Kao što je svečanost na ‘Milošu velikom’ u sredu povodom otvaranja deonice Surčin-Obrenovac bila Vučićev trijumf, utorak veče na Hrvatskoj televiziji bio je lekcija iz demokratije i odličan primer koliko se Srbija srozala na tom polju. Jednostavno, ono što se videlo na HRT nemoguće je na RTS ili bilo kojoj TV sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji: Jednaest predsedničkih kandidata pred prvi krug predsedničkih izbora u Hrvatskoj suočilo je stavove.

Aktuelna predsednica Kolinda Grabar Kitarović, stajala je u studiju sa njenim glavnim protivkandidatima Zoranom Milanovićem i Miroslavom Škorom. Bilo je tu i bizarnih i ofucanih i svežih kandidata. Naslušala se to veče Kolinda kritika na svoj račun i račun HDZ-a, posebno su probojne bile one o korupciji. Pravila emisije bila su dobro postavljena – od izlaganja stavova do replika. Svašta se to veče moglo čuti – od Kolindine navodno ostvarene želje da Hrvatsku iz ‘Regiona’ odvede u Srednju Evropu (iako je Vučić možda psihološko-politički već tamo), do stava kandidatkinje Katarine Peović u jako dobrom nastupu, da je politika svih državica i entiteta u Regionu ‘sitnoburžoaska’. Govorilo se o NATO, EU, ali i o ‘Evroslaviji’, prilično i o ćirlici i o Srbiji. Mediji u Srbiji naglašavaju srbofobiju istovarenu to veče, nije da nije bio i poneki konstruktivni ton po pitanju istočnog susjeda, ipak intoniran tako da ne dovodi u pitanje tabu Domovinskog rata.

Naravno da je bilo kontroverzno kad je pre neki dan Natalija Vladimirovna Poklonskaja, zamenica predsednika Odbora za spoljne poslove ruske Dume, pozirala novinarima zajedno sa liderom Dveri Boškom Obradovićem, ispred zastave Krima u zgradi srpske skupštine, u ulici Kralja Milana, ali nije bilo manje provokativno kad je Obradović novembra 2016. doveo osnivača hrvatskog Živog zida Ivana Pernara, u Skupštinu Srbije. Tada su desniji od njega Obradoviću poručivali da je ‘doveo ustašu’, mada se to ne bi moglo reći po Pernarovom nastupu na HRT u utorak jer je podsetio i na bratske faze Srba i Hrvata, ali i poželeo Srbiji (ne zato što nas mrzi, već zato što nas voli) da nikad ne uđemo u EU.

Iz ove perspektive nemoguće je zamisliti, recimo, pred prvi krug predsedničkih izbora 2022, da u studiju Vučić stoji pored Belog, a do Belog da je Jovo Bakić, na primer, a do Jova Šešelj, pa do Šešelja Dragan Đilas, Boško Obradović ili neki ‘novi Koštunica’ koga Savez za Srbiju tek treba da pronađe, pa do Đilasa, Boška ili ‘novog Koštunice’ Velja Ilić, pa do Velje na primer Čeda Jovanović, ili Boris Tadić u još jednom pokušaju, pa Saša Radulović, do njega Miša Vacić, a do Miše akademik Dušan Teodorović. Do akademika Milan Stamatović. I tako kompletirajte vaših jedanaest po formatu HRT. Ono što ostaje srpski domet, pre nego standard, to je TV duel za drugi krug predsedničkih izbora -za koji se Vučić nada da ga ne mora nikad ispoštovati, jer sigurno ne planira da ni na narednim izborima ide u drugi krug. TV duel Tadića i Niklića sad deluje nekako romantično, a onaj Koštunice i Labusa nadrealno.

I Hrvatska je, kao i Srbija, mala zemlja za jakog predsednika i jakog premijera, ali je tamo Kolinda iako jaka, prilično slabija od Vučića ovde, dok je Plenković neuporedivo jači od Ane Brnabić. Rezultat toga je bolja demokratija od naše, uprkos svim zjapećim deficitima Hrvatske i mitu o ispunjenim standardima za EU. Za razliku od nas tamo na delu nije režim lične vlasti. Pa zar i crnogorski parlamentarizam, uprkos svim srozavanjima, i dalje nije bolji od našeg, iako je i tamo na delu režim lične vlasti?

Vučić je u razgovoru s novinarima prilikom otvaranja deonice ‘Miloša Velikog’ rekao da mu ‘đavo nije dao mira’ i da je gledao sučeljavanje kandidata na HRT-u. Gledali su to i mnogi građani Srbije odviknuti od dijaloga, od kojih neki srećni što Srbija sve brže smanjuje kompleks od Hrvatske u kilometrima kvalitetnog autoputa, i istovremeno nesrećni što Srbija pojačava kompleks jer se takva TV emisija ne može zamisliti ovde. Jedan mi je zemljak rekao da se u utorak dok je gledao HRT osećao kao Albanac koji je u vreme Envera Hodže hvatao na sklepanoj anteni RAI, jer nije verovao da će nešto nalik RAI ikad biti i u Albaniji. Komentarišući emisiju Vučić je naglasio da su se dva od šest osnovnih pitanja bavila Srbima ili ćirilicom. Srpski predsednik ističe da je srećan zbog toga, jer bi, kako kaže, u Srbiji u šezdeset pitanja koja bi eventualno bila postavljena, jedno možda bilo o situaciji u Regionu a posebno o Hrvatskoj nijedno, što, kaže on, mnogo dobro i lepo govori o Srbiji. Ali što kaže narod, taj film (emisiju) mi nećemo gledati.

