Kad sam čuo da će se nova, dugo očekivana, stranka Dragana Đilasa zvati Stranka slobode i pravde, nisam cinično kao neki koji strahuju od njene potencijalne stožernosti, ili su jednostavno pakosni, pomislio na Erdoganovu Stranku pravde i razvoja, na  Partiju pravo i pravda evroskeptika Jaroslava Kačinjskog, na Stranku slobode i pravde Muslimanske braće u Egiptu ili na Stranku pravde i pomirnja Muamera Zukorlića.

Meni je prva asocijacija bila Narodna stranka Pravda na čijem je čelu bio advokat Borivoje Borović. Upravo ovaj koji je pred Osnovnim sudom u Brusu zastupnik Marije Lukić koja je tužila Milutina Jeličića Jutku, bivšeg naprednjačkog predsednika opštine Brus, za seksualno zlostavljanje.

Da li bi Srbija bila bolja država da je njen predsednik Borivoje Borović? Ovaj ugledni advokat devedesetih godina bio je u Srpskom pokretu obnove Vuka Draškovića, a Pravdu je osnovao u vreme njaveće snage DOS nakon Petog oktobra. Zamislite kolika bi bila sreća Dragana Đilasa da u njegovoj Stranci slobode i pravde bude tri stotine advokata (zar advokati jedini nisu od 2012. imali relativno uspešan otpor režimu?), a toliko ih je bilo u Pravdi 2002. godine. I sedamdeset doktora nauka. Ne, ne predlažem ga za zajedničkog predsedničkog kandidata opozicije, samo podsećam da je Borovića te 2002. Pravda predložila za svog kandidata na izborima za predsednka Srbije. Slogan mu je bio prilično dobar - Presaberimo!

^{Jaroslav Kačinjski/Foto: Adrian Grycuk [CC BY-SA 3.0 pl], via Wikimedia Commons}

Borović je tada govorio o velikoj koncentraciji vlasti u rukama DOS odakle je proizilazila i njegova sumnja da izbori neće biti fer i da se forsiraju kandidati po principu sile vlasti koji žele da se kroz medije nametnu narodu. Borović je u svojoj karijeri branio čak i neke predsedničke kandidate na izborima u Srbiji, a to je, kako je tada smatrao, garancija da će štititi ljudske i političke slobode i prava prema Ustavu Republike Srbije. Borović je bio najavio i donošenje novog krivičnog zakona, a tada je Pravda imala spremne i predloge zakona o radiodifuziji, denacionalizaciji, vojsci, pa i ustavni nacrt o preuređenju zajedničke države Srbije i Crne Gore koja je onda bila aktuelna. Spremne zakonske projekte Pravda je dostavljala republičkoj i saveznoj vlasti. Borović je garantovao da će demontirati policijski aparat nasleđen od bivšeg (Miloševićevog) režima, a te 2002. Pravda se hvalila da ima 120 odbora po Srbiji. 

Interesantno je i to da je Borović kao predsednički kandidat bio primio šefa posmatračke misije Evropske komisije i rekao mu da izbori neće biti fer jer ima objektivnu sumnju da se kroz medije favorizuju kandidati DOS.

Ima neke sličnosti i sa današnjim vremenom, zar ne? Borović je i danas jedan od najpoznatijih advokata u Srbiji, ali zaborav je prekrio njegovu Pravdu. Njena sudbina takođe pokazuje jedan meandar nihilističkih bespuća srpskog višepartizma na korak od jubileja - tri decenije od njegovog uvođenja. Verovatno i Borović i Đilas žele pravdu i u Brusu i širom zemlje Srbije ali, s druge strane, dok je Borović 2002. govorioo o denacionalizaciji, Đilas danas pomalo jeretički govori o nacionalizaciji (bar PKB-a). Mada, mogli bi Đilasovi ideolozi malo bolje da pročešljaju Đinđićeve javne nastupe i tu bi pronašli sintagmu narodni kapitalizam (u pozitivnom kontekstu srpske realne perspektive), koja bi mogla biti solidna kopča kontinuiteta između dosovskog kapitalizma i Đilasovih pokušaja da humanizuje stvarnost Vučićevog neoliberalizma, i istovremeno doživi katarzu koja bi obesmislila njegovu satanizaciju od strane režima na bazi ključne reči - tajkun.  Naravno da će Đilas u svom dugom maršu ka levici probati da podiđe egalitarnoj svesti građana, ali od ideoloških finesa sad je politički najbitnije da Stranka slobode i pravde umesto pravedničke pronađe (osvoji) svoju stožernu poziciju u opozicionoj konfuziji. Tačnije, da tako bude prepoznata.

Da li su Borovićeva i Đilasova pravda iste osobe? Ako famozna prelