Gledali ste Užičku republiku Žike Mitrovića. Druga Boru, partizanskog heroja, gle paradoksa, glumi prvi Tuđmanov gradonačelnik Zagreba - Boris Buzančić. On na Kadinjači u pirotehničkom spektaklu vadi metke iz sanduka partizanske fabrike oružja iz Užica na kojima piše – Pucaj, ne štedi! To bi verovatno bila i poruka naše namenske industrije u usponu globalnim trendovima. Kao u vremena iračko-iranskog rata kad kamion Milana Blagojevića (namenska industrija iz Lučana) dođe iz Iraka, pa odmah za Iran. Para ko šaše. Ako lažu radnici, sadašnji penzioneri, lažemo i mi. Retko je kad komunistička istoriografija uspela da šekspirovski obradi četničku izdaju kao što je to uspela sa majorom Barcem (Rade Šerbedžija), u Užičkoj republici, iako je taj film krcat istorijskim falsifikatima.

Uglavnom ni oko čega vezanog za njegov lik i delo, pa ni oko Titovih vojničkih sposobnosti, mišljenja nisu usaglašena. Ni kod onih koji su s njim ratovali, kamoli kod klasnih neprijatelja. Za Svetozara Vukmanovića Tempa, recimo, Tito je jedan od vojskovođa u Drugom svetskom ratu koji premašuje sve, izuzev možda maršala Žukova - naravno, imajući u vidu uslove u kojima je ratovao.

S druge strane, Aleksandar Ranković se svojevremeno poverio Dobrici Ćosiću da je varka sa rušenjem mosta na Neretvi 1943. jedna je od najvećih obmana i laži na kojima je vršena mistifikacija Titovih vojničkih sposobnosti. Milovan Đilas takođe je demistifikovao Tita kao nepogrešivog ratnog komandata. Prema Đilasu, Tito talenat vojskovođe nije imao najpre zbog nervoznog temperamenta i zbog prevelike brige za ličnu bezbednost, ali je zato jasno uočio karakter rata i u njemu briljirao kao u svojevrsnoj politici.

Đilasa i Rankovića donekle dematuje izjava visokog čoveka nemačkog Rajha Hajnriha Himlera, koji je u govoru održanom pred grupom viših nemačkih oficira u Jegerheu 21. septembra 1944. Titu dao neočekivan i laskav kompliment: ...Želeo bih vam navesti još jedan primer upornosti: Upornost maršala Tita. Moram reći da je on stari komunista, taj her Josip Broz, da je čovek čvrst. Na žalost, on je naš protivnik. Taj je zaista zaslužio titulu maršala... Ja bih voleo da imamo jedno tuce Tita u Nemačkoj, ljudi koji bi bili vođe i koji bi imali takvu odlučnost i tako čvrste nerve da se nikad ne predaju, iako su potpuno opkoljeni... Stenografski zapisnik ovog govora, preveden na engleski jezik, britanska vlada je preko svog ambasadora ser R. Stivensona predala posle rata jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova.

Oslobodilačkim ratom i četničkim skliznućem u povremenu kolaboraciju zbog brige o srpskom narodu (sto za jednoga bila je prevelika cena za Dražu), ne može se uvek amnestirati Titov ratni avanturizam. Bitka na Kadinjači je primer partizanskog herojstva, ali i klasična posledica Titovog ratnog avanturizma. Užička republika jeste bila slobodna teritorija, ali i sovjetizovana Vandeja. U njoj su, na primer, kao psi, metkom u potiljak, ubijeni Živojin Pavlović, pisac Bilansa sovjetskog termidora (pritom i stari komunista koji je među prvima posvedočio o Staljinovim čistkama), i Mihailo Milovanović, prvi akademski slikar užičkog kraja i slikar Vrhovne komande srpske vojske u ratovima 1912-1918. U oba slučaja se istakao Slobodan Penezić Krcun.

Možda i zbog griže savesti, ali i pijeteta, Tito koji je panično pobegao iz Užica 1941. uvek mu se vraćao. I grad je na predlog Dobrivoja Baje Vidića poneo njegovo ime. Slagali bismo ako bismo rekli da nije bilo koristi od toga. Odmah nakon povratka sa samita nesvrstanih u Havani, a pre odlaska u ljubljanski Klinički centar, Tito je došao na Kadinjaču. Bio je to njegov poslednji veliki govor (pred 100.000 ljudi). Imao sam priliku da ga slušam uživo:

Ja sam rado došao ovdje, nisam oklevao kad ste me pozvali. U ovom trenutku ništa mi nije bilo važnije nego da budem prisutan otvaranju spomenika onim borcima koji su branili Užice da bi se iz njega obezbjedila evakuacija... Ja sam često, kad bih prolazio pored kolone boraca primjećivao da mnogih meni poznatih lica više nema. Možete li zamisliti kako mi je tada bilo teško... Tada je, septembra 1979, otvoren Memorijalni centar na Kadinjači. Taj centar mene je uvek podsećao na Stounhendž, na idealnu scenografiju nekog nikad snimljenog Lajbahovog spota. Davno sam čuo glasine da je na Kadinjači bio i Džo Stramer na proputovanju za Istanbul. 

Velika slobodna teritorija u Srbiji 1941. stvorena je zajedničkim partizansko-četničkim akcijama, i kao zaista jedina slobodna tada u Evropi nedovoljno je potencirana u vremenima koja su došla nakom sloma titoizma.

Eto, nedavno je obeleženo i sto godina Oktobarske revolucije. Ako se Putin snebivao oko jubileja, neko od naših zvaničnika je mogao da podseti da je u Užicu 1941. održana parada u čast Oktobarske revolucije. Čak je bivši ruski ambasador u Srbiji Konuzin bio u četničkoj Topoli, a nije na Kadinjači. I Boris Tadić je svojevremeno bio stigao da otvara Dodiku parče autoputa, a na Kadinjaču je bio poslao izaslanika.

Ni Tomislav Nikolić se nije proslavio. Aprila 2014. u Užicu održana je parada Vojske Srbije. Nikolić je tada podsetio u Užicu na oslobodilačke tradicije srpskog naroda, pomenuo je i antifašističku borbu, ali nije pomenuo ko je tu borbu vodio. Malo je razočaravajuće da na taj dan u Užicu niko ne pomene Radnički bataljon i njegovog komandanta Dušana Jerkovića, koji su izginuli na Kadinjači braneći grad od fašista. Doduše, dok se sve to odvijalo na Kadinjači, Nemci su već ušli u Užice iz drugog pravca, ali Titov ratni avanturizam ne umanjuje herojstvo ovih ljudi. Lepo je što ova naša sadašnja vojska neguje tradicije naše slavne vojske iz balkanskih i Prvog svetskog rata, kao i iz dva srpska ustanka protiv Turaka, ali zar je moguće da nijedna jedinica danas ne neguje tradicije neke partizanske jedinice, bar onih u kojima su većina bili Srbi. Pa nije valjda da to ne radimo zbog njihovih proleterskih odrednica? To proletersko tokom rata je maltene izgubilo klasni i dobilo oslobodilački smisao. Postalo njegov sinonim.

Poslednjih godina Kadinjača se više svela na mesto parastosa nego na mesto prkosa.

Ako pominjemo NATO bombardovanje i herojski otpor, a ne pominjemo vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića, to ne znači da kad pominjemo partizane treba da se pravimo ludi i da ne pomenemo Tita. A, ne pominjemo ga nikad (valjda zbog klasnog genocida) kad moramo da pomenemo partizanske jedinice (kao za dan oslobođenja Beograda), makar što nas je Putin naučio pameti. Mada, oficijelni spiker RTS je aprila 2014. podsetio gledaoce ko je sve iz ovog kraja bio na čelu raznih naših vojski, pa se setio i Nikole Ljubičića. Taj bivši general armije, čovek od Titovog velikog poverenja i veliki meštar Osme sednice,  uvek je opovrgavao često zastupanu tezu da je Tito sistemski mrzeo Srbe i Srbiju. Evo šta je Ljubičić rekao 1996. godine: Ko kaže da Tito nije voleo Srbe!? On je bio pravi Jugosloven, ali nijedan narod nije mrzeo. Naprotiv. Sve ih je podjednako cenio. Pa on je ustanak podizao u Srbiji i odatle krenuo da stvara novu Jugoslaviju. Znate li vi da je Tito u Užicu bio posle rata čak 13 puta. Zar bi toliko puta dolazio da je mrzeo Srbe?

Pored Ljubičića (rođen u selu Karan) iz ovog kraja su, od poznatijih, i generali Dragoljub Ojdanić (Ravni), Milutin Kukanjac (Ljubiš), Ljubiša Diković (Skržuti)....

U izbornoj kampanji 2012. Ivica Dačić je obećao da će vratiti Titov spomenik na centralni gradski trg u Užicu. Inače, bivši predsednik opštine Užice Zoran Vujović (tada socijalista), pristao je na inicijative da se bronzani Tito skloni sa Trga partizana i iz pragmatičnih razloga; kad god na miting dođu Vuk Drašković i Šešelj - upiru prstom u Tita. Bez njega je tenzija manja, objašnjvao mi je svojevremeno Vujović. 

