U vreme kad je Željezničar iz Sarajeva tragično ispao od Videotona (aprila 1985) i tako propustio da igra finale Kupa UEFA sa madridskim Realom, mnogi klinci širom Jugoslavije su poverovali da u Sarajevu ima više navijača Željezničara od navijača Sarajeva, iako je i onda, ko je zaista poznavao Sarajevo, važila parola "boja fesa - boja dresa".

I tako jedan moj ortak je na ekskurziji u Sarajevu pitao nekog starijeg jalijaša jel istina da "Željo" ima više navijača, da bi mu ovaj odgovorio - "na željeznici sigurno ima više".

Ta logika važi suštinski i u politici, kad je prebrojavanje u pitanju. Ako jednih ima dovoljno gde je to logično - kao na platou ispred Filozofskog fakulteta - ako ih ne bude dovoljno u javnim preduzećima, bezbedonosnim strukturama, razočaranim pristalicama vladajućih partija - do suštinskih političkih promena se teško dolazi. Tako je bilo i 2000. i 2012.

Savez za Srbiju u ovom trenutku sa relativnim uspehom pokušava dve bitne stvari za opoziciju - da je konsoliduje i učini vidljivom. Savezu odgovara polarizacija. Svi koji nisu za Vučića, ali nisu ni u Savezu biće prokaženi kao korisni idioti ili kao konstruktivna opozicija. A, ko je prava, samo će SZS izdavati sertifikate. Tu ima elemenata autoritarnosti. Ali, tako je vreme. I u opoziciji (pravoj) potiskuje se ideja da se u uslovima koji sigurno neće biti povoljni po nju, Vučić prvo pobedi na izborima negde, pa da se onda kao 1996/97. ili 2000. izborna volja brani na ulici. Bude li potrebe.    

Slušao sam jednog desničara-revizionistu, kako je naglašavao da bi njegova agenda, ako bi došao na vlast, bila poništavanje svih tekovina DOS, jer su sve navodno pljačkaške i veleizdajničke. Ali, kad sam ga pitao - da li to znači i ponovno otimanje devizne štednje građanima, jer je nju jednom već oteo Miloševićev, a dosmanlije su je vratile, rekao mi je da sam ciničan i da vršim zamenu teza. Slično je i danas: Sa poslednjeg opozicionog protesta u Beogradu pod krovnim imenom Hajde da se prebrojimo, čuli su se glavni zahtevi - vraćanje penzioneriama onoga što im je oduzeto u smanjivanju penzija, ukidanje lažnih diploma i fer izborni proces. Od Vučića se očekuje, znači, da se odrekne jednog od temelja svoje reformske politike (smanjenje penzija), i da dezavuiše dobar deo lojalne naprednjačke elite sa problematičnim diplomama.

Te dve tačke su ustvari izborna obećanja - penzije će valjda biti vraćene i lažne diplome poništene kad se osvoji vlast - dok je zahtev za fer izborima poltički logičan i urgentan. Ali, delom i formalan, ma koliko to zvučalo apsurdno. Hipotetički, i kad bi vlast pristala da s opozicijom napravi dogovor oko izbornih uslova  i to na način da opozicija nema dovoljno razloga da ih bojkotuje, ko garantuje Savezu za Srbiju da će pobediti? Otuda je preventivno celishodnije delegitimisati Vučića generalno povodom izbora - ističući da je njegov režim u takvom stadijumu da više nije u stanju da oragnizuje iole fer izbore. Od Saveza za Srbiju (koji je u suštini koalicija frakcija DS, Dveri i neformalnih lidera kao što su braća Trifunović), Vučić i njegovi najviše što mogu velikodušno očekivati - to je ono na šta je futuristički bio spreman Saša Janković kad je bio najpolularniji u opoziciji. Tačnije, može se pregovarati o transferu vlasti.

Ne mnogo manje od režimske satnizacije, Jankovića je dezavuisala i moralna inspekcija Saveza. Upravo ono što su nekada njegovi radili - delili sertifikate. I Đilas je pod stalnom prismotrom moralne inspekcije. Svako skretanje ili sumnja na to, biće žigosano. S druge strane, Vučić je opčinjen rejtingom iznad 50 odsto, maltene učinio strukturno nemogućom najlogičniju situaciju - da komotno pobeđuje i sa manjim rejtingom. A, za to bi sigurno još imao snage. Dizanjem lestvice da se svuda mora pobeđivati sa najmanje 50 odsto, Vučić je limitirao SPS kao glavnog koalicionog partnera, tako da je ova partija danas samo bledi odraz one mere u kojoj je Dačić participirao u Tadićevoj vlasti kao realni koalicioni partner. Ali, potencijal SPS, pored sistemske žilavosti je i u ruskoj karti. Vremenom, Vučić je isisao vazduh iz svojih (ne)formalnih i koalicionih partnera, praveći od njih naprednjake (do toga da čak i Muamer Zukorlić ponekad ostavlja utisak naprednjaka), ali je istovremeno maltene uništio nekadašnji raskošni naprednjački koalicioni potencijal. Nekada je velika koalicija SNS i DS bila realna opcija na stolu (čak su u jednoj varijanti Đilas i Vučić trebali da budu njeni operativni moguli), dok bi danas i za pripadnike SZS i za naprednjačke mase i sama takva pomisao bila sramna. Danas je nezamislivo da SNS ima i trećeg relevantnog koalicionog partnera kao što je Tadić imao G17 (počivše Regione) Mlađana Dinkića.   

Lokalni izbori u Lučanima, Doljevcu, Kladovu i Kuli, povrdili su da je SNS apsolutno dominantna na političkom tržištu - da je partija hegemon - ali rezultati, korišćene tehnike i reusri nisu normalni za jednu demokratsku državu. Iako je opozicija bojkotovala izbore u Doljevcu, pobeda SNS sa 83, 4 odsto ostavlja utisak otužne plebiscitarnosti. Ispade da bi proporcionalno više građana Srbije pristalo na razgraničenje s Albancima, nego što bi bilo za opoziciju u Doljevcu.I ovi izbori  su pokazali da je svaka opština majka svih bitaka. Vučić je uveo maltene nultu toleranciju na gubitak izbora do tačke da nijedna ni mesna zajednica ne sme pasti, dok se opozicione enklave tipa Šapca ili Čajetine tretiraju kao politički karantini. Dok ih opozicija doživljava kao svoje Alamo tvrđave. Kao da se zapatio podsvesni strah u vlasti, da bi poraz bilo gde zadrmao kulu od karata, i da bi to bila ona grudva snega o kojoj danas voli metaforično da govori opozicija. S malom opaskom: Tokom zimskih demonstracija 1996/97. kad nije falilo ni snega studenti su pevali dolazi zima pravićemo sneška, Srbija biće slobodna kao Češka. E, sad je u Češkoj premijer populista iz kataloga Viktor Babiš, inače drugi najbogatiji čovek u ovoj zemlji, koga zovu i češki Tramp.

Još jedan paradoks u prilog tome da nije baš sve kao devedesetih, je taj da je tih godina opozicija išla po pomoć u Budimpeštu, a danas akademik Dušan Teodorović sa skupa ispred Filozofskog fakulteta poručuje Vučića da ide u Mađarsku kod svog prijatelja Viktora Orbana, na način kako je tamo utočište pronašao zajednički Vučićev i Orbanov prijatelj Nikola Gruevski.

Ako ne računamo devedesete, klica ovakvog opsesivno-fatalističkog tretiranja lokalnih izbora bili su oni na Voždovcu 2009. na kojima su naprednjaci pobedili DS.

U noći pobede Vučić i Nikolić su likovali uz Bajaginu pesmu Pada vlada. Tada je i vladajuća DS u kampanji na Voždovcu koristila sva raspoloživa sredstva, kao da je reč o glasanju za republički nivo vlasti. Ali, za razliku od Lučana danas gde je izlaznost bila fascinantnih 71 odsto upisanih, 2009. stranke su uspela da na birališta izvedu samo nešto preko 40 odsto birača. To je i nostalgični pokazatelj jedne ipak normalnije atmosfere. Te 2009. Voždovac se tretirao kao Srbija u malom (jer je struktura stanovništva oslikavala u dobroj meri Srbiju)

Deo Vučićeve tehnologije održavanja rejtinga je i to da se na lokalanim izborima, redovnim ili veštački izazvanim, u opštinama sa 10 do 20 hiljada birača, koje je lako opservirati (i kontrolisati proces) dobija i do 60 - 70 odsto glasova.

Nakon Lučana tenzije u Srbiji biće još veće, a dijalog vlasti i opozicije sve dalje. Do tačke da je on već sad jedino moguć možda uz međunarodnog posrednika. Unutrašnji dijalog o Kosovu bio je propuštena šansa da se stvari relaksiraju.  

Državna sekretarka u MUP Dijana Hrkalović upad predstavnika SZS predvođenih Boškom Obradovićem (koji imidž gradi postepeno i sračunato na diverzantski način) u policijsku stanicu i Guči ocenila je kao otvoreni udar na institucije države, dok se SZS pita šta uopšte Hrkalovićka traži u Guči. Cinično jeste, ali prijatelj iz Dragačeva mi kaže da u je ovde u izbornoj noći mogao da se pojavi i ministar odbrane Vulin jer u Lučanima postoji ozbiljna namenska industrija.

Inače aktuelne proteste opozicije Sputnjik procenjuje kao masovne. U atmosferi koju prožimaju hipokrizija i paranoja nekima je to i indikativno, a ne samo profesionalno izveštavanje. Čak do naoko farsičnih zaključaka - da bi Rusi voleli da ode evropejac Vučić a da dođe rusofil Stamatović.