Teško je reći da li je baš Blackstar, kao poslednji album Dejvida Bouvija, ujedno i njegov najinventivniji album kako su bili požurili da kažu uticajni rok kritičari neposredno nakon što se Blackstar pojavio na 69. rođendan velikog umetnika.

Ali ono što je danas sasvim sigurno to je da je Bouvi sa ovim albumom i naročito spotom za pesmu Blackstar hiper estetizovao svoju smrti i na taj način je u izvesnom smislu banalizovao i sveo na nivo sublimacije. Sve sa onim povojem preko očiju, sa baršunastim glasom, sa retko tugaljivim zvukom koji je pravio američki saksofonista Doni MekKaslin. Blackstar govori o smrti i religiji, dabome. Nakon smrti autora i svedoči. Takva je i pesma Lazarus, koju je Bouvi napisao za istoimeni mjuzikl.

Sličnu, medijski moćnu, estetizaciju smrti (umetnički dojam koji je zaseni) doživela je i nedavno preminula američka glumica Keri Fišer – putena princeza Leja iz Zvezdanih ratova. NJenu smrt je ikonički ‘predupredio’ reditelj Garet Edvards, koji potpisuje Star Wars – Rogue One, što je spinoff franšize, ali je praktično i prequel, jer je usko vezan za glavnu priču. Film pojašnjava kako je pobunjenička Alijansa došla do planova Zvezde smrti – monstruoznog oružja galaktičke Imperije. Princeza se pojavljuje na kraju filma kao kopča sa Novom nadom – prvim filmom iz serijala Džordža Lukasa koji je bio svetska senzacija kad se pojavio 1977. Princeza Leja je kompjuterski generisana kao neka vrsta epifanije, kao pojava uslovne ‘bogorodičnosti’ – mitološke sveti oblikovane u žanru. NJena belina i čednost jednostavno opčinjavaju u kadru. S obzirom da je kasnije iz ljubavi sa Han Solom rodila Kajla Rena koji će počiniti oceubistvo istovremeno diveći se dedi Dartu Vejderu, pretpostavljamo da će i katarza na kraju Diznijeve (koji je kupio Lukasovu fabriku snova) trilogije imati iskaz skoro religioznog pokajanja i iskupljenja.

Setimo se, u čuvenim scenama Povratka džedaja, kao zarobljenica gangstera Džabe Hata, Keri Fišer je nosila dvodelni bikini koji ju je proslavio kao seks simbola osamdesetih godina. Glumica čiji se život ugasio, a koja je imala malu ali moćnu pojavu i u Braći Bluz, tu titulu nije prihvatila blagonaklono, a taj bikini za nju je predstavljao okove, tvrdila je. Sad je ispalo da je i Leja (‘lubenica sa slušalicama’, kako je zvala sebe kad je srela Darta Vejdera 1977) bila neka Candle In The Wind – kako je Elton Džon prvo pisao o Merilin Monro, koju je voleo dok je bio mali, a posle ‘sveću na vetru’ prepevao za Ledi Di, koju je voleo kad je bio veliki.

Rogue One je dobra visokooktanska i nenamerna sinteza Matriksa braće Vahovski i Užičke republike Žike Mitrovića. Brod pobunjenika ima neke sličnosti (pre simboličke) sa Morfeusovim brodom Nabukodonosorom iz The Matrix trilogije, s time što atmosfera filma prilično u mračnoći podseća baš na Matrix Reloaded, drugi deo trilogije. Sličnost sa Užičkom republikom, tačnije sa njenim finalom – bitkom na Kadinjači je bukvalnija: Svi herojski ginu pred jačim neprijateljem, ali otvaraju nadu: Jedni da će partizani stići do Sandžaka, a drugi da će planovi Zvezde smrti stići do Obi Van Kenobija koji je u egzilu na peščanoj planeti Tatuini u čijoj orbiti je sve i počelo 1977. godine. Bilo je nekoliko vavilonskih kraljeva pod imenom Nabukodonosor. Jedan se pobunio protiv persijskog Darija. I Sadam Husein je voleo to ime. Bilo mu je posle Saladina najdraže. U Dalekoj galaksiji takvo brendiranje je nemoguće, pa je pilot koji je prebegao od Imperije brod spontano u cajtnotu nazvao Rogue One, kao za kasting za neki ZZ Top spot.

Ono malo ‘Sile’ u filmu dolazi od jednog slepog ‘samurajskog’ lika koji je verovatno tu kao i iz razloga što Nagatomo igra u Interu – da se što više dresova proda u Japanu. Malo i zbog političke korektnosti Diznija. Ali i to slepilo je više ‘mesijanskog’ tipa – kao slepilo Nea u Matriksu.