Ovaj kraj je 1941. bio ekspres lonac građanskog rata u Srbiji. Danas sezona jesen 1941, za vešt marketing može biti i turistička fabrika para. Koju bi mogao u budućnosti da iskoristi užički Narodni muzej koji ima temelj u dobroj partizansko-četničkoj postavci. Valjda su se ljudi emotivno istresli, pa i oni polaznici škole u Kumrovcu koji su uz Rubinov vinjak sa pijucima u rukama i članskim kartama Draškovićeve i Šešeljeve partije u džepovima skidali 1991. bronzanog Tita sa užičkog Trga koji umalo nije dobio na sred sebe i crkvu na predlog Velje Ilića. Ta bi bogomolja ovde koncepcijski valjda lepše legla od one Amfilohijeve limene na Rumiji, kako je neka antikomunistička zamlata mogla da pomisli.

Na velikom mitingu SPO u jesen 1990. u Užicu, Vuk Drašković je prstom pokazao na Titov spomenik i probao da razdvoji heroje s Kadinjače od onoga koji ih je poslao na klanicu. Što je u našim idejama rehabilitacija pipav posao. Ako smo šta temeljno uradili od 1990. godine to je rehabilitacija četnika i ostvarenje LGBT prava, ali u toj temeljnosti relativizovali smo antifašističku pobedu do zbunjivosti. Da smo i u drugim poslovima bili tako temeljni, verovatno bi nam danas bilo mnogo bolje. Verujte mi, meni je lakše da Turcima objasnim razliku između NUNS-a i UNS-a nego da na nekim drugim mestima objasnim ko je pobedio u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu, shodno teoriji o dva pokreta. Koja je ipak možda najrazumljivija u užičkom muzeju.

A, sve je možda stvarno moglo biti drugačije. Široj publici ime Vučka Ignjatovića verovatno ništa ne znači, ali ako kažemo da je to četnički kapetan koji je komandovao zasedom koja je Titu spremljena 1941. na mostu u Požegi kad se ovaj vraćao sa pregovora sa Dražom, Vučkova uloga maltene postaje sudbinska. Jer, da je tada naredio da se opali pitanje je šta bi bilo. Vučko nikada nije verovao komunistima, bar tako su mi pričali seljaci u požeškim selima Glumču i Radovcima. Draža i Tito su se sastali 19. septembra 1941. u Struganiku u kući majora Aleksandra Mišića zarad eventualne zajedničke borbe protiv Nemaca. Draža je držao oficirsko obećanje (da će Tito stići bezbedno u Užice), a Vučku je održao bukvicu. A Ljubomir Simović u Užicu sa vranama piše: ono što Draža nije hteo da uradi Titu 1941, uradiće Tito Draži 1946. godine. Posle pada Užica, Tito je bio u depresiji. Priča se da ga je iz nje digao Đilas.  

Od Užičke republike, Žike Mitrovića (1974), filma sovjetske škole, skupe produkcije, sa puno pirotehnike, mnogo je elegantnija poema Slavka Vukosavljevića – ...pao je četrnaesti kilometar, al’ nikad neće Kadinjča. Verujte mi i to da čovek mnogo bistrije razmišlja kad 14 kilometara peške izađe od Užica do Kadinjače. Danas deluje nadrealno da je premijera filma bila u Pulskoj areni, sve sa Titom i Jovankom.

Za snimanje filma je vezana i jedna anegdota: Kad su tražili statiste za četnike, jedan seljak se malkice opustio nakon nekoliko čašica i pitao: Hoćete li da nam vi date uniforme, ili ćemo mi da obučemo naše! Mada je to opšte mesto za mnoge istorijske spektakle bivše Juge u kojima se pojavljuju pripadnici jugoslovenske vojske u otadžbini.

U stalnoj postavci Užička republika u užičkom Narodnom muzeju posetioci mogu da vide Titovu radnu sobu odakle je rukovodio Vrhovnim štabom, kao i četničke i partizanske relikvije. Ideja, koju propagira i aktuelni gradonačelnik Užica Tihomir Petković, je ta da je Titov spomenik integralni deo muzejske i turističke Užičke republike, dok bi prostor na Trgu pripao eventualno nekom znamenitom Užičaninu. Tito bi takođe mogao da se kontekstualizuje i sa pozorišnim festivalom koji se Užicu održava svakog novembra i ima (post)jugoslovenski karakter

