Je l sad vidite zašto je bila neiskrena ona Vulinova želja da se smeni rukovodstvo RTS zbog navodno neobjektivnog izveštavanja o demonstracijama. 

Pa je Vučić poentirao da tobože neće smenjivati ni ulica ni Vulin, nego nadležna tela. A eto sad kad je Vulinov Pokret socijalista zatražio procesuiranje svih koji su nasilno upali u Skupštinu Petog oktobra, praveći ciničnu paralelu sa današnjom Makedonijom, retko ko je pomislio da Vulin nije iskren, kao što je, jelte, retko ko pomislio da je Vulin bio iskren kad je pokrenu pitanje smene rukovodstva RTS. Da je Vulin rekao da treba smeniti Bujoševića i njegove, a dovesti (vratiti) Dragoljuba Milanovića, onda bi retko ko posumnjao u Vulinove namere. Odnosno iskrenost. Onda bi se uspostavila i logika: Vratiti (u punom kapacitetu rehabilitovati) Milanovića, pa procesuirati one koji su Petog oktobra upali u Skupštinu. I one koji su pretukli Milanovića. Pa, onda regulisati rad stranih plaćenika onako kako je NVO sektor regulisala Putinova Rusija i tako dalje. Neće se svet srušiti ako se usput otvori i još poneko briselsko poglavlje, ili na jesen održi normalno i Parada ponosa. I sijaset stvari tu još ima. I onih apsurdnih. Kad je predsednički kandidat Parović, poštenije od drugih, izašao sa parolom o ukidanju svih tekovina Petog oktobra, teško je da je verovatno mislio i na vraćanje stare devizne štednje jer bilo bi glupo da sad građani ponovo vraćaju naprednjačkoj državi ono što im je Miloševićeva pokrala. Mnogo je kontradiktornosti u odnosima Vučićeve proevropske politike i revizionizma njegovih logističara.

Je l znate da je Peter Handke napisao knjižicu koja se zove Priča Dragoljuba Milanovića. Nađite, pročitajte i videćete zašto Handke piše da je Milanović izmišljen, da je stvarno ime šefa srpske televizije DŽejms Dablju Foks, ili tako nekako, kako je čista izmišljotina prodorno graktanje gavranova i kopčev pisak iznad Pomoravlja, kako je izmišljen zatvor za okorele zločince u Zabeli kod Požarevca, kako su izmišljene daljinski navođenje bombe i na daljinu vođen postmoderni rat. Možda je u pravu filozof Boris Buden kada tvrdi da je ponekim evropskim intelektualcima zajednička kulturpesimistička čežnja za nepatvorenim autentičnostima s onu stranu otuđenog sveta Zapada, s onu stranu njegove moralne hipokrizije, kulturne i opšteljudske dekadentnosti, pa otuda Handke, Levi ili Finkelkrot, ili Čomski u nama (na Balkanu) prepoznaju autentičnost - neku vrsta nepatvorenosti, auru naših taraba starijih od Amerike, naših livada, sve do slobodarske mistike i tragizma naših vođa. Oni (strani intelektualci) postaju naši, oni se bore za našu stvar, za našu istinu. Tu negde je verovatno i Handke otkrio Milanovića, ali dok stvarno ne odlučite da njega, ili nekog sličnih svetonazora, ne vratite na čelo RTS, bolje je zadržati se samo na procesuiranju petoooktobaraca jer to je ipak neka vrsta poštenog stava. Pošteniji od navodnog nezadovoljstva žutim javnim servisom. Esencijalista Peter Handke nedavno je bio gost Novog Sada, gde mu je uručena nagrada Milovan Vidaković, pa otuda i njegova reaktuelizacija u našem ključu.

Meni je filozofiju javnog servisa bolje od Handkea davno objasnio Aleksandar Tijanić, koji je bar uspeo da stvori iluziju da je nekakav javni servis moguć. Tijanić mi je, naime, rekao da je nemoguće da RTS ima emisiju tipa Insajder jer kad bi emitovao jedan serijal na neku bitnu temu, velika je verovatnoća da bi onda RTS srušio državu, te se otuda mora tražiti optimalizacija javne funkcije i odnosa prema vlasti i kontekstima moći. Tijanić je jednom prilikom primio delegaciju klinaca iz desničarskih organizacija koje su protestovale ispred RTS i na neki način im objasnio tu optimalizaciju i kad je srpstvo u pitanju.

Vučić izgleda nije dao Vulinu ni da sahrani ponovo Apisa na Kalemegdanu, pa će mu teško ispuniti i želju za procesuiranjem petooktobaraca uprkos oduševljenju Pokreta socijalista i dela SNS. Pa zamislite kakvo bi tek oduševljenje dela SNS bilo kad bi Vučić prekinuo EU integracije. Možda je ipak malo neobično da jedan ministar proevropske vlade ima takve učestale želje koje premijer ne može da mu ispuni - od smena u RTS do procesuiranja petooktobaraca.

