Opšte je mesto srpske kafansko-slavske desnice da Englezi uvek rade o glavi Srbima. Ako nekome britanski predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici iz 2015. godine, koji su u Ujedinjenim nacijama snagom veta osujetili Rusi, nije bio dovoljan dokaz, evo sad najave nove ujdurme: Velika Britanija u avgustu preuzima predsedavanje Savetom bezbednosti UN, a London najavljuje da će zatražiti da se ukinu redovne tromesečne sednice u Savetu bezbednosti posvećene Kosovu i Metohiji, što u logici ujdurme znači da zapadni pokrovitelji nezavisnosti Kosova smatraju da stvar u koju su toliko energije i resursa investirali ide u dobrom smeru. 

Dakle, nova britanska ujdurma bila bi još jedan atak na famoznu Rezoluciju 1244 UN o Kosovu. Inače, pored one  Informbiroa, jedine rezolucije koju bi možda znali da navedete, baš kao što ne bi znali niti se sećamo ijedne naše skupštinske o Kosovu i drugim sudbinskim stvarima.

Novo zaoštravanje odnosa Srbije i Hrvatske omogućilo je izvesni kosovski predah. Ako znamo gde možemo ratovati sa Albancima, bar kad se steknu geopolitičke okolnsti, znamo li gde možemo ratovati danas ili sutra s Hrvatima? U Donjecku sigurno znamo da možemo posrednički ratovati - hrvatski dobrovljci na ukrajinskoj, a srpski na ruskoj strani. Ne daj Bože da se zarati u Kataloniji, stvari bi bile donekle drugačije: Dok bi hrvatska politika, kako je premijer Andrej Plenković već isticao, mogla da Ukrajincima ponudi iskustva modela reintegracije, u Kataloniji bi hrvatska politika morala da ima, kao što deo tamošnje javnosti već ima, razuimevanja za legitimne težnje na samoopredeljenje, pogotovu jer su Srbi postali veliki rahojisti.

Interesantno je da hrvatska desnica ima maltene još gore mišljenje o Englezima od srpske. Čak i povodom Čerčila koji je nama izdao Dražu, dok je iz hrvatske perspektive omogućio Titu iskonski greh -  Blajburg. Srpska desnica i ne pomišlja kao hrvatska, da su Englezi bili smislili mitologizirani plan Z4 za Republiku Srpsku Krajinu, a da Milošević nije mogao da poveruje da su Englezi toliki kroatofobi i da su im Srbi toliko simpa. Verujete li da su lordovi Karington i Oven bili kroatofobi, a da je Pedi Ešdaun izmislio salvetu na kojoj je navodno Tuđman nacrtao podelu Bosne i Hercegovine? Verujete li, kao što hrvatska desnica misli, da mi (Srbi) nikada nećemo propasti dok nam je Engleza?

Sedim ovih dana s prijateljem u bašti neke beogradske kafane. On je veliki rusofil iako, kao i mnogi rusofili ovde, živi i dela kao zapadnjak. Astal do nas dva Rusa. Kad ih je čuo, odmah im je ovaj moj poslao turu. Oni se zahvalili, a on ih posle pozvao za naš astal. Jedan od ove dvojice izgleda kao da bi se baš njegovom dedi predao Fon Paulus na Staljingradu, a drugi izgleda kao da je otkrio novi dizajn fante tako što je slepom čoveku opisao žutu boju. I prvo naravno o tome koliko se gotivimo, pa onda predstojeći mundijal, stanje stadiona, ima li mundijala bez azura i tako to, pa onda do Vučića i Putina i tako ti mic po mic dođemo i do teme hoće li posle mundijala ko gde na more? Obadvojica  hoće i to - u Kroaciju! Dobro, jedan bi prvo na Tajland, a Kroacija mu je drugi izbor zha odmor. Kad je to čuo, ovaj moj drug se prilično ubedačio. Ako ne baš kanjonu Uvca ili Vrnjačkoj Banji nadao se bar nekoj Budvi, kao da tamo ne skidaju bilborde sa oslobodilačkom srpskom vojskom iz 1918. Popiše simpatične Ruje piće, zahvališe se, ako dođemo na fucu da se javimo, i odoše. A, ovaj moj: Pa zar u Hrvatsku? Ja ga tešim da je za razliku od Šešeljevih radikala, Ruska Federacija priznala Hrvatsku. Nisam ga oraspoložio ni sa opaskom da će i ovog leta verovatno biti više ruskih turista u Hrvatskoj nego srpskih na Krimu.

Za Srbe najbolji hrvatski vođa - Ivo Sanader, nije imao ambcije da s Moskvom previše razvija odnose i po tome na njega pomalo možda liči Andrej Plenković koji je briselski čovek par ekselans. I koji preferira Ukrajinu. Ali, hrvatski odnosi s Rusijom izgleda da nisu tako loši kako smatraju srpski crni tabloidi. Sadržjani razgovori hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović i Putina u Sočiju oktobra prošle godine, u srpskoj prorežimskoj javnosti su bili minimizirani. Hrvatski odnosi s Rusijom doduše nisu sadržajni kao slovenački, ali postoje ozbiljne indicije da je hrvatska predsednica u Sočiju dobila uveravanja da Rusija suštinski ne podržava secesionizam Milorada Dodika.

