Milošević i "marionete"

Govor Vučića u Kosovskoj Mitrovici na sitna crevca je analiziran u kontekstu Miloševićeve gazimestanske simbolike.

Milošević
Foto: screenshot/wiki

Milošević i "marionete"

Govor Vučića u Kosovskoj Mitrovici na sitna crevca je analiziran u kontekstu Miloševićeve gazimestanske simbolike.

autor teksta
Zoran Panović | Danas | Beograd 21. Sep 2018 | Kolumne

Ali, slabo ko se bavio time koliko su Vučićev govor, i njegova praksa referentni u odnosu na Miloševićev govor od 2. oktobra 2000. godine. Taj govor su reakcionarne i revizionističke snage u Srbiji odavno proglasile za istorijski, dok na primer sociolog Slobodan Antonić u knjizi ‘Još nije gotovo’ tvrdi da je Milošević proročki, pregnantno i tačno opisao sve što će nam se dešavati ovih godina. Tu se misli i na proglašenje nezavisnosti Kosova, i na referendumski odlazak Crne Gore, i na presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu, i na kriminalizaciju Srbije, i tranzicionu bedu maltene kao da je Milošević u vizijama video i pelene u ‘Juri’ i samoubistvo u ‘Goši’ i odsečen prst u ‘Raškoj’ i sve druge radničke muke, bez imalo empatije za građane Srbije u vreme njegove vladavine.

Milošević je tada upozorio da će posle Kosova na red doći i Sandžak i Vojvodina. Posebno su indikativne sledeće dve Miloševićeve ‘vizije’: Prva je o ubrzanom raslojavanju stanovništa, a druga o instaliranju marionetske vlasti u Srbiji. Opozicija Vučiću mora da se čuva da se ne ‘pronađe’ u Miloševićevom govoru od 2. oktobra 2000. Jedno je kada obećava da će ‘vratiti državu građanima’, što valjda znači da će stanje u pravosuđu biti popravljeno, da se mogu procesuirati i slučajevi kao Savamala, da će parlament zaličiti na predstavnički dom u kome se i debatuje, da će u javnom prostoru biti manje neurotičnosti seljačkog staljinizma, a sasvim je drugo kada opozicija širi iluzije da će položaj radnika biti ‘dostojanstveniji’ kad oni obore Vučića. Da će stranci povećati plate. To je podgrevanje egalitarnog nerva naroda, i demagoško zamagljivanje našeg puta u kapitalizam. Srbija je promenila, što bi marksisti rekli, ‘društveno-ekonomsku formaciju’ i Vučićevu ‘diktaturu’ ponekad treba razdvojiti od Vučićevog ‘liberalizma’. Možda je moguće i sprovesti ‘revolucionarnu pravdu’ prema određenim koterijama, možda je moguće i napraviti neke simboličke lustrativne činove za narod, možda se i građevinska pošast može urbanistički i bezbednosno optimalizovati, i to je logično da opozicija obećava, ali promena sfere rada i kapitala je prilično iluzorna. Slatkorečive fraze su jedno, ali promene sistema nema do kraja i bez demontaže etatističke logike javnih preduzeća kao kontinuiteta Miloševićeve, dosovske i naprednjačke vlasti.

Milošević je, dakle, govorio i o ‘marionetskoj vlasti’ koja nam sleduje posle njega. Radikali su zdušno svedočili da su ‘dosmanlije’ baš takve, pa i naprednjaci stalno probaju da prethodnu vlast ukalupe u ‘izdajničku’ matricu, pre svega kako bi racionalizovali svoj preokret i pokušaj da se usaglase sa realnošću. To rade kako najbolje znaju – po principu ‘patriotske’ propagande iz devedesetih. Odgovorna opozicija treba da kritikuje režim zbog lične vlasti, sužavanja demokratskog prostora i kosovske konspiracije, ali ako kritikuje Vučića kao ‘marionetsku vlast’, onda olako može biti uvučena u gravitaciono polje zavodljivog i opasnog Miloševićevog ‘proročkog’ govora iz oktobra 2000. Nije Zapad instalirao naprednjake na vlast, već ih je samo prihvatio kao partnere. Dobro, danas jurišnici režima zaista zaliče na nekadašnjeg generala Nikolu LJubičića, koji je povodom poljske Solidarnosti znao govoriti kako mi (komunisti) nismo dobili vlast za zelenim stolom, pa je tako nećemo ni dati, ali uz sve demokratske deficite, Vučićev izborni legitimitet je neupitan. Tragično je što hipotetičko pitanje njegovog odlaska s vlasti u javnom prostoru, s obe strane, kao da sve manje postaje izborno. Od izbornog legitimiteta kao da bitniji postaje uzurpatorski utisak.

Ma koliko Vučić danas bio daleko od pomenutog Miloševićevog govora, njegova propaganda održava vatru tog govora potpaljujući staru matricu da će svaka vlast koja dođe posle Vučića bezuslovno morati biti ‘marionetska’. Lako birači mogu biti prevareni sa opozicionim stavom – mi smo protiv Vučića i zato što branimo Kosovo!

Današnja patriotsko-demokratska opozicija kao da zaboravlja da presudnu podršku dolasku naprednjaka na vlast 2012. nije donela Vesna Pešić i famozni ‘beli listići’. Presudnu podršku Nikoliću dao je Vojislav Koštunica, kao što se sada očekuje da ‘domaćinska’, kosovsko-odbrambena politika iznedri ‘novog Koštunicu’. Ali, i Vučić oseća nelagodu koja dolazi sa renesansom i ukrupnjavanjem ‘demokratskog nacionalizma’ koji, čini se lako, pravi programski Molotovljev koktel demokratije, patriotizma i socijalne pravde. I pokazuje da borbe protiv Vučića nema bez populizma.

