Uzmimo ilustracije radi, jednu tromeđu iz doba mira - onu Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine - na potezima od Priboja do Goražda, od Bijelog Polja do Foče, od Rudog i Višegrada do Pljevalja i Sjenice.

Dobro ste osetili, Sandžak nijansira ovu geografiju. U ratu, život u njoj je balkanski maler, jer je teško naći etnički čistu tromeđu. To je bio opseg delovanja i Aćifa Hadžiahmetovića, u narodu poznatijeg kao Aćif-efendija, i Vuka Kalaitovića, u narodu poznatijeg kao Kalait ili Kalča.

Nasleđe zrači kao beskonačna sadašnjost jer ono, inspirišući i poslednje balkanske ratove i njihove odraze, posebno je teško na tromeđi, ovde je najlakše napraviti novu tempiranu smesu tribalne mržnje, istorijskih istina i iščekivanja drugog poluvremena da bi se te nepravde ispravile, a krv namirila. Ali, sve može biti, kao što ćemo kasnije videti, i postjugoslovenski psihodelično i cool.

U SFRJ miru na tromeđi i nije bilo tako loše, nije baš sve samo tinjalo i čekalo da prsne. Bilo je tu raznih manifestacija od prvog grla tromeđe (misli se na raspevane momke, ne na bikove) do legendarnih MOSI - Međurepubličkih omladinskih sportskih igara. Na MOSI tromeđi su i Štrbce i Sjeverin. Očas posla sve se preokrene jer niko ne želi da dočeka nespreman četres prvu, ma kad ona da dođe.

Krenem ti ja pre koju godinu, u društvu nekih Rusa i Engleza, na rafting Tarom. Iz Srbije ulazimo u BiH, i to u Republiku Srpsku, pa iz nje u Federaciju, pa iz nje ponovo u RS, pa onda iz BiH u Crnu Goru. Na Šćepan polju, blizu ušća Pive u Taru - fri šop - a u njemu samo cigarete lovćen. Puše krdžu i gledaju Rusi i Englezi u one državotvorne table na putu, pa ne mogu da se načude ovoj balkanskoj parodiji Beneluksa. 

Osim klasičnih sportova, na MOSI je bilo i kamena s ramena. Inače, da ne ispadne da su MOSI baš toliko ispod olimpijskog kvaliteta, nije se zgoreg podsetiti atomske odbojke Užice-Foča na MOSI 1986. u Bajinoj Bašti. Zar ne zvuči nadrealno da je tada u košarci, recimo, boje i čast Pljevalja branio Žarko Paspalj. Eh, dragi čitaoci, kad bi samo malo mogli da osetite atmosferu koju je pljevaljska navijačka ekspedicija tada napravila.

Međuopštinske omladinske sportske igre, čuvene MOSI - je sportsko takmičenje za mlade sportiste iz tri zemlje (nekad federativne jedinice), to jest iz opština sa tromeđe Bosne i Hercegovine (danas je tu i entitetska BiH stvarnost), Crne Gore i Srbije koje se održava svake godine.

Na Skupštini udruženja Saveza studenata Jugoslavije 1954. godine usvojena je inicijativa prijepoljskih studenata da se u okviru Studentske nedjelje organizuje fiskulturni tromeč omladine Prijepolja, Priboja i Nove Varoši. Sportisti tri komšijska grada koji su bili pod zonom nadležnosti čuvenog autobuskog preduzeća Raketa iz Titovog Užica, nadmetali su se u Prijepolju u atletici, fudbalu, odbojci, stonom tenisu i šahu. Fiskulturni tromeč kasnije je prerastao u Sandžačke igre, a potom i u današnji MOSI – olimpijadu amaterskog sporta kako se popularno zove.

Kada pomenusmo Raketu, na tromeđi se svašta naslućivalo. Aktuelni urednik informativnog programa RTS, Nenad LJ. Stefanović, početkom osamdesetih bio je na praksi u Titovom Užicu kao početnik Večernjih novosti i otkrio je aferu da je zbog nesinhronizacije Rakete i Centrotransa iz Foče, nekoliko sela sa tromeđe odsečeno od sveta jer nemaju autobusku vezu. Istaknuti državni funkcioner Slavko Šajber mahao je Novostima otvorenim na Stefanovićevoj reportaži u Saveznoj skupštini, pitajući glasno: Drugovi, da li se to nama zemlja raspada. Da, to je onaj Slavko Šajber koji je kao predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije donkihotovski poništio čitavo poslednje kolo Prve lige Jugoslavije u sezoni 1985/86, zbog osnovanih sumnji za nameštanje, iako mu je, priča se, moćni Stane Dolanc savetovao da se ne uvlači u to vrzino kolo. 

MOSI su bile najmasovniji sportski događaj na prostoru bivše SFRJ. Na igrama je učestovalo i preko tri hiljade sportista iz tridesetak gradova. Takmičenja se odvijalo u skoro svim olimpijskim (letnjim) disciplinama. Rat ih je zaustavio, posle 37. MOSI manifestacije u Foči.  Igre su obnovljene 2001, inicijativa je krenula iz Prijepolja i ponovo je grad na obalama Lima i Mileševke bio domaćin sportistima iz sada tri samostalne države. Na čudan način brzo se obnovio duh zajedništva i privrženosti ovoj manifestaciji.

Ovogodišnje MOSI bile su 54. po redu. Održane su u crnogorskim Pljevljima od 5. do 9 jula. Oboren je rekord: učestvovalo je hiljadu i sto sportista iz 32 grada Regiona. Najviše od osnivanja. 

