeriju - opoziciji je bliži misticizam. Ona je već napravila svoj novogovor - oteta država, pobunjeni narod, maraton, a ne sprimt, iskra pobune, ne smemo stati,  baklja slobode, unapred ukradeni izbori... Iza tog semantičko-parolaškog socrealizma dešava se da Dveri - stranka čiji se lider afirmisao u demonstracijama, ostaje bet poslaničkog kluba, a dok parlamentarna postaje Stranka moderne Srbije koja nije ni učestvovala na izborima, a čija predsednica tek očekuje prepoznatljivost stranke. Uspeh je opozicije što je delom i svojom upornošću relativno dekosovizirala evropske tabue o Vučiću, pa su njene slike stanja u Srbiji postale i deo izveštaja Evropske komisije. Uspeh je i što režim mora da poteže izanđalu priču o izdajnicima kad američki izaslanik Metju Palmer prima i lidere opozicije (a to izazive i političku ljubomoru dela opozicije koju Palmer ne pozove na razgovor), iako je ovaj senzibilitet Zapada za opoziciju neuporedivo manji u odnosu na tretman opozicije devedesetih. Zapad je 2000. nagovarao opoziciju na bojkot, a danas Zapad ne razume ideju bojkota, što i relativizuje pitanje diktature - posebno kad je interesovanje za EXIT, recimo, ove godine naročito veliko.

^{Foto: BETA}

Posle pola godine protesta realni lider opozicije Dragan Đilas mora da traži svog Koštunicu koji bi izašao na crtu Vučiću.  Kad bi bili i predsednički izbori. Zaboravlja se da Koštunica 2000. nije bio nestranački kandidat, već lider male, ali uticajne DSS. Neka vrsta, pre otrežnjenja, nego neuspeha je, da posle svega, Boris Tadić zvuči najrazumnije u opoziciji i da je njegov govor najbliži političkom jeziku, lišenom umetničke ili intelektualne ekstravaganacije Sergeja Trifunovića ili Jove Bakića. Tek bi ovo neko shvatio kao provokaciju, ali možda je famozna ČBČ (Čeda-Boris-Čanak) koalicija onda bila preuranjena, a da bi sad bilo pravo vreme za nju. Samo što više nema društvenih kapaciteta za jedan takav razuman projekat. ČBČ nije projekat za zlokobne amtosfere kakva je danas. Čanak i Čeda su stigmatizovani kao beznadežno konstruktivna opozicija. U keč-olu obrnuto proporcionalni Šešelju. Ovo je vreme renesanse seljačkog straljinizma, vreme Miloševićeve trijade iz antibirokratske revolucije u novom kontesktu -  mobilizacija, homogenizacija, diferencijacija. I naravno Vučićeva hit reč sa Glavnog odbora SNS od pre neki dan - fluktuacija (kadrova).

Opozicioni nihilzam je svakako teza da se ovo mirno ne može završiti, odnosno da ovi mirno neće dati vlast, ali to treba uvek tretirati u paru sa omiljenom opozicionom novogovorskom dobronamernom pretnjom  - šta ćeš sutra, kad prođe ovo? Sigurno da ćeš teško moći da biraš i da budeš biran. Javna rasprava o tome da li bi On i njegovi sutra mirno predali vlast je i deo psihološkog rata, ali uprkos svim strepnjama, to je ipak hipoteza koja se tek može proveriti ako jednog dana negde na nekom mestu opozicija pobedi Vučića. Na primer u Nišu, Subotici, Čačku ili Priboju, ne obavezno odmah na republičkom nivou. I to u uslovima koji sigurno neće biti fer na način na koji to zamišljaju eksperti Saveza za Srbiju. Tu uslovi mogu biti samo dovoljno fer. Iza strepnje da ovi mirno neće dati vlast krije se i podsvesna sumnja da mi ovakvi ne možemo da ga pobedimo i u izborima koji su dovoljno fer. Otuda je i logična taktika opozicije da delegitimiše Vučića kroz uverljivost stava da on nikakve normalne izbore ne može više da organizuje. S toga je i ideja bojkota jaka poluga nadgornjavanja.

Što se tiče bojkota parlamenta, cinično bi se moglo zaključiti da se želja Vučića da namami opoziciju da se vrati u parlament, može uporediti samo sa željom Olje Bećković da joj naprednjaci dođu u Utisak nedelje.

Zašto smo malopre pomenuli trećeg partnera u vlasti (pored SNS i SPS)? Sećate li se vremena proglašenja kosovske nezavisnoti i serije priznanja od strane zapadnih država. Koštunica kao premijer iz nemoći nalaže propagandno povlačenje naših ambasadora  iz tih zemalja. Ali, Koštunica ipak nije Milošević. Raskid sa Zapadom nije moguć niti ga Koštunica želi uprkos zapaljenim ambasadama. Par nedelja kasnije u Utisku nedelje se pojavljuje treći patner - Mlađan Dinkić i detaljno objašnjava kako nam je i koliko potreban razum, koliko ekonomski zavisimo od Zapada, koliko nam je potrebna saradnja s tim državama. I to je Dinkić tada mnogo bolje objasnio nego što bi Koštunica kome je sačuvan ponos. Vučić nema trećeg partnera, a i kad govore mudro  - Čanak, Čeda li Vuk Drašković više nemaju leveridž. Kao što ga s druge strane nema ni Boris Tadić kad je u pitanju moguće liderstvo u opoziciji, uprkos najzrelijim nastupima od svih opoziconih lidera, uključujući i katarzične zvižduke od 13. aprila.       

Čujem utiske, sa kojima bih se uglavnom složio, da se u protestima izdvojio Nikola Jovanović, potpredsednik Narodne stranke i šef odborničke grupe Saveza za Srbiju u Skupštni Beograda. Ofanzivno, ali ne revolucionarno. Oštro ali odgovorno. Polemično i teatralno, ali ne primitivno.  

Zrela politika se mora oslobađati besmislenih stereotipa. Tipa da Vučić nema dana radnog staža, kao da bi bilo bolje za Srbiju da je kao pravnik radio pet godina u PKB-u, na primer? Tek je besmisleno optuživati Tadića da je išao na set serije Radoša Bajića - Selo gori, a baba se češlja. Pa upravo tako se širi biračka baza, upravo tako su Tadića prepoznali i zavoleli i neki koji nikad ne bi glasali za DS, niti su znali za nju. To su oni ljudi koji danas možda i glasaju za Vučića, ali i dalje misle da je Boris Tadić predsednik DS. Što i nije loše za DS i Tadića, jer nema geneze bednih raskola od 2012. 

Omraze i tenzije u Srbiji su ogromne, ali ne treba zanemariti da ima i ljudi koji razmišljaju po principu aforizma autora čijeg imena ne mogu da se setim - Raspituju se seljaci kako da se ponašaju u slučaju građanskog rata?