Većina mediji u Srbiji ovih dana likuje što je na sajtu ‘Predsedničke biblioteke i muzeji Bila Klintona’ objavljeno sa koliko je miliona dolara administracija bivšeg predsednika SAD pomogla Mila Đukanovića da okrene leđa Miloševiću, kao da je nešto loše što je Đukanović bio okrenuo leđa Miloševiću. Implicira se ‘marionetski’ Đukanovićev karakter, dok se istovremeno povodom Kosova traži napuštanje mitomanije. Bilo je očekivano da Srbija prokocka u jednom trenutku pomenuti paket sa Hrvatskom za ulazak u EU, ali bi bilo poražavajuće da prokocka i paket sa Crnom Gorom. Što je vrlo moguće nastavili sa mistifikovanjem duha Miloševićevog govora i vremenima kad je Srbija, kako neko reče, ‘bila više država i pružala veći otpor spoljnom pritisku nego ranije’.

U odnosu na kosovki problem, spor Makedonije i Grčke oko imena bivše jugoslovenske republike je zaista operetski. Mada ni u makedonskom društvu tenzije nisu male, možemo da im zavidimo dok slušamo ovih dana povodom referenduma o imenu kadlider najuticajnije opozicione VMRO-DPMNE Kristijan Mickoski poziva premijera Zorana Zaeva na TV duel, a ovaj mu odgovara neka samo izabere mediji. Tužna je činjenica da je srpska demokratija lošija od makedonske. Jedno od opštih mesta racionalizacije Vučićeve kosovske politike je to da su Tadić i Jeremić svojim avanturizmom pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu drastično pogoršali srpsku poziciju. Sud je savetodavno zaključio da Deklaracijom o proglašenju nezavisnosti Kosova 2008. godine nije prekršeno međunarodno pravo. Zamislite kakav bi tek unutrašnji dijalog dobio smisao da je Vućić poručio Tadiću – biraj televiziju, kad je ovaj tražio TV duel da se razjasne stvari oko Suda pravde u Hagu. To bi bila ipak dva predsednika države, a ne lideri dve neuporedive stranke po moći.

Sećate li se Vučićevog krika iz oktobra 2015: ‘Ne dam Gazivode!’ Jezero Gazivode je strateški i simbolički bitno. Vučić je 2015. govorio da mu je ponuđen ‘jezivi’ nacrt za Kosovo, ‘gori i od formalnog priznanja’. Sad je bio na Gazivodama; da li to znači da su se stvari popravile i koliko u srpsku korist? Koliko je manje jezivo? Ništa od takvih odgovora nije iskočilo ispod poklopca razgraničenja.

Bivši komesar u Bosni i Hercegovini Pedi Ešdaun usprotivio se ideji ‘razgraničenja’, a dobar deo srpskih medija i javnosti potrčao je u nedra Miloševićevog ‘proročkog’ govora jer je bivši vođa upozoravao oktobra 2000. da će doći red na Sandžak i Vojvodinu koje Ešdaun pominje, ali se minimizira da u inerciji ‘razgraničenja’ pominje i destabilizaciju regiona, pa i ‘muslimansku državicu u BiH’, što valjda znači da je nakon otvaranja Pandorine kutije Republika Srpka sama ili sa Srbijom? Protiv Pedija Ešdauna su ovde ustali skoro svi, kao da je Bono Voks.

Razgraničenje je valjda moguće samo ako srpsko i albansko društvo imaju zrelost za to. Za sada očigledno nemaju.

Uprkos formalnim govorancijama, u praksi je huškanje reč koja najbolje opisuje atmosferu u regionu i u samoj Srbiji. Koliko ljudi u Srbiji je primilo k znanju reči od pre neki dan predsednika SANU, profesora Vladimira Kostić, koji upozorava da bi ‘atmosfera straha’ i ‘spirala nasilja’ na ovim prostorima, ‘iako nismo samo mi isključivi krivci’, mogla da se ‘okrene u neku vrstu završnog konflikta među nama samima’. Profesor Andrej Mitrović (Vučić ga još nije nigde citirao) stalno je ukazivao na rat ‘koji kruži’, na tu ‘spiralu’ koju pominje i profesor Kostić. Milošević je imao snage da unutrašnji konflikt rastereti izvozom krize. Danas bi to bilo teže, zar ne?

Preporuka za vikend: Govor Vuka Draškovića sa takozvanog drugog Kongresa srpskih intelektualaca u Sava centru 1994. Poučan je i govor, ali i atmosfera. Ima malo na Jutjubu.

Komentari
demostat komentari

Bobrok

Nema ko da čuje, ko i čuje ne interesuje ga. Čvrsto sam uveren da doneti rešenje za KiM nije moguće demokratskim putem. Da je bilo moguće već bi se dogodilo. AV to zna bolje nego Jeremić i opet je spreman da plati cenu da skine taj teret. 16. Sep 2018
Kolumne
Pobješnjeli Maks na Kosovu
Pobješnjeli Maks na Kosovu

Samoironično je, ali nezlonamerno, zazvučao Timoti Les kad mi je pre neko več...

Mačekov prsluk
Mačekov prsluk

Jedan od ljubitelja Vukovih romana ‘toka svesti’ (a ovaj je dobrim d...

Protokoli drezdenskih mudraca
Protokoli drezdenskih mudraca

Jedan od razloga zašto sam redukovao broj slava na koje idem je i verovat...

Beda "bratstva i jedinstva"
Beda "bratstva i jedinstva"

Da je Srbija umesto negativne anticipacije sa AB revolucijom poznih osamdesetih,...

Tirana
Tirana

Kad je čuo magičnu reč Beograd, osmehnuo se i rekao – imam nešto...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2018. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web