Muzej "novog talasa" ili "muzej tranzicije"?

“Zamislite da je Kusturica koncepcijski osmislio Beograd na vodi. To bi tek bila atrakcija. Sa kulom Beluči, sa bulevarom Džoa Stramera, pjacom Dodik, ulicom Rajka Petrova Noga koja se ukršta sa ulicom Džima Džarmuša u kojoj se nalaze spomenici Branka Ćopića i Džonija Depa …. Bilo bi uzbudljivo kao u muzeju Salvadora Dalija u Figuerasu.

Muzej

Muzej "novog talasa" ili "muzej tranzicije"?

“Zamislite da je Kusturica koncepcijski osmislio Beograd na vodi. To bi tek bila atrakcija. Sa kulom Beluči, sa bulevarom Džoa Stramera, pjacom Dodik, ulicom Rajka Petrova Noga koja se ukršta sa ulicom Džima Džarmuša u kojoj se nalaze spomenici Branka Ćopića i Džonija Depa …. Bilo bi uzbudljivo kao u muzeju Salvadora Dalija u Figuerasu.

autor teksta
Zoran Panović | Nedeljnik | Beograd 3. Jun 2019 | Kolumne

Uvek ostrašćenost u raspravu unese tema da li je Vučićev -Beograd na vodi optimalna razvojna realnost, utopija ili distopija? Jednoj takvoj neformalnoj raspravi stručnih ljudi, što se urbanizma tiče, prisustvovao sam nedavno. Bilo je, čulo se tamo, i prefinjenih utopija. Na primer, Stojan Novaković je 1911. godine napisao utopiju Beograd 2011, gde prestonicu prikazuje kao srećan grad, ali kao grad srećnog jugoslovenstva u kome je centralno mesto Dom kulture Dositej Obradović, u kome mnogi umni Jugosloveni vode učene razgovore.

Maketa Beograda na vodi  predstavljena je u junu 2014. a koji dan kasnije i Kusturica je sa državnim vrhom Srbije obeležio Principov Vidovdan u Višegradu. Režiser je tada rekao da je Andrićgrad njegovo najveće ostvarenje. Režiser je na 45.000 kvadrata napravio atrakciju. Zamislite šta bi tek napravio na 1.850.000 kvadrata. Zamislite da je Kusturica koncepcijski osmislio Beograd na vodi. To bi tek bila atrakcija. Sa kulom Beluči, sa bulevarom Džoa Stramera, pjacom Dodik, ulicom Rajka Petrova Noga koja se ukršta sa ulicom Džima Džarmuša u kojoj se nalaze spomenici Branka Ćopića i Džonija Depa …. Bilo bi uzbudljivo kao u muzeju Salvadora Dalija u Figuerasu.

Andrićgrad/Foto: UkiUros [CC BY-SA 3.0], via Wikimedia Commons

Često sam zamišljao na šta bi ispala Basarina Fama o biciklistima kad bi po njoj Kusturica snimio film. Na kraju te knjige ima projekat neke vrste Velike ludnice, ili Vavilonske kule kapaciteta dvadeset miliona - što je bila metafora SFRJ. Ima tu i bulevara psihoanalize i odseka neuroze. Možda Beograd na vodi nije pravo mesto da se u njegovom kulturnom segmentu napravi instalacija na bazi Basarine vavilonke. Možda je bolje da takvu instalaciju pošaljemo na Svetku izložbu ili na Bijenale u Veneciji. Što bi bilo interesantnije od još nigde ponuđene vizije zgrade opere na beogradskoj Autokomandi.

Maštanje i teorijske rasprave u drugom su ipak planu.

Arhitektura i urbanizam Beograda postali su jedno od najbitnijih političkih pitanja u Srbiji. Sa Beograda na vodi težište sukoba je pomereno na rekonstrukciju centra grada. Sukob Vesić-Bastać je vertikala po kojoj se razvrstava Srbija.

Intervencije naprednjačkih urbanista u prostoru razvijaju i pomalo paranoične teorije o pravljenu zabranjenog grada (strogog centra Beograda) čija će logika prisiliti njegove sadašnje stanovnike na iseljavanje kako bi se subverzivni epicentar prosto depolitizovao - kako bi Vučić jednim urbanističkim zahvatom popločao (pretvorio u dodatnu pešačku zonu) centar grada, ali i zatravio svoje dva potencijalno uvek opasna protivnika - krug dvojke i slavki pojas, kao emanacije dva pola građanske Srbije - one neotitoističke (evroatlanske) i one demokratskog nacionalizma (klerikalne). Ne citira Vučić tek tako Pekića svaki čas. Veliki književnik je politiku gledao i kroz arhitekturu: Na primer, za studentske demonstracije 1968. rekao je da su urbanistička greška. Trudi li se Vučić da putem urbanizma pacifikuje politički prostor - da ga brutalno poploča? Ili će možda za koju deceniju neki Beograđani u neverici slušati da je bilo i onih koji su se nekad bunili protiv uređenja Beograda. Bile bi te priče neshvatljive nekome, kao što je i danas neshvatljivo mnogima kako se obesno sprovode urabanistički manji ili veći državni udari.