Rusija u Zagrebu ima ozbiljnog diplomatu Anvara Azimova, koji ume da žustro reaguje kao kad je, na primer, u pitanju hrvatsko solidarisanje s Britanijom povodom slučaja Skripalj, ali koji ulaže i velike napore da se odnosi dve zemlje prodube. S druge strane, u Moskvi je dobro primljen hrvatski ambasador - karijerni diplomata Tonči Staničić. Naravno, tu je i ruska ozbiljna involviranost u epopeju Agrokora. 

Iako je Hrvatska u solidarisanju s Britanijom proterala tek trećeg tajnika, za delove hrvatske desnice to je simptom sluganjstva prema kroatofobnom Londonu dok se istovremeno zaboravljaju ruske zasluge za Domovinski rat, kada su otvorena bila krcata skladiša Sovjetskog Saveza, dok je tada London, kako se negde na hrvatskoj desnici zna cinično primetiti, slušao Budimira Lončara i strogo se držao embarga Saveta bezbednosti na isporuke oružja za prostore bivše Jugoslavije.

Ima i na srpskoj desnici slutnji da hrvatsko-ruski odnosi nisu tako loši kako bi se u Srbiji priželjkivalo, pa tako čujem sarkastično da ti odnosi i ne mogu biti loši ako je ostalo bar malo uspomene na sadržajne odnose NKVD i ustaša. 

Možda Plenković ne zna da Dačić ni na privatim druženjima, kažu mi svedoci, ne peva nikada nacionalističke pesme, ali partizanske i antifašističke zna da zapeva. Doduše u najnovijem prepucavanju s Hrvatskom, srpski šef diplomatije kao da gubi ono što je bila differentia specifica u odnosu na Vučićevog i neformalnog ministra za Hrvatsku - ministra vojnog Aleksandra Vulina. Ali u vulinizaciji Dačića određeni posmatrači vide proces jačanja Dačića, čak navode i glasine o izvesnim internim Vučićevim ograđivanjima da pojedini Dačićevi istupi nisu njegova (Vućićeva) spoljna politika. A, znamo da nisu ni Ane Brnabić.

Nastavlja se regionalna politika avnojevskih granice bez avnojevskih principa.

Pitanje gde mogu ratovati Srbija i Hrvatska, a da to nisu  Donjeck i Katalonija, da to nisu Osijek i Subotica, vraća nas na bosansku konstelaciju i strepnje vezane za nju. Zato su jako bitna za hrvatsku javnost navodna uveravanja koja je Kolinda dobila u Sočiju od Putina povodom Dodikovog secesionizma. Bivši kontroverzni hrvatski ministar kulture Hasanbegović, zbog koga je Bandić - čak i kad ovaj više nije bio čivija u HDZ već samostalac- morao da oduzme Titu trg kod Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu, dolazi iz Instituta društvenih nauka koji nosi ime Iva Pilara. Logično je da je Dodik oprezan, i nekad i sad, i tu opreznost ne mogu relaksirati pragmatični, antiunitarni, odnosi sa Herceg-Bosnom jer u slobodnijoj interpretaciji misli oca hrvatske geopolitike dr Iva Pilara, za Hrvatsku nema stabilnosti dok se ne slomi kičma srpskim pretenzijama i interesima u Bosni.

U krajnoj konsekvenci to znači da bi hrvatska vojska sutra negde oko Brčkog mogla da preseče koridor. Pilar je smatrao da su bilo kave prisnije veze Hrvatske i Srbije, ne samo nepoželjne, nego za nas (Hrvate) i pogibljene . Ruku na srce, u mnogim pitanjima vezanim za budućnost južnoslovenske ideje, Pilar je bio u pravu, i s ove distance bolje da su ga po pitanju Jugoslavije i nesmotrenog ujedinjena i Srbi poslušali. Čak i oko hrvatskog zatezanja Srbiji da ubrza put ka EU, ima pilarevske opreznosti, jer EU u sebi ima virusne elemente Jugoslavije (Regiona, Jugosfere, Istočnog susjedstva…), i stvarno čemu Domovinski rat, ako ćemo sutra opet biti zajedno?