Književnik Svetislav Basara, probao je osamdesetih da izvede kabalističku seansu oživljavanja bronzanog Tita (delo vajara Frana Kršinića), smatrajući da je to poslednja šansa da se spasi Jugoslavija od apokaliptičnog raspleta. I taman, pričao mi je Basara, kad je bronzani Maršal počeo da pokreće jedan prst stigla je murija i pohapsila kabaliste, tako da je i sudbina jajačke Jugoslavije bila zapečaćena. Basara je u vreme zore pluralizma govorio da se Tito ne uklanja već da se na leđima spomenika naprave mala vratanaca, a pošto je spomenik prostran i šupalj, u njenu da se napravi mala radionica za narezivanje ključeva jer je Tito bio mašinbravar. Ni to nije prihvaćeno i bronzani Broz je 1991. iščupan i odnešen. Bio sam nazočan činu demontaže Tita iz arhitektonskog konteksta i mogu vam reći da bi na tim scenama (doduše bez dinamita), Užičanima pozavideo i Zlatko Hasanbegović. Lokalni SUBNOR je više puta pokretao inicijativu da se spomenik vrati.

Sa otvaranjem prvog kružnog toka u Užicu koji je zbog nesnalaženja vozača, postao regionalni i evropski Internet hit, nameće se i konceptualna ideja da bi Titov spomenik možda najefektniji bio kad bi se instalirao u centar kružnog toka. Kao ideja vodilja i kao reklama za muzej koji je tu na par stotina metara. Ako je Dimitrije Tucović iseljen iz centra kružnog toka na beogradskoj  Slaviji, neka se bar Tito postavi u centar jednog drugog i već slavnog kružnog toka koji će tako postati još slavniji. 

Nije u ovom gradu ranije bilo kružnih tokova, ali bilo je dobrog programa na užičkom Trgu partizana izvanrednih scenskih mogućnosti - otvorio ga je Aleksandar Ranković 4. jula 1961, uz desetine hiljada prisutnih ljudi, preko 30 ambasadora, a tu su bili, posebno da naglasim, i crkveni velikodostojnici. Reditelji Branko Popović i Slobodan Šuljagić, uz Gagu Antonijevića (Ubice moga oca), prvi studenti FDU iz Užica, dva puta su radili tradicionalni spektakl Vatre Užičke republike. Prvo su njih dvojica 1984. bili asistenti legendarnom Slavi Ravasiju, ocu Magi iz EKV, da bi se već 1985. okušali kao reditelji. U poslednjoj, dekadentnoj, fazi SFRJ, državni spektakli se udaljavaju od socrealističkih formi. Etablirani model trpi postmodernistički uticaj nagoveštavajući društvene promene. Mlađa generacija autora, delimično i da bi opravdala režimski angažman, dekomponuje ustaljene scenarističko-rediteljske matrice. Patetiku, kojom odiše najznačajnija titoistička svetkovina, slet povodom Dana mladosti, zamenjuje psihodelični senzibilitet u skladu sa pop kulturom osamdesetih. Zahvaljujući angažmanu Belog Bosiljčića, čuvenog koreografa beogradskog sleta, Popović i Šuljagić su osmislili bizarnu koreografiju, takozvani Ples mašina. Uz zaglušujuću buku hondi, havasakija i ponekog harli dejvidsona, tridesetak bajkera su jurcali, vrteći se punom brzinom u krug po tesnoj sceni, vešto se izbegavajući kao oni artisti Bruna Langera na zidu smrti. Iznenada se propinju na zadnje točkove a devojke koje su pripijene sedele bezobrazno ih stežući oko pasa, iz nedara vade zastave i podižu ih da zavijore u kovitlacu. U tom trenutku se četiri planinara držeći upaljene baklje, velikom brzinom spuštaju niz zategnute konopce sa pedesetometarske kule koja dominira trgom, do nivoa gde tutnje motori. Bez daha je ostalo oko 40.000 sabijenih gledalaca. Bio sam prisutan. Tajac se pretvorio u žamor, žamor u gromki aplauz, a aplauz u ovacije. Tako se završavaju Vatre Užičke republike 1985. godine.

Ovaj pretenciozni kraj, smišljen u glavama dva mlada akademca, izazvao je snažnu reakciju mnogih, još uvek vitalnih članova SUBNOR-a. Ali, čuveni sekretar SIZ-a (samoupravna interesna zajednica) za kulturu Cula Kovačević je svojim autoritetom i veštinom vrhunskog spin doktora amortizovao njihovo nezadovoljstvo pretvorivši potencijalnu katastrofu u veliki uspeh. Eto, tako su u Užicu 1985. modernisti odneli pobedu nad konzervativcima.

Danas u Užicu postoji i modna linija Užička republika sa majicama i kačketima. Goran Ješić (DS), koliko vidim, koristi njen brend za tviter potrebe. 

Sećate li se kraja filma Užička republika? Nemci iz pravca Karana su u Užicu. Grad je sablasno prazan. Tenkista Vermahta gleda iz kupole tenka taj prizor i grafit na zidu crvene boje – Mi ćemo se vratiti!