Milogorci i Srborusi

Nakon aplauza koji je Milo Đukanović dobio u Strazburu

U Srbiji se ovih dana spekuliše postoji li crna lista građana Srbije kojima režim Mila Đukanovića zabranjuje ulazak u Crnu Goru. Pouke i ohrabrenja za izlazak iz ćorsokaka hibridnih i specijalnih ratova, možda možemo naći u davnoj 2007. godini: Crnogorski premijer Željko Šturanović izjavio je jula te godine da je episkopu mileševskom Filaretu zabranjen ulazak u Crnu Goru na osnovu zahteva Haškog tribunala.

Milogorci
BETA

Milogorci i Srborusi

Nakon aplauza koji je Milo Đukanović dobio u Strazburu

U Srbiji se ovih dana spekuliše postoji li crna lista građana Srbije kojima režim Mila Đukanovića zabranjuje ulazak u Crnu Goru. Pouke i ohrabrenja za izlazak iz ćorsokaka hibridnih i specijalnih ratova, možda možemo naći u davnoj 2007. godini: Crnogorski premijer Željko Šturanović izjavio je jula te godine da je episkopu mileševskom Filaretu zabranjen ulazak u Crnu Goru na osnovu zahteva Haškog tribunala.

autor teksta
Zoran Panović | Nedeljnik | Beograd 19. Oct 2018 | Kolumne

Tadašnja glavna tužiteljka Tribunala Karla del Ponte, tražila je od Crne Gore i drugih zemalja regiona da doprinesu hapšenju haških begunaca, odnosno da preduzmu mere zabrane prema onima koji im pomažu u skrivanju. Na tom spisku se našao bio i episkop mileševski Filaret. Lider opozicione Srpske narodne stranke Andrija Mandić, ocenio je tada da je takva mera brutalno kršenje ljudskih prava. U septembru 2007. crnogorsko rukovodstvo odlučilo je ipak da dozvoli Filaretu da, pod nadzorom, uđe na teritoriju Crne Gore radi vršenja verskih obreda, pošto je zbog pogoršanog zdravstvenog stanja prebačen bio u prijepoljku bolnicu. Filaret je jedanaest dana štrajkovao glađu na srpsko-crnogorskom graničnom prelazu Ranča kod Prijepolja iz protesta jer su ga crnogorske vlasti, u četiri navrata tokom avgusta 2007, onemogućile da obavlja episkopsku dužnost na delu eparhije koji se nalazi na teritoriji te države.

Verovatno bi u Srbiji i među Srbima u Crnoj Gori kao ponižavajuće bilo protumačeno da se srpskom patrijarhu 2018. dozvoli nadzirani ulazak u Crnu Goru zbog obavljanja dužnosti, kao što bi bili mučno za obe države da patrijarh štrajkuje glađu na granici. Sumnjamo da će i pesnici, politički analitičari, novinari i propagandisti iz Srbije, ako ih ima na crnom spisku pribeći metodi graničnog štrajka glađu, ali malo političke veštine i dobre volje iz 2007. za prevazilaženje krize nije na odmet. Vuk Jeremić je danas pod žestokim udarima režimskog agitpropa u Srbiji, ali možda bi njegova iskustva (komunikacija s crnogorskim kolegom Roćenom) iz smirivanja krize sa Filaretom bila dragocena danas za Srbiju. Kao i iskustva drugih inkorporiranih dosmanlija: Od predsednika države Tadića do srpskog premijera Koštunica koji je tada zatražio od Brisela da pomogne u razrešenju slučaja Filaret, dok je Podgorica u vezi s tim zatražila zvanično tumačenje evropskih institucija.

Ipak, 2007. patrijarh Pavle nije poziciju SPC u Crnoj Gori ocenio sličnom kao u NDH.  

Šta bi danas Vučićevi čuvari nacionalne sveti i dostojanstva imali da prigovore rečima ministra za infrastrukturu Velimira Ilića iz leta 2007. da ujdurma oko zabrane ulaska vladici mileševskom u Crnu Goru ima političku pozadinu i da predstavlja atak na Srpsku pravoslavnu crkvu i njeno sveštenstvo u Crnoj Gori. Sad se smatra skandaloznim što ministri policije i vojske brane Pinkov rijaliti, ali realno ni 2007. resor infrastrukture nije imao mnogo veze s verskim pitanjima.

