Ponos i neuroza

Rezultati Demostatovog istraživanja javnog mnjenja, prezentovani u petak, potvrdili su glavne trendove konfuzije.

Ponos
foto: Demostat

Ponos i neuroza

Rezultati Demostatovog istraživanja javnog mnjenja, prezentovani u petak, potvrdili su glavne trendove konfuzije.

autor teksta
Zoran Panović | Danas | Beograd 9. Nov 2018 | Kolumne

Doduše, ima i izražene nade. Neko skloniji cinizmu rekao bi one koja umire poslednja, potcenjujući ponekad račundžijsku potuljenost naroda.  Ako je suditi koliko je građanima Srbije stalo do Kosova (a sudeći po rezultatima stalo im je mnogo), proglašenje okupacije bio bi logičan izbor. Samo, Srbija bi valjda onda morala da se ponaša kao Hrvatska u vreme postojanja Republike Srpske Krajine.

Ako se dobar deo građana uznemiri kad se Šljivančaninu priviđa novi rat, onda je možda nežnije citirati Tita i onu njegovu da moramo raditi kao da će sto godina biti mir, a spremati se kao da ćemo sutra u rat.

Građani Srbije jednostavno i dalje teško povezuju želju za svojim boljim životom sa rešenjem za Kosovo, odnosno sa ulaskom u EU. I to je OK, kad ponos i neuroza s jedne strane, ne bi bili u nesaglasju sa stepenom na žrtvovanje, s druge.

Građani ne prepoznaju najbolje ni briselsku ni angloameričku eufemističku terminologiju, jer da su za nju opismenjeni, ne bi njih skoro pedeset odsto smatralo da je prioritetni interes Srbije ‘puna normalizacija odnosa s Kosovom sa pravno obavezujućim sporazumom’. Jer da je to građanima zaista prioritet ne bi njih 76 odsto bilo protiv članstva Srbije u EU ako je cena za to priznanje nezavisnog Kosova.

Građani Srbije (čak njih dve trećine) ne pristaju ni na hipotetičku trampu od koje i notornim nacionalistima u politički intimnim razgovorima krene stidljivo voda na usta – a to je da se pomirimo sa nezavisnošću Kosova, ali da se Republika Srpska pripoji Srbiji.

Skoro dve trećine ne prihvata ni onu moguću trampu – Preševska dolina za sever Kosova, a bilo bi naivno pomisliti da je baš toliko građana promućurno osetilo da bi takvu trampu (‘naše za naše’) Vučićev režim marketinški preformulisao u pobedu, pa tobože poručuju Vučiću da je ‘provaljen’.

Intuitivno građani osećaju da je ‘zamrznuti konflikt’ loš za Srbiju, pa skoro 80 odsto njih se slaže da se pregovara s Albancima, ali svest o bolnom kompromisu (više bolnom, nego kompromisu), potvrđuje Vučićeve reči da većina naroda ne prihvata njegovu kompromisnu politiku za Kosovo. Naravno, odmah će se reći da Vučić nije ni precizirao šta znači ta politika, ali intuitivno zna se dobro šta ona znači. Paradoks na koji ni Vučić ni neko njegov neće odgovoriti je taj kako građani ne žele Vučićevu politiku oko Kosova, a i dalje tako strasno žele njega. Ali, odnos javnog mnjenja i Vučića je baš nalik onome što je nekad Vojislav Koštunica napisao generalu Acu Tomiću – kako se njih dvojica ‘u ćutanju razumeju’. S tim što je odnos Koštunice i Tomića tada bio iskren, a odnos Vučića i dobrog dela njegovih birača često obostrano neiskren i pun hipokrizije. Sem kad je kod nekih poklonika fasciniranost  u pitanju, a kod drugih čist interes. Ponekad oboje.

Ali i građana koji nisu njegovi, a koji se odbrambeno kosoviziraju iz inata, ili su jednostavno pakosno frustrirani, čekaju da se Vučić ‘slomi na Kosovu’. Fasciniranost Vučićem podrazumeva neuviđanje ili ignorisanje glavnih kontradikcija njegove vlasti: Na naprednjačkom švedskom stolu njihovi ‘patrioti’ ne vide Blera i Soroševog sina, a njihovi ‘evropljani’ ne vide ‘radikalske talase za 21. vek’. Da se te kontradikcije (Jul i Brisel) drže u harmoniji potreban je zaista veliki politički talenat, kao i tehnika koja vodi računa o neophodnim proporcijama spontanog i manipulativnog prihvatanja vođe, čime se obezbeđuje gotovo sudbinska uverljivost vlasti, dok se pitanje njenog okončanja od izbornih prevodi u eshatološke kategorije.

Frustriranje opozicije prati nihilizacija funkcionera vladajuće partije koji kao pod zakletvom ponavljaju da su niko i ništa bez vođe. Čak je Staljinov Politbiro bio nešto bez njega.

Skoro polovini Demostatovih ispitanika je jasno šta znači ‘razgraničenje’, ali im izgleda nije jasno da tu operaciju mogu sprovesti zreli narodi, jer u suprotnom to se svodi na ‘razmenu teritorija’ ili ako bi nekako moglo ‘etničkog čišćenja mirnim putem’. Da u famoznom ‘unutrašnjem dijalogu’ o Kosovu nije postignuto ništa smatra skoro polovina ispitanika. Većina njih verovatno misli i da je taj dijalog bio farsa, ali i takav on je bar pokazao značaj Kosova kao teme, sa svim njenim iskrenim, emotivnim, ali i manipulativnim značenjima. ‘Dijalog’ je bar kosovizirao javnost i partije koje su u izbornim ciklusima upadljivo bežale od te teme držeći se uranilovke opštih mesta kao što su pravna država i borba protiv kriminala i korupcije.