Ove MOSI bile su pomalo i kulturološki nadrealne jer su se povodom njih sreli pljevaljski i zagrebački tamburaši, pokazujući da jedinstveni kulturni prostor zaista ima neobične meandre. Pesma Svi pljevaljski tamburaši je kafanski evergrin. Ali, otkud tamburaši u Pljevljima? Pa otuda što je Berlinski kongres 1878. ostavio BiH formalno u sastavu Otomanske imperije, ali je zato odlučeno da na teritoriju BiH i Sandžaka uđu austro-ugarske trupe kako bi zavele red i mir. BiH je bila u planovima Austrougarske monarhije, koje je ona i ostvarila okupacijom 1878, i, konačno, aneksijom 1908. Na Berlinskom kongresu velike sile su Austrougarskoj dale saglasnost za okupaciju BiH, ali je aneksija izvedena bez njihove saglasnosti.

Pljevlja su pripala Austrougarskoj, tačnije pola grada. U toj vojsci služili su Vojvođani i Slavonci koji su tu doneli taj instrument. U Pljevljima se i danas prepričavaju muzička nadmetanja turskog i austrougarskog garnizona.

Profesor književnosti Ruždija Krupa, rodom iz Pljevalja, koji je životno vezan za Priboj, napisao je Pljevaljske tamburaše iako je uvreženo mišljenje da je to izvorna narodna pesma. Fenomenalan aranžman uradio je Mirko Rondović.

Puno je paradoksa: koliko Srba koji vole Ti meni lažeš sve, Bez tebe je gorko vino i Suzo moja, Suzana, znaju da je njihov pevač Duško Kuliš Hrvat, kao što mnogi Bošnjaci ne znaju da je pesmu  U lijepom starom gradu Višegradu koju su proslavili Himzo Polovina i Safet Isović napisao Dragiša Nedović iz Kragujevca? 

Eto, otkud pljevaljski tamburaši, ali otkud zagrebački u Pljevljima? I to elektrificirani. Tačnije, otkud Prljavo kazalište leta gospodnjeg 2017. u Pljevljima? Pa, bili gosti revijalnog MOSI dela sa Crvenom jabukom, Van Gogom i Dejanom Petrovićem i njegovim Big bendom kao hedlajnerima. A, u Pljevlja su Jasenko Houra i frendovi stigli iz Brežica u Sloveniji gde su samo koji dan posle odluke arbitraže oko Piranskog zaliva okupili petnaest hiljada ljudi. I gde su Slovenci horski pevali Ružu hrvatsku. Sve je lakše kada ne padne krv. Kao što je Srbima i Makedoncima lakše jer nije bilo krvi već se Milošević i Gligorov lepo dogovorili. 

Ako je samo život velikog književnika i filozofa Radomira Konstatinovića mogao da poveže mesta koje ništa drugo ne bi povezalo – Ivanjicu i Rovinj – onda je zagrebačko Prljavo kazalište povezalo Brežice i Pljevlja dokazujući nadrealizam jedinstvenog kulturnog prostora čija je simpatična i iskrena normalnost neosporna bar koliko je neupitna tabuizirana narativna nesnošljivost.    

Čuli su se u Pljevljima i Crno bijeli svijet i Marina  i Heroj ulice...  Išlo se do međugeneracijskog transa. Houra je davno pokazivao interesovanja za hrvatsku narodnu muziku, pa su se Prljavcima na promotivnom koncertu u maloj dvorani zagrebačkog Doma sportova u jesen 1980, u pesmi Mi plešemo priključio tamburaški orkestar. Na domoljubnom osmom studijskom albumu Lupi petama..., koji je objavljen 1993, bend postiže svoj narodnjački zenit sa Uzalud vam trud svirači na kojoj im gostuje tamburaški orkestar iz Vinkovaca. Pesma postaje ultimativni hit i u Srbiji, a vremenom po kafanama Jasenko Houra doživljava sudbinu Ruždije Krupe i Dragiše Nedovića jer običan, nerokerski narod u Srbiji misli da je ovo izvorna pesma.  

Ima još jedna interesanta tromeđa: Hrvatske, BiH i Crne Gore (Herceg Novi, Dubrovnik, Neum). Naravno, i ona je u ratu maler, od ubijanja do bizarnih scena ratnog primitivizma kao što je kupanje rezervista u bazenu Tereze Kesovije. Ali, u miru, posebno danas, to je carstvo lakih nota koje raznim pjesmama Mediterana i sunčanim skalama reintegriše prostor. Bolje i estradna tromeđa na lakim notama, nego na nišanu. Ratni i nacionalistički-suverenistički narativi pokazuju na crvena slova koliko su i dalje velike provalije između bivših jugoslovenskih naroda. Mada u srpskim autobusima to ne izgleda tako.

Pamtim dobro kako je u jednom takvom busu, ne tako davno, na relaciji Zlatibor-Beograd, neko proglasio da je upravo dalmoško-montenigerski saund najidealniji za relaksaciju putnika u mučenju Ibarskom magistralom. Dakle, onaj Olivera Dragojevića, Petra Graša, Džibonija, Sergeja Ćetkovića i Vlade Georgieva. Ta petorica su mi spržila mozak do Beograda, jer nisam poneo slušalice, ali ostali putnici su očigledno uživali - pa i pevušili. Čak me jedna žena pita - vi ste novinar, pa možda znate, da li će ipak Oliver doći u Beograd? Da je moj drug Peki čekao da Van Halen dođu u Srbiju, dočekao bi ih o kukovom letu, pomislio sam. 

A, je l Kazalište u Pljevljima izvelo Ružu Hrvatsku?, pita me prijatelj kome je čudnije što je Kazalište bilo u Pljevljima nego što je The Cult bio na Gitarijadi u Zaječaru. Pa, dobro, ako su je izveli u beogradskoj Areni 2012, zašto ne bi na MOSI u Pljevljima, pitam ga?