I kao što je glavni junak Na Drini ćuprija most, kao što je prsten glavni junak Gospodara prstenova, kao što je Titanik glavni junak Titanika, glavni junak (junakinja) Rogue One je Zvezda smrti. Formalna glavna junakinja Džin – koju sugestivno glumi Felisiti Džouns – samo je katalizator zajedno sa svojim ocem koji je konstruktor definitivnog oružja a čiju antičku dramu na malom prostoru solidno karakteriše Mads Mikelsen. Personalizacija Zvezde smrti je kompjuterski generisani guverner Mof Tarkin – jeziviji upravo što je digitalno stvoren. Stari je to znanac. Još 1977. videli smo da Tarkin naređuju Vejderu koji ovde ima samo dva, ali spektakularna pojavljivanja. Izgleda da se Dart Vejder skrasio na Mustafaru – planeti livnici na kojoj mu je Obi Van Kenobi odsekao noge nakon čega ga je car Palpatin (Dart Sidius) spasio u poslednji čas.

Zvezda smrti je jedna od uspelijih metafora militarizovanog sveta. I globalnih strepnji nuklearne ere. NJen prečnik je oko 150 kilometara, duže nego od Beograda do Čačka, a sposobna je da uništava planete. U vreme Star Wars premijere 1977. ni najoptimističniji kremljolozi na Zapadu nisu mogli da zamisle relativno skori kolaps Sovjetskog Saveza. Leonid Brežnjev parirao je u naoružanju Sjedinjenim Državama, a u nekim segmentima te trke SSSR je bio ispred. Nije slučajno Ronald Regan podigao lestvicu trke sa programom budućnosti obznanjenim upravo kao Rat zvezda. Ne znam koliko su Brežnjev, Andropov i Černjenko voleli fikcionalni Star Wars, ali su, ako im je KGB bio obezbedio projekcije, sigurno razumeli kako je stradao Alderan – planeta na kojoj je skrivenog identiteta odrasla princeza Leja. SSSR nije imao snage za takvu trku, ma koliko Reganova sintagma zvučala i kao marketing. Tu korene ima i Klintonov ‘vojni kosmos’, i ‘kosmička doktrina’ Buša mlađeg i svaka strategija militarizacije kosmosa u potrazi za ‘konačnim oružjem’.

Najblaže rečeno, osećao sam se prilično konfuzno decembra 2015. nakon projekcije jednog od najiščekivanijih filmova ikad – Epizode Sedam Star Wars sage – Force Awakens (Buđenje sile). Iako je The Force Awakens po finansijskim i marketinškim parametrima megauspešan film, i dalje mislim da je to ziheraški rimejk u kome je bolji deo karakterizacija glavnih likova nove trilogije. Rogue One je hrabar iskorak – film koji je integralni deo franšize ali koji uz poštovanje kanona razvija i sopstvenu estetiku, da prosto ne poverujete da su Evoksi ili Džar Džar Binks delovi istog univerzuma. Rogue One nema ona čuvena žuta slova kao prolog, jer nije oficijelna ‘epizoda’, pa i to Dizniju daje izvesni manevarski prostor za invenciju. Do te mere da novi droid K-2S0 (takođe digitalan lik) pre izgleda kao da je prebegao iz Terminatora nego što je reprogramiran od softvera Imperije. Ima humor prefinjenog sarkazma. Neka vrsta v. d. upravnika Zvezde smrti – sujetni i ambiciozni direktor Krenik izgleda toliko beskrupulozno da ga možemo zamisliti i u drugoj uniformi kako komanduje streljanjem u Šumaricama. NJega je Ben Mendelson odigrao do odvratnosti briljantno.

Za razliku od Force Awakens gde bitke između X-Winga i TIE Fightera deluju konvencionalno, a razaranja planeta nove Federacije bez Tarkinovog ‘autorskog pečata’ odveć ‘izlizano’, ovde je bitka iznad tropske planete Skarif zaista epska, detaljnija i masivnija od bitke kod Endora u Povratku džedaja. I tropikana u drugom delu filma, kao i ‘arapsko proleće’ u prvom, deluju kao da su sa CNN izveštaja. Bio bi sevap da i zbog te reportersko-pejzažne minucioznosti Grajg Frejzer dobije Oskara za fotografiju. A kako tek izgleda Javinov mesec, kao na posteru Nacionalne geografije.

Rogue One po prvi put u franšizi pokazuje i brutalnost pobunjeničke Alijanse, kao i njene moralne dileme. Ko poznaje meandre Star Wars univerzuma zna kakve su sve analize bile nakon uništenja Alderana, kad su se preživeli (dijaspora i oni koji se tu nisu zadesili) javno pitali: Da li je vredelo tolike cene?

Iako Godzila Gareta Edvardsa nije baš bolja od Zvezdanih staza Džej Džej Abramsa, Rogue One je pošteniji i uzbudljivi film od Force Awakens ma koliko da je u Epizodi 7 droid BB-8 bio simpa.

Naravno, i ovaj spinoff izazvao je podsećanja na epizode 1, 2 i 3. Mnogi fanovi ih zovu ‘zloglasne’, kao skrnavljenje i ‘prelazak Džordža Lukasa na tamnu stranu’. Ali, tek je Force Awakens pokazala koliko su one dobre, sa svojom estetikom ‘klonskih ratova’ i političkim kontekstima.

Da li je to Sila ponovo s nama?