Malo više ispitanika smatra da Crkva treba da se meša u državne pokušaje rešenja Kosova, od onih koji se zalažu za striktno ‘sekularistički’ pristup po ovom pitanju.

Vratimo se, dragi čitaoci, godinu dana unazad: Okruglim stolom u Matici srpskoj u Novom Sadu, ova institucija se uključila u ‘unutrašnji dijalog’ . Bio je prisutan i generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković i direktor kancelarije za Staru Srbiju Marko Đurić, ako se poslušaju reči episkopa bačkog Irineja, koji je naglasio tada u Matici da tako treba da zovemo Kosovo i Metohiju. Nakon tirada prisutnih ‘o svetoj zemlji’, o ‘zavetnosti’, o pretnji da se ‘svedemo na beogradski pašaluk’, stekao se utisak da su i Đurić i Selaković uprkos svojim nacionalnim stavovima, uprkos tamošnjem citiranju Njegoša i Milana Rakića, bar na čas poželeli da budu ‘drugosrbijanci’. To je za Vučića bio jasan test kako Crkva razmišlja, iako dobar deo njegovih birača naravno neće uvideti kontradikciju između ‘priprema za izdaju’ kako deo klera smatra, i onoga što patrijarh ocenjuje kao Vučićevu ‘lavovsku’ borbu za Kosovu.

Više od dve trećine ispitanika smatra da se Srbija napušta zbog bolje plaćenog posla.

Statistički je neminovno zaključiti da bi neki od oni koji bi branili Kosovo, ako propadnu pregovori u kojima bi Albanci pristali da se vrate u okrilje Koštuničine fraze – ‘više od autonomije manje od nezavisnosti’ – ipak otišli zbog bolje plate u inostranstvo, verovatno bez namere da kao pečalbari deo te bolje plate izdvajaju za Kosovo. Oni kojima se ‘sve smučilo’ (nezavisno od prihoda), onih, dakle koji kao Velja Ilić više ‘ne mogu da vide Vučića’  ima oko 13 odsto, što pokazuje da opozicija svoje delovanje mora širiti od tvrdog jezgra. Lustracija dignuta na religiozni nivo teško da će ohrabriti potencijalne prebege. Opozicija mora imati lilihipe za nenamirene i pasivizirane naprednjake uverljivije od  cikličnih najava da će Toma napraviti novu partiju, i to još sa Veljom Ilićem. Opozicija mora tražiti i svoju Vesnu Pešić u protivničkim redovima, nove ‘bele listiće’, ali naravno pri punoj svesti da bilo koji naredni izbori pod Vučićem neće imati demokratsku atmosferu kao oni presudni 2012. iako mediji ni tada nisu bili baš uzor, ali nisu bili baš ni kao ‘oni u Čileu u Pinočeovo vreme’, kako je tada smatrao Vučić. Jer, s čime sad ovo uporediti?

To što 65 odsto ispitanika smatra da Vučić i naprednjaci pobeđuju i na narednim izborima, ne znači da je Vučić stigao i do takvog rejtinga.

U tih 65 odsto pored naprednjačkog motiva i osionosti,  ugrađeno je i prilično građanske ravnodušnosti, pomirenosti, rezignacije  i depresivnosti. Naravno da Đilasov Savez ne podržava jedan odsto građana, jer bi i gotovo svi od onih 16 odsto koji priželjkuju nove opozicione lidere i snage glasali za Đilasa i njegove u nedostatku bolje i svežije opcije. A to je ipak skoro 20 odsto, što je rejting sa kojim bi opozicija stekla uslove za pregovaračku poziciju sa onim inostranim centrima moći koji podržavaju Vučićevu stabilokratiju. Opozicija tek mora da ponudi alternativni model stabilnosti. Nekim građanima se mora objašnjavati kao deci: To što ćemo vratiti državu narodu, osloboditi medije i povratiti poverenje u pravni sistem, ne znači da će vam neko oterati Lidl ili zabraniti da gledate rijalitije.

Skoro polovina ispitanika smatra da je učlanjenje u partiju na vlasti najpotrebnije da bi se čovek zaposlio. Svođenje partija na biro za zapošljavanje je možda najbitniji simptom ovdašnjeg nerazumevanja višepartizma. S druge strane, borba protiv ‘partokratije’ takođe neselektivno podriva i temelje višepartizma, do tačke da možda on sutra nikome ovde i ne bude potreban. Obično se višepartizam u istoriji ukidao nasilno. Možda ovde odumre prirodno. I ostane čisto formalan. Jer se nije primio posle eksperimenta koji je trajao tri decenije.

Komentari
Kolumne
Tirana
Tirana

Kad je čuo magičnu reč Beograd, osmehnuo se i rekao – imam nešto...

Ponos i neuroza
Ponos i neuroza

Doduše, ima i izražene nade. Neko skloniji cinizmu rekao bi one koja umi...

Milogorci i Srborusi
Milogorci i Srborusi

Tadašnja glavna tužiteljka Tribunala Karla del Ponte, tražila je od Crn...

Milošević i "marionete"
Milošević i "marionete"

Ali, slabo ko se bavio time koliko su Vučićev govor, i njegova praksa referent...

Zrelost i demfovanje
Zrelost i demfovanje

Malo sam se zbunio kad mi je jedan od viđenijih ljudi u Savezu za Srbiju rekao ...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2018. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web