Koliko je sve pre godinu dana bilo vedrije za opoziciju: Razgovarao sam s Vučićevim protivnicima (mrziteljima) koji su mi govorili da će još malo proći pa će tapiju na dva prefiksa nova – Novu Srbiju i Novu stranku preuzeti Vuk Jeremić i Saša Janković. I da se onda ide nezaustavljivo na rušenje režima, na ono što je Jovo Bakić kasnije nazvao tigrom od papira. Tobože, tvrdilo se januara 2017, Zoran Živković je toliko zreo političar da samo zavarava režim kao lider i da čuva mesto za Jankovića, dok će mudri Veljo Ilić, kao što je i ranije nudio, stranku prepustiti Vuku Jeremiću. Da se momci ne muče da prave svoje partije kad su tu već iskusne i državotvorne dosmanlije da to učine za njih. Znajući aktere bio sam skeptičan, ali euforija ne trpi skepsu, pa ni kod mojih uvaženih sagovornika od pre godinu dana. Eto, šta je predpolitičko stanje i šta je naivnost koja je nedopustiva kod ozbiljnih ljudi i to skoro tri decenije od uvođenja višestranačja i uprkos svim Vučićevim pasioniranim naporima da to višestranačje obesmisli. 

Sad, kad i Janković i Jeremić imaju svoje partije (pokrete), od kojih je Jankovićeva organizacija u ozbiljnoj krizi kadrova i identiteta, kad Veljo Ilić najavljuje novi početak na proslavi dvadeset godina od osnivanja Nove Srbije, kad Zoran Živković bivšeg partijskog druga Vladimira Pavićevića, koji je zaista kao nova politička zvezda opravdavao ime Nove stranke, etiketira kao propalog docenta i političkog nadničara, nisam odoleo a da ne pitam ovih dana jednog od tih mojih sagovornika, opozicionog optimistu od pre godinu dana – a šta sad? On mi cinično kaže da ako nećemo da Dragan Đilas bude lider ujedinjene opozicije na beogradskim izborima, onda nam ostaje da napravimo koaliciju Nova stranka, Nova Srbija i Novi magazin, pa da vidimo šta ćemo.

Odgovorio sam mu sledeće, bez imalo cinizma: Pomodna borba protiv partokratije i populizma dovela je samo do jednoga – da nemate u opoziciji ni partije ni lidera. Alo, bre, pa sama ideja o ujedinjenu opozicije u duši je populistička. Vučića sa vlasti može pomeriti samo populizam. Sećam se kad sam davno radio intervju sa bivšim guvernerom Narodne banke Dragoslavom Avramovićem koji je tada figurirao kao lider Saveza za promene. Kao arhitekta konvertibilnog dinara, sa cegerom u ruci imao je harizmu koja je marketinški dodatno uobličena. Ulivao je poverenje. Avramović mi kaže sledeće – Sine, protiv Miloševića možemo samo populistički. To se pokazalo ispravnim. Savez za promene je propao, Avramović se (i zbog pritisaka) povuka, ali je DOS napravio sjajan populistički doživljaj. Populizam je kao holesterol: Ima i loš i dobar. Bitan je cilj, metod i ideološko punjenje. Rizici su uvek veliki, jer populizam je opasna igračka za onoga ko ne ume s njom da rukuje ili je koristi za jačanje lične vlasti.

Pre koju sedmicu sagovornik mi je bio jedan Nemac. Pitam ga hoće li Angela Merkel napraviti još jednu vladu? Rekao mi je da zeleni nisu problem, već liberali, i da nije isključeno da se još jednom pravi svadba slonova – velika koalicija demohrišćana i socijaldemokrata. Ali mi je rekao i da je on demohrišćanin i bez Angele Merkel, kao što je bio i pre nje. Kao što mu je i otac bio demohrišćanin. I kao što bi to bio i da ona sutra ne bude na vlasti. I da CDU ode u opoziciju ne bi je napustio. Može li Srbiji biti sistemski bolje ako iza etike delanja nemamo etiku uverenje. Ili još gore, čemu se možemo nadati kad nemamo nikakvu etiku?