Bar smo prošli fazu fascinacije posetama, kad su se Rama u Beogradu ili Vučić u Zagrebu doživljavali kao Sadat u Jerusalimu. Dok gledate lidere balkanskih državica na samitima inicijative ‘Brdo – Brijuni’ (i ovog aprila u Skoplju), ili ‘Berlinskog procesa’, mislite li ponekad da li bi oni zaratili da su bili 1991. na čelu federalnih bantustana? Ko bi danas rekao, slušajući zakrvljene narative, da su se Milošević i Tuđman sreli čak 48 puta! Ti susreti sad imaju kategoriju ‘apsurdnih’ s obzirom na epiloge. Davnog 28. marta 1991. u vili ‘Dalmacija’ u Splitu održan je prvi sastanak predsednika šest republika koji su raspravljali o razrešenju jugoslovenske krize. Pa je jedna hrvatska novinarka pitala Tuđmana i Miloševića da li bi sami smeli kolima preko Knina i barikada. Milošević je nadmeno rekao da bi. Tuđman je bio zabrinut. Kučan je hteo ‘razdruživanje’, Tuđman ‘savez suverenih država’. Milošević je sve glat odbio.

Da je 1991. ova aktuelna šestorka umesto one, ko bi se kako ponašao: Milo Đukanović bi sigurno bio autoritativniji nego Momir onda. Pahor možda ne bi zatezao kao Kučan, a Bakir u Ivanovu ne bi verovatno imao dobrog i iskusnog partnera kao Alija Izetbegović u Kiri Gligorovu, a iz čega je proizašao i zajednički predlog izlaska iz krize. Ili bi Kolinda i Aca sve spakovali a drugi bi mogli samo da aminuju?

Ume narod da bude i duhovit. Pita me jedan komšija pre neki dan na autobuskoj stanici na beogradskoj Zvezdari: Znaš li komšija kad će biti bolji odnosi Srbije i Hrvatske? Kad, pitam? Pa kad Gotovina odgovori Vulinu da li je ustaša?

Vučić je velike resurse uložio u popravljanje odnosa sa Hrvatskom i prilično je nejasno zašto je, upkos lojalnosti, za neformalnog ministra za Hrvatsku izabrao baš kontroverznog Vulina koga napadno ne interesuje samorefleksija u odnosu na srpsku politiku devedesetih godina, sem ako to nije potvrđivanje Vučićevog trenutnog stava. Uprkos razumevanju za politiku kad je teško - HDZ i potrebi da tu bude neko sa kriptolevičarskim talentom iritiranja, ostaje blaga nedoumica zašto baš Vulin a ne, shodno uloženoj energiji popravka, neko od bezličnih biorokrata, neka evropeizirana bivša radikalka, ili najbolje neki konvertit iz nekadašnje demokratske opozicije Miloševiću kojih ima prilično u Vučićevim vladajućim strukturama.

Hrvatska predsednica smatra, što se tiče Srbije, da je za tango potrebno dvoje: Da li je dovoljno ugledati se na BBC licencu Strictly Come Dancing, pogledati uzore starog hrvatskog  Plesa sa zvijezdama“, ili vratiti se u  2009. na Pink televiziju i njihov šou-program Plesom do snova gde je  najveće iznenađenje bilo učešće Aleksandra Vučića, tada zamenika predsednika SNS. U izjavi za jedne dnevne novine iz tog perioda, Vučić je potvrdio da nema komplekse i da će posle nekoliko časova u plesnoj školi ipak postići napredak. Da li je tango sledeči čin podizanja odnosa?

Zagrebački profesor Dejan Jović tvrdi da je tihovanje ipak najbolje za srpsko-hravstke odnose. Nešto na tragu moratorijuma za srpske zvaničnike na komentarisanje hrvatskih provokacija koji je na šest meseci predložio Vučić prilikom februarske posete Zagrebu. Bio je to preambiciozan Vučićev zahtev. Vulin i Dačić su prkosno progovorili i to se, gle poučne koincidencije, pokopilo sa svetskim hitom - modernim horor trilerom Džona Krasinskog Tiho mesto (A Quiet Place), u kome jedna porodica mora da vodi život u apsolutnoj tišini, nakon što njihov opstanak ugroze misteriozna bića koja love onog ko ispusti i najmanji zvuk. Ako te čuju, uloviće te!

Pazite, sve se u filmu odvija oko jednog bitnog pravila – kreći se pažljivo i nikada ne stvaraj nikakav zvuk, pa čak ni najmanji šum. Uprkos primetnim banalnostima film ipak nudi i nekakvu katarzu.

Kao što je nudi i repriza Vojne akademije na RTS koju gledamo iščekujući novu - četvrtu sezonu. Pazite scenu: Akademci ponosne srpske vojske, cure i delije plešu u uniformama dok vojni orkestar svira onu Olivera Dragojevića - gde li si se do sad skrivala. Bilo bi super da vojni orkestar hrvatske vojne akademije na igranci odsvira bar Bajaginu Zažmuri. Ali, da to bude na HRT.

Inače, ono kad je ponovo zakuvalo sa Hrvatima oko Šešeljevog navodnog skrnavljena hrvatske zastave u Skupštini, u Mrčajevcima sam čuo u kafani Kiću Slabinca i jednu crnu ženu.  Baš kao da je devojka iz grada. I stvarno je katarzično.