Stranci opet sve vide uglavnom drugačije: Jednom koji sa terase beogradskog Hiltona posmatra prizor, ništa nema neobično u fontani na Slaviji (ne ume da je politički dekodira), koju vidi sa leve strane, ali su mu je neshvatljivo da se preko puta Hiltona nalaze udžerice. Niti mu išta znači da su Jugoslovensko dramsko pozorište, onako velelepnim obnovile dosmanlije, a da je za Vreme Vučića napravljen Hilton, jer to je za njega celina velike ulice. Kad sam mu objasnio ko je Pekić, njegov spomenik mu je bio cool, a na opasku jedne koleginice da je to Cvetni trg na kome ima betona a nema cveća, strendžer je odgovorio - pa zašto neko ne donese cveće? Na tezge valjda.

 Naprednjački morbidno popločavanje, kako čujem kritičare, ukida spontanost, ograničava kretanje i time depolitizuje prostor.

Ali, budimo pošteni, hoće li iko od boraca protiv nihilizma pustiti krik protesta kad dođe red na Staklenac, ili - postoji li bar jedan urbanistički konsenzus vlasti i opozicije - onaj da je Staklenac preko puta Trga republike neka vrsta rugla i da ga kao privremeni objekat treba srušiti. Hoće li biti većeg ukidanja spontanosti, ako se to desi? Da li trajanje relativizuje privremenost i ostavlja mogućnost legalizacije? Ili bi neka zgrada opere tu bolje čučila? Kamen umesto stakla? Da li će Bastać raspisati referendum i za Staklenac?

I ko nije iz Beograda, zna za Staklenac- tržni centar pored prestoničkog Trga republike (slobode). Počeo je da radi 1989. godine. Sačekao je raspad Jugoslavije, bio svedok 9. marta i drugih važnih političkih, kulturnih i zabavnih dešavanja.

Staklenac je, doduše, privremeni objekat već tri decenije, a urbanističkom rešenju Trga republike teško je zaobići njegovo rušenje. Zašto, pobogu? Verovatno se tu može sazidati nešto monumentalnije, modernije, luksuznije i potrebnije, ali i ovo je valjda neki lendmark glavnog grada. Više puta sam pročitao i čuo po medijima i od nekih arhitekata kako je Staklenac neka vrsta urbanističkog užasa, kako - zamislite - nikada nije bio omiljen među Beograđanima, ili još gluplje - kako se ne uklapa u ambijentalnu celinu sa okolnim zgradama. Valjda i nadgradnjama.

Nikada, verujte mi, u realnom životu nisam sreo čoveka kome taj Staklenac toliko smeta, a sreo sam mnoge koji su u njega rado voleli da idu, i koji ga i danas gotive iako u njega ne idu. Ravnodušnih je naravno i nažalost ubedjivo najviše. Tamo je bilo i leviski i dizel farmerki, i solidnih brzinskih picerija i sendvičara, po koja galerijica, mogao si da kupiš i karte za gradski prevoz, ispod njega se čekala dvadesetsedmica za Mirijevo (nešto je od toga i ostalo), u njemu je bio kultni Medija centar. Ovde su kafu pili Filip David i Hari Štajner... Čaršija, u najlepšem smislu reči. Topao je Staklenac kad ste pored njega, iz daljine ekstravagantan, a jednom mom prijatelju iz Danske kad ga je prvi put video zaličio je na muzej konceptualne umetnosti.

Pa već smo uništili jednu takođe divnu konceptualnu zgradu - onu Jugodrva u Vasinoj. Dobro, hotel  Meriot je zadržao nešto od vizuelnog duha Jugodrva, ali baš me interesuje šta bi potonje moglo da sačuva duh i vizuelni identitet Staklnca ako on završi u urbicidu. Najtragičnija će biti tišina - moguće i bastaćevaca, ne samo vesićevaca kad se bude rušio.

Obišao sam ga pre neko veče: Ispred njega milina: Kolonade, građani u funkcionalnoj sredini.... Tik pored njega ograda i mreža - radovi! Kontrast. Bilo je ranije predloga šta uraditi sa ovim objektom a da se ne sruši: Da se sačuva za stanicu metroa, da bude  memorijalni centar Zorana Đinđića… Evo, ja predlažem da to bude Muzej devedesetih. Ili još šire: Muzej srpske tranzicije. Ili možda Muzej novog talasa. Bitno je samo da se olako ne ruši nešto što bi trebalo da bude deo prestoničke baštine i nešto što se izborilo za svoju arhitektonsku vrednost stojeći na nezgodnom (atraktivnom) mestu u teškim godinama, postajući ambijentalni - podrazumevajući deo gradskog jezgra. Nigde tako dobro se ne uklapaju bilbordi sa Mesijem i King Kongom kao ovde. Šarmantna je ta neharmoničnost izraza u prostoru.

Staklenac je bio simbol progresa. Iz vremena kad je ova zemlja imala šansu. Neko je rekao -ružno, a mi kao malograđanski roboti treba da ponovimo - ružno što su nam nametnuli medikoriteti.