Ko je sad opoziciona baba Simana? Veljo Ilić je s tom babom Simanom poredio Borisa Tadića kad je ovaj bio ministar vojni. Može li danas Veljo Ilić, nakon oduševljena, pa razočarenja u Vučića da garantuje da je manja opozicina bana Simana od socijaldemokrate Borisa Tadića? Problem, i za Veljove nove početke koji su došli nakon što je Vučić pregazio crvene linije, jeste i u tome što igranje na nostaligiju za devedesetim i taj opozicioni entuzijazam nije najcelishodnije jer današnju situaciju i Vučićev stisak ne možete objasniti i rešiti metodologijom devedesetih. Ona vas pre može odveseti na romantičnu stanputicu jer dok se govori u Čačku o novim počecima, Vučić nije izopšten od strane Zapada, kao Milošević, već naprotiv - njegova ministarka Zorana Mihajlović u Budimpšeti potpisuje ono što je stara opsesija Velimira Ilića – Koridor 11, odnosno izgradnja njegove teške deonice Preljina – Požega. Sramni otpor građanske Srbije izgradnji Koridira 11 (predstavljali su ga kao put do Veljinog sela), doprineo je pobedi naprednjaka u Zapadnoj Srbiji. Demokratska stranka nije učila od Tita i komunista. Oni su nagrađivali ustaničke krajeve. Zapadnu Srbiju, koja je presudno doprinela pobedi Petog oktobra, dosmanlije nisu privredno i infrastrukturno usrećile. Naprotiv, umesto jednog Priboja napravljeno je više priboja u najavi.

Opozicija bi morala da iskoristi nedoslednosti Vučićevog populizma. Sećate li se Vučićevog premijerskog primanja građana u cik zore u Vladi Srbije? Brzo se izgustirala ta populistička igračka. Ali, zašto opozicija češće ne podseća na tu nedoslednost i zašto, recimo, ne obnovi Tadićevu kancelariju za narod. Ona se zvanično zvala Narodna kancelarija predsednika Republike Srbije, sa adresom Masarikova 5, Beograd, i napravio ju je Tadić kao predsednik jer mu je trebalo alternativnih poluga filantropije, marketinga i moći, s obzirom da je vladu držao Koštunica u onoj mučnoj kohabitaciji od koje bi samo mučnija bila ona sa predsednikom Vučićem i premijerom Sašom Jankovićem. U kojoj bi se pre Vučić zgčio. Neka nova narodna kancelarija (Tadić valjda ne bi cepidlačio oko franšize), ohrabrila bi slobodne i ostale građane kojima se smučila Vučićeva vlast. Možda ste zaboravili da su u staroj Narodnoj kancelariji sedeli Dragan Đilas, Mlađan Đorđević i Tatjana Pašić. Eto, Đilas bi lako mogao da ima staru/novu platformu preko koje bi direktno komunicirao s narodom i dao novi kvalitet populizmu. I nostalgiji na njegovo gradonačelnikovanje. Uprkos podzemnim kontejnerima i zabrani da se kupi pivo posle 22. časa. To bi mogao da predstavi i kao ono što naprednjaci nikada nisu realizovali kako treba iako im je 2012. bilo jedno od glavnih obećanja – famoznu kancelariju za brze odgovore.

Devalviranje je demokratije raspisivati parlamentarne izbore kao polugu tehnologije vlasti. Po potrebi. Pa i kao podršku beogradskim izborima. Ali dok ih ne raspiše, držanje opozicije na žeravici da to svaki čas može da se desi, je veštiji (perfidniji) deo Vučićevog populizma. Preterali u patriotizmu kao instiktivnoj reakciji na podršku koju Vučić dobija od Zapada, opozicija rizikuje da se sutra probudi u radikalima (ali bliže Nemanji Šaroviću nego Šešelju), a Vučić da osvane u nekom građanskom savezu Srbije. Opet, s druge strane, revizionistički pritisak Vučićeve tabloidne mašinerije na racionalo polje, deo opozicije može da otera u građanski misticizam. Meru stvari je uvek lakše nači s velikim strankama (kao što jer bila Tadićeva DS) koje mogu da balansiraju velike teme, a ne da olako ispaljuju pubertetske fraze tipa Jankovićeve o lustraciji, ili Jeremićeve da nikad neće u NATO.