Vučićev agit-prop kao da je napravio svoj teorijski konstrukt poznat kao makedonski scenario, pa u njega proba da ugura realnost, mada se čak ni ona makedonska ne uklapa lako u njega, kao veliki jastuk u malu jastučnicu. Danas deluje bizarno da je Nikola Gruevski u timu Bože Đelića bio ekspert za uvođenje PDV-a. Građani Srbije su zbunjeni iz više uglova. Evo jednog: Da li je makedonski ustaša bio na strani Šiptara Zaeva ili prosrpske stranke VMRO-DPMNE? Evo i drugog: Zar je prosrpska opozicija u Crnoj Gori zaslužila manju podršku (ne direktnu već kontekstualnu) zvanične Srbije nego što je ima VMRO-DPMNE? Tenzije u Makedoniji banalizovale su i regionalne partijsko-ideološke veze: SNS-u teško da je VMRO-DPMNE bliska kao demohrišćanska i narodnjačka partija kao neki makedonski HDZ. Da li je normalno da baš ništa socijaldemokratsko ne povezuje dva socijaldemokratska saveza i dva formalno socijaldemokratska lidera - Zaeva i Dodika, na primer. Za Dodika je danas verovatno veći nezavisni socijaldemokrata Radovan Karadžić nego Zoran Zaev, koji u ovom trenutku može da se identifikuje sa socijaldemokratijom bar kao Ranko Krivokapić i Nenad Čanak. Sigurno manje od Davora Bernardića, mladog lidera hrvatskih socijaldemokrata.

Tek Zoran Zaev nema mnogo veze sa književnikom Mirkom Kovačem, sem u slikama koje simbolički pokazuju balkanske razbijene glave. Slika Zaeva okrvavljene glave u momentu me je podsetila samo na jedno - na Kovačevu razbijenu glavu (razbijenu fotoaparatom) nakon što su skup reformista u Domu omladine prekinuli Šešeljevi četnici i vikali Ustaše, ustaše! Pronađite komentar RTB (danas RTS) u udarnom dnevniku povodom toga, vrlo je interesantan. A čik pogodite ko ga je pročitao?

Onda je u Domu omladine prisebni Nebojša Popov držao nad Kovačevom razbijenom glavom neku vrstu simboličke mrtve straže koju je Zaevu u Sobranju simbolički mogla da drži, samo da je bila u prilici Federika Mogerini, ili možda njena portparolka Maja Kocijančić. Pretpostavljate zašto. Jednom se u Briselu i crnogorska opozicija žalila na Mila i njegove postupke. Evropljani su ih saslušali, nije vic, i rekli da sve to oni znaju, ali da Crnogorci treba da se obrate Amerikancima jer je Brisel nenadležan. Ulazak Crne Gore u NATO pokazao je da je raskol u DPS (personalno sukob Mila i Momira) strukturalno značajniji nego promene vlasti na izborima u Srbiji, značajniji čak od Petog oktobra. Da li će Zaev ikad biti toliki Šiptar koliki je Milo bio Turčin pa je opet na neki način postao nedostižni uzor Vučićeve vlasti.

Iza tobožnje zabrinutosti za Makedoniju, narod po Srbiji u potaji šuška da će ipak na leto u Grčku morati da se ide preko Bugarske.

Paranoja čini čuda. Sad kad je Apelacioni sud oslobodio NIN, a ministar Stefanović hoće da traži pravdu u Strazburu, narod me pita da li je sudstvo stvarno nezavisno, ili je ovo Vučićev vešt manevar? Pre im kažem da Stefanović ne stoji toliko loše u bubnju u kome čuči srpski Jildimir/Jildimirka. U načinu na koji je Vučić u onoj krizi kad se začinilo da će demonstracije biti ozbiljnije zagrlio Stefanovića, zlobnici su potražili i gej estetiku, a ta slika najviše liči na sliku kad je Mrkonjić zagrlio Velju Ilića onomad u Guči, s tim što u slučaju Vučića i Stefanovića ima granitne lojalnosti i političkog poverenja, a ne folklornog senzibiliteta.

Zlatiborski lider Milan Stamatović za Praznik rada organizovao je mobu za izgradnju famozne gondole. Tačno sedam decenija od početka izgradnje fabrike Ivo Lola Ribar u Železniku koju su gradile omladinske radne akcije (ORA), Stamatović nudi princip moba kao sintezu javnih radova i ORA. Šta li bi Boris Kidrič i Moša Pijade, koji su onda bili na početku gradnje u Železniku, rekli na Stamatovićeve pravoslavne mobe i njihov potencijal da budu bune?