Ako na Trgu stoji kao monolit onaj Milenijumski sat što podseća na vešala, a ne pokazuje uvek ono što mu jedina funkcija - vreme, onda bi moralo da ima nade i za Staklenac koji je bio hrabri iskorak iz socijalističkog sivila Beograda. Da bi to priznali ne morate da pročitate Grad u istoriji Luisa Mamforda.

Sećate li se filma Ljubavni život Budimita Trajkovića (1977), u režiji Dejana Karaklajića? Porodica Trajković gradi mostove. To je činio deda, zatim sin, a očekuje se i od unuka Budimira za koga su mostovi nešto što mu ometa njegov ljubavni život. Simbolički jako bitno u tom filmu deluje Istočna kapija Beograda - zvaničnog naziva Rudo. Simbolika ova tri solitera bitna je i u kadrovima filma Branka Baletića Sok od šljiva (1981). Rudo je simbol YU betonske utopije, titoističke modernizacije u kontrastu sa prigradskom i seoskom Srbijom koja ga gleda iz dvorišta nelegalno izgrađenih kuća bez fasade, sa parastosa pored nakinđurenih grobnica i preko odbljesaka sa okićenih svatovskih hauba.

Rudo je sociološki bitno, simbolički moćno, monumentalno, ono je dom mnogima, ali bilo bi jako hrabro reći da je Rudo lepo. O toj razlici uvek treba voditi računa kad govorimo o arhitekturi i urbanizmu.

Avgusta 2014. brzo se Beogradom pročuo glas - gori Depo. Zadesio sam se na Bulevaru kralja Aleksandra, sećam se scena:  Vatrogasci, kibiceri, uplakane prodavačice, spržena sintetika, lutke za garderobu kao iz nekog spota Dejvida Bouvija. U početku, 1892. godine, ovo je bila stanica prvog zaprežnog tramvaja. Otuda i naziv Tramvajske štale. Depo je 1996. pretvoren u tržni centar. Ulična prodaja sa Bulevara sabila se u njega.

Gledajući Depo lomaču setio sam se ekspertske i eksperimentalne Stelt grupe (široj publici manje poznate), koju su 2000. godine činili studenti arhitekture iz Srbije i dijaspore. Steltovci su u beogradskoj Genetici nekontrolisanih urbanih procesa, kako se zvao njihov projekat, uočili vitalnost, nudeći svoju metodologiju iščitavanja prostora i intervencija u njemu. Ova genetika bila je inspirisana trasom prestoničkog tramvaja broj sedam. Ta simbolička trasa devedesetih (kineske naseobine na Novom Beogradu, buvljak, štajga, diskovi ispred SKC-a, Bulevar revolucije…) pokazali su se kao idealna laboratorija za generisanje novog dizajna prestonice. Segment spontanosti tu je bio prilično bitan.

Upravo zbog projekta Genetika, italijanski arhitekta Stefano Boeri pozvao je steltovce da učestvuju na izložbi u Bordou (2000/01) pod nazivom Mutacije – transformacija savremenih gradova. Sindrom poplave izazvan virusima tranzicije - To bi otprilike bila dijagnoza koju je srpska prestonica dobila te godine u Bordou. Invaziju prostora odradila je divlja mala trgovina. Neartikulisani šoping generisao je razvoj Beograda. Zbog kioska i tezgi Beograd je devedesetih postao gnojni čir koji preti da pukne. Stelt  je prezentirao metodologiju da ga izleči. Mapirali prostor. Zaključili su da postoji jedna neverovatna vitalnost ovog fenomena, specifičnog načina podsticanja individualnosti i mrežnog organizovanja. Smatrali su da taj proces ne treba prekinuti bagerima već ga treba pustiti da i dalje evoluira. I artikulisati. Na liniji sedmice pokazali su da su procesi tranzicije iznedrili nova mesta urbanih događanja.

Projekat je zaboravljen. Kapitalizam se razmahao. Spontanost je izgubljena.

Da je Beograd na vreme steltovan, možda bi današnje popločavanje bilo nemoguće. I još mnogo toga pre popločavanja. Dok je još bilo spontanosti u prostoru. 

Komentari
Kolumne
Politički monoteizam
Politički monoteizam

U nas je na delu duga vladavina nesposobnih narcisoidnih egoista koji su Srbiju ...

Trideset godina posle obnove višestranačja: Politička glupost traži revoluciju
Trideset godina posle obnove višestranačja: Politička glupost traži revoluciju

Srbija je imala dva nulta početka kada je mogla da izgradi drugačiju politiku ...

Jedan od četiri
Jedan od četiri

Za Dragoljuba Dražu Petrovića ne mogu da garantujem da će mu se to desiti, &s...

Muzej "novog talasa" ili "muzej tranzicije"?
Muzej "novog talasa" ili "muzej tranzicije"?

Uvek ostrašćenost u raspravu unese tema da li je Vučićev -Beograd na v...

Grdelica
Grdelica

Za više decenija staža na estradi renome Radiše Uroševića...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web