Koalicioni raskol SNS i NS, nakon što Ilić nije dobio Koridore,  te njegovo koketiranje s Vukom Jeremićem podsetilo je ne samo na stari Ilićev predlog da Jeremić preuzme Novu Srbiju, već da bude i gradonačelnik Čačka, što je možda moglo biti politički isplativije nego što je bio predsednik sveta jer ta škola ne znači mnogo u srpskom političkom blatu. Mada, čujem da se nakon poslednjih predsedničkih izbora Jeremić pomalo razočarao u politički uticaj Velimira Ilića u Zapadnoj Srbiji koji nije više kao nekada kad su čačanski brendovi bili i bager na Ljubiću, i čips, i kvas, i pečenje i škode, ali ne i Dveri. Ipak, pomalo je zaista poražavajuće za nove opozicione snage da dva stara domaćina Guče – Velimir Ilić i Milutin Mrkonjić kad nešto kažu ostave jači opozicioni utisak nego Čeda i Šešelj, Jeremić ili Janković. Za Novu Srbiju crvene linije koje je Vučić prešao su Ana Brnabić spremana za premijerku, ali (obratite pažnju na formulaciju) – ne zbog njenih nastranosti, Vulin kao ministar odbrane i Srbi u vladi Kosova sa Haradinajem. A Vulin kao ministar za rad, socijalna i boračka pitanja je OK? Valjda se Vulin gleda kao simbol, a ne kao resor?

Negde pred sudbinske izbore 2012. zagrebački Jutarnji list je pisao kako Srbi žele da Đilas postane novi premijer, ali navodno predsednik Tadić ne želi da ga zaseni harizmatični gradonačelnik. Neslavan kraj Đilasa kao predsednika DS, učinio je i da niko više ne pomisli da je on onaj riđi čovek iz Kremanskog proročanstva koji će svakojaka dobra za Srbiju učiniti. Pobedom Trampa i parolom Trampe Srbine brzo se dalo zaključiti da je riđi čovek ustvari stranac i da je to upravo Tramp. Ali, kako Tramp još ne povlači američko priznanje Kosova, kako Dodiku ne skida zabranu za ulazak u SAD, i on kao da nije baš taj riđi čovek koga očekujemo. Ali, odjednom sa naznakama da bi Jeremić i Janković mogli da ga podrže kao vođu opozicije na beogradskim izborima, Đilas se ponovo vraća u igru kao riđi čovek.

Neko, valjda slikar Mića Popović, svojevremeno je na pitanje šta misli o socrealizmu, odgovorio – Kakav socijalizam – takav i realizam. Otprilike, kakav pluralizam takve i partije.

Velimir Ilić izjavio je decidirano na obeležavanju 20 godina postojanja Nove Srbije u Čačku da će oni koji su protiv vlasti Aleksandra Vučića stati u jedan red. Biće interesantno videti kako bi u jednom redu izgledali Veljo (u Čačku se kaže Veljo, a Velja je Velja Pavlović sa Stidija B) i Dragan Đilas. Da bi to lakše zamislili pogledajte ponovo TV duel Ilića i Đilasa na TV Pink iz onih davnih vremena kad su na TV Pink bili veliki okršaji političkih neistomišljenika.

Ilić je rekao i da se Srbija danas podelila na za i protiv Vučića. Dodao je da u Srbiji mora da se završi lustracija i da je velika greška što to nije urađeno posle 5. oktobra 2000. godine.  Bilo bi dobro, da i Ilić i Saša Janković kao sad najvatreniji zagovornici lustracije ponude i jasne kriterijume te operacije. Ali, zar bar Haški tribunal nije uradio deo lustracije? Ma koliko neprincipijelnosti bilo u Ilićevom svečarskom obraćanju u Čačku, Vučić bi morao da obrati pažjnu na deo kad mu se Ilić obratio da bude malo normalan Jer, ja te molim, ne radi to što radiš, mnogo je ružno i ne vodi ničemu, pusti malo medije, pusti malo da se razgovara, da se pregovora, ne možeš ići na izbore tako kako si planirao. Ako Mišković nije slušao Velja kad je govorio povuci ručnu, Vučić bi Veljov čačanski govor mogao, ako je čovek s vizijom, da shvati i kao očinski apel, i kao poziv da povuče ručnu.