Ako se politički vrh Srbije slaže da je pozicija SPC u Crnoj Gori kao u NDH, a kako smatra patrijarh Irinej (iako Pupovac smatra da danas u Hrvatskoj ipak nije baš kao u NDH), možda bi predsednik Vučić mogao da sugeriše Ani Brnabić da u mogućoj rekonstrukciji svog kabineta razmisli da uvede ministarstvo vera, jer ne zaboravite u vreme krize Filaret, Srbija je imala to ministarstvo, a tadašnji  ministar vera Srbije Radomir Naumov, imao je konstruktivnu ulogu u celom slučaju.

Uglavnom, odnosi Srbije i Crne Gore su dramatično pogoršani u odnosu na nikad bolje kakvi su nekad bili između Vučićevog i Đukanovićevog režima. Dobri odnosi potiču još iz zajedničke odbojnosti prema Tadiću, pre 2012. Možda je cinično, ali nije daleko od istine, kako mi kaže jedan kolega iz Podgorice, da Crnogorci smatraju da su se odnosi gori nego u vreme mešetarenja tadićevaca. Na momente se učini da ovo nisu odnosi Crnogoraca i Srba, već odnosi dve novokomponovane nacije - Srborusa i Milogoraca, kako jedni druge posprdno nazivaju. U trenu se učini kao da samo fale Sedmi bataljon i YU Info (Amfilohjeva limena crkva je valjda još na Rumiji), pa da se stvari redefinišu. Predsednik Vučić vodi računa o interesima Srba u državama nastalim na razvalinama Jugoslavije, ali je interesantno da i pored te brige još nije posetio Crnu Goru. Koštunica je odmah nakon 5. oktobra otišao tamo. Oni cinizmu skloniji Crnogorci kažu mi da su odnosi tako pogoršani da bi bilo najadekvatnije situaciji da Vučić dođe i kaže koju o Miloševiću kao velikom lideru, aludirajući na Miloševićev miting  Beranama septembra 2000, i fotomontažu tog mitinga koje su tada napravile Večernje novosti spajajući dve slike u jednu. Nadaju se, opet cinično, moji sagovornici, da Vučić neće početi kao Milošević da pored srpskih političara i kulturnih radnika iz Crne Gore počne da prima i predstavnike narodnih skupština (plemena).

S druge strane, tužno je kad za vreme Mundijala u Rusiji čujete jednog viđenijeg srpskog nacional-demokratu kad kaže da za Hrvatsku navija samo kad igra protiv Crne Gore.    

Sećanja na Peti oktobar, kao izraz nemoći frustrirane opozicije, podsetila su da je pravi početak kraja Miloševića bilo Đukanovićevo distanciranje od njega, podrška i utočište koju je dao srpskoj demokratskoj opoziciji. Đinđić je slao Gorana Vesića i svoje omladince da pomognu Đukanoviću u kampanjama. Tri decenije od  antibirokratske revolucije u Crnoj Gori, ova država je, sudeći po snažnom aplauzu koji je njen predsednik Đukanović dobio pre neki dan u Evropskom parlamentu u Strazburu, prva naredna država koja će postati punopravna članica EU. Reakcionarna srpska politika može dovesti do katastrofalnog epiloga - da Srbija propusti paket s Crnom Gorom, iako se na Samitu EU u Solunu 2003. čak govorilo o paketu sa Hrvatskom. Đukanovićeva briga za evropsku budućnost Regiona, i neka vrsta apela upućena evropskim zvaničnicima po tom pitanju, svoju potvrdu dobili su koji dan kasnije u rečima predsednika Evropske komisije Žan Klod Junkera, koji je u Beču upozorio na opasnost izbijanja novih ratnih sukoba na Balkanu, ukoliko bi državama Zapadnog Balkana bila oteta evropska perspektiva. Tlo je i dalje plodno, citirao je Junker Bertolda Brehta.

Đukanović je bio u Strazburu u isto vreme kad i Vučić kod Putina. Konspirolozi u tome vide logiku. Vučićevi mediji Đukanovićev nastup u Strazburu ignorisali su više neko Kolindinu posetu Putinu u Sočiju. Moskva (pitanje navodnog pokušaja puča u Crnoj Gori i odnos prema članstvu u NATO) je  differentia specifica relacija Beograda i Podgorice. Kao varijable upućeni pominju Italiju i Nemačku.