Kad sam jednom naprednjaku skrenuo pažnju na to (HRT), on mi je rekao da ni u vreme Tadića nije bilo takvih emisija pred prvi krug predsedničkih izbora, a da bi Vučić sigurno ispoštovao dosovsku praksu da ima TV duel pred drugi krug, čak i ako se u taj krug plasira i neko od ‘antisistemskih’ lidera Saveza za Srbiju. Ili neko kao akademik Dušan Teodorović. Ali, nije Vučić Milošević koji je čak hteo da ide u drugi krug sa Koštunicom.

Posle 11 predsedničkih kandidata sa HRT još malo o broju 11. Sećate li se filmskog hita ‘Oušnovih 11’, koji je pokorio bioskope 2001. godine i zaradio više od 450 miliona američkih dolara širom sveta. Britanci su ga proglasili najboljim rimejkom svih vremena. Glumačka postava predvođena zvezdama Džordžom Klunijem, Bredom Pitom, Met Dejmonom i Džulijom Roberts pokazala se kao dobitna kombinacija. Stiven Soderberg je prilično to inspirativno režirao. Kad je u septembru ove godine jedanaest srpskih vojnika koji su pošli na komemoraciju u Jasenovac zaustavljeno na granici, premijer Andrej Plenković ih je nazvao ‘Vulinovih 11’. Da bi bio što razumljiviji i za auditorijum u Srbiji koji možda nije gledao Soderbergov film, hrvatski premijer je pojasnio – ‘ovih Vulinovih 11 koji su htjeli doći u Hrvatsku, a i on, očito su zaboravili maksimu Dušana Kovačevića i rečenicu Pavla Vujisića – Propisi su propisi’.Teško da će se u Hrvatskoj ikada ovako citirati replike iz Srednje Evrope u koju je navodno Kolinda već odvela Hrvatsku. Kao što će teško Goran Karan pre imati osmomartovski koncert u Pragu nego u Beogradu.

I bogami, sumnjamo da bi Lepa Brena ovako dobra prošla u pravoj Srednjoj Evropi kao što je protutnjala Zagrebom sa dva ‘adventska koncerta’. Ovako ispade kao da je Kolinda umesto u Mitteleuropu, odvela Hrvatsku pravo na stadion ‘Vasil Levski’ u Sofiji, ali ne sad kad je tamo Vučićev drug Bojko, već Titov ispisnik Todor Živkov.

I kao što bi bilo glupo da Prljavo kazalište u Beogradu nije odsviralo ‘Ružu hrvatsku’ (Mojoj majci), i kao što bi bilo glupo da je Dino Merlin u Beogradu otpevao pesmu o Aliji Izetbegoviću, tako bi bilo glupo da Brena nije otpevala u Zagrebu i ‘Jugoslovenku’. Ta neka ‘Jugoslovenka’ je i Melanija Tramp rođena 1970. u Sloveniji, i Doris Dragović na Evroviziji 1986. Pojedini hrvatski generali Brenine ‘adventske koncerte’ su nazvali hrvatskom sramotom, pokušavajući da od ‘Jugoslovenke’ naprave ‘četnikušu’. Rat je bio velika trauma za Hrvatsku, Kadijevićeva i Miloševićeva hunta jesu koristili ime JNA, ali normalizacija odnosa prema jugoslovenskom iskustvu (što ne znači i nostalgiju) je preduslov oporavka. Toga nema dok se ne prestane sa retroaktivnim iščitavanjem predratne prošlosti i njenim upodobljavanjem u ratne tabue i (novo)identitetske narative. ‘Jugoslovenka’ je kužna koliko je kužan i ‘Jugoton’ u muškom rodu.

Možda bi sve bilo drugačije da je Milošević prihvatio ‘Plan u deset tačaka’ Borislava Mihajlovića Mihiza – preciznije ‘Predlog za razmišljanje u deset tačaka’ (NIN, 1991), koji je, između ostalog, predlagao i da Srbija prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske uz poštovanje prava Srba van Srbije. Ovako smo ipak dobili avnojevske granice, ali bez avnojevskih principa i zamrznuti konflikt koji se hrani nepomirljivim narativima. Život u paralelnim dimenzijama pojačava kontraste. Ako se košarkaška Zvezda normalizovala u Zadru, glupo je da je Brena nekome i dalje kontroverzna u Zagrebu.

Na albumu Kazališta ‘Zaustavite zemlju’ (1988) gde je ‘Ruža hrvatska’ u naslovnoj pesmi se naglašava kako jedni kažu – čitaj Borbu, drugi kažu – čitaj Mladinu. Kako jedni kažu – slušaj Brenu, drugi kažu – hapsi Boru (Đorđevića). Taj kontekst se ne može shvatiti sa sadašnjim Prljavim kazalištem i sadašnjom Ribljom čorbom.