Svečanoj akademiji povodom 20 godina Nove Srbije održanoj u Domu kulture u Čačku pod sloganom Nesalomivi, pored članova i simpatizera prisustvovali su i predstavnici drugih opozicionih stranaka među kojima lideri Demokratske stranke Srbije i Narodne stranke, Miloš Jovanović i Vuk Jeremić.Taj savez, plus Dveri, je odavno mogao da se zove Sa Ovčara i Kablara. Plus Milan Stamatović, odnosno njegova grupacija Zlatibore pitaj Taru. Ili da sve to bude Koalicija Gondola. U tom Domu kulture bio sam pred Peti oktobar nakon što je Veljo Ilić otvorio čačansku opozicionu televiziju. A vođa puta za Čačak u autobusu ICN koji je poslao Milan Panić bio je novinar Zoran Ostojić. Pored nas novinara, u busu su bili Đinđić,Vesna Pešić, Vuk Obradović...

Boško Obradović kaže da ga ne bi me iznenadilo da vlast pokuša da zabrani Dveri. Onda bi se verovatno on skrivao na Jelici kao Velimir Ilić nekada. Da li bi to bila parodija istorije ili novi hajdučki sastanak?

Sećate li se različka? To je livadska biljka, ali se može naći i u degradiranim hrastovim šumama i šikarama kao i uz puteve i ruralna naselja, kako kaže struka koja nema veze s političkim marketingom. Različak je lekovita i medonosna biljka. Nije naročito kvalitetna krmna biljka, jer joj je stabljika gruba, ali mlade listove stoka pase. Takođe, može biti i ukrasna biljka. Da budemo malo i romantični - različak je cvet koji je poznat po svojoj azurnoplavoj boji koja podseća na duboku modrinu vedrog neba. U Srbiji ga još zovu i zečina ili vasiljak. Hrvati ga zovu plavulja ili plavica. Naučno ime mu je Centaurea jacea. Različak je i stari, ekstravagantni izborni slogan DSS iz Koštuničinog vakta.

Koliko danas ima različaka u opoziciji? I to kad se nijedna od njenih novih stranaka neće ni primaći drim timu koji se okupio u LDP kad je nastala. Ni danas nije politički jasno zašto je Građanski savez Srbije, prvo podeljen u raskolu Vesne Pešić i Žarka Koraća, da bi posle bio žrtvovan na oltar LDP projekta. Onda je LDP izgustirana, izgustiran je i Pokret Dosta je bilo. Obično nestranačke vedete građanske Srbije lidere svojih izbora ubrzo po razočarenju proglase za autoritarce, a oni nastave da popuju. Malo je samokritike. I zaveta na ćutanje u budućnosti da se ne bi dovodila javnost u zabludu. Znam ljude koji su napustili GSS jer je Vesna bila autoritarna, pa napustili LDP jer je Čeda autoritaran, pa napustili Sašu Radulovića jer je autoritaran, pa sad napuštaju Sašu Jankovića jer je, jelte, autoritarn. A, više nije ni pristojan. Ali, i tu ima pomaka. Od jednog prvoborca građanske Srbije koji je skoro pa prošao ceo ovaj križni put čujem samokritičnu rečenicu da je pod nultom opcijom – da ni pod kojim uslovima nema saradnje sa Vučićem – teško ujediniti opoziciju. Kao što nju tek može da profiliše ozbiljan raskol u SNS i njenoj koaliciji nakon čega će doći do prirodnog mešanja i konfiguracije realne i logičke političke scene. Ako naprednjaci seire što Janković otvara prozore jer verovatno i kod viskomoralnih i visokočestitih slobodnih građana ume da smrducka, onda valjda treba da znaju da će jednog dana kad se SNS bude profilisala to biti ekološka katastrofa.

Vučić se ne može ugroziti u Beogradu bez strateškog saveza kruga dvojke (građanska leva Srbija) i slavskog pojasa (desna građanska Srbija). Isti prostor, sa različitm ideološkim punjenjem i tipom snobizma. Ali, koji bi svoju visokoparnost morao da spusti na komunalnu Šapićevu pristojnost i nepretencioznost.    

U svakoj varijanti ujedinjena uvek važi još jedan stari  DSS slogan - Znam za jadac!