Ako je Velimir Ilić 5. oktobra vodio opozicionu kolonu iz Čačka Ibarskom magistralom ka Beogradu, ko je vodio kolonu iz Užica? Ako ste zaboravili - Goran Svilanović. I nekad mlade dosmanlijske glave su osedele. I postale mudre, i Čedina, kao i ona Gorana Svilanovića - generalnog sekretar Saveta za regionalnu saradnju, koji je Đukanovićev govor u Strazburu ocenio kao zanimljiv, a da je buran aplauz zaista jedna od naznaka da je Crna Gora prva sledeća članica EU. Evropljani su Đukanovića tretirali kao čoveka sa vizijom, a sve njegove izdaje, gledano sa srpske strane, neophodni su delovi pazla te vizije. Srpskoj opoziciji u Crnoj Gori do ovakve države stalo je kao što je Dodiku stalo do Bosne i Hercegovine. Srbija se mora čuvati probuđenog duha Miloševićevog provizorijuma - Savezne Republike Jugoslavije. Kao i zamki reminiscencija na antibirokratsku revoluciju kroz akcije kao što je peticija za raspisivanje referenduma za povlačenje crnogorske odluke o priznanju lažne države Kosovo. Sumnjivo je da li bi većina građana Crne Gore priznala nezavisnost Kosova (verovatno ne bi), ali jedno je gotovo aksiomatski sigurno - politika koja je počela da se vodi u Srbiji krajem osamdesetih godina, a koja se izvozila kao AB revolucija srpskom narodu - bilo gde da je - ne može doneti ništa dobro. Uprkos srbofobiji, koje nije da ponegde nema.

Šešelj je davnih dana rekao da će Amerika i Zapad iskoristiti Mila Đukanovića, pa da će ga pustiti niz vodu, baš kao i Norijegu kad im više ne bude bio potreban. Milo u Strazburu i Šešelj u Parovima su epilozi. Raskol u Demokratskoj partiji socijalista i pobeda Đukanovićeve politike nad strujom Momira Bulatovića, bitniji su diskontinuitet u redefinisanju državne i nacionalne politike od srpskog 5. oktobra ili dolaska naprednjaka na vlast 2012. Sad smo se bar uverili u to.

Đukanovićevo liderstvo odavno je postalo serdarskog tipa, o kome čak i Mile Dodik može da mašta, ali pod njim Crna Gora je ipak neočekivano posle Slovenije izbila na drugo mesto entiteta bivše SFRJ u tranzicionim bilansima.

U nedavnom intervjuu italijanskoj televiziji RAI, Đukanović je naglasio da će Crna Gora, prednjačiti u regati ka EU kao dobrom principu, i da će biti promoter evropskog sistema vrednosti u regionu. Od sveukupnih 33 poglavlja u pregovorima sa EU, Crna Gora je otvorila 31, a pre vremena zatvorila tri poglavlja. Josip Juratović, poslanik u Bundestagu, to smatra posvećenošću. Što se pozicije Srbije tiče, ne zaboravimo - ono što nije moglo da prođe u UN, prolazilo je u Evropskom parlamentu. Rezolucija o genocidu u Srebrenici, na primer. Kad su u pitanju teme tipa Srebrenica ili Šešelj, i još ponešto, hrvatski poslanici na primer, nezavisno da li su HDZ ili SDP, prilično su bili agilni na stvarima koje se u većinskoj Srbiji tumače kao antisrpske . U tim generalnim stvarima, slično su, kao evropski parlamentarci, rezonovali svojevremeno i Andrej Plenković (HDZ) i Tonino Picula (SDP).

Da li je još jedna srpska zabluda iščekivanje novog - desnijeg, Trampu sklonijeg Evropskog parlamenta nakon izbora 2019.  Koji će izviždati Mila? 

Komentari
Kolumne
Tirana
Tirana

Kad je čuo magičnu reč Beograd, osmehnuo se i rekao – imam nešto...

Ponos i neuroza
Ponos i neuroza

Doduše, ima i izražene nade. Neko skloniji cinizmu rekao bi one koja umi...

Milogorci i Srborusi
Milogorci i Srborusi

Tadašnja glavna tužiteljka Tribunala Karla del Ponte, tražila je od Crn...

Milošević i "marionete"
Milošević i "marionete"

Ali, slabo ko se bavio time koliko su Vučićev govor, i njegova praksa referent...

Zrelost i demfovanje
Zrelost i demfovanje

Malo sam se zbunio kad mi je jedan od viđenijih ljudi u Savezu za Srbiju rekao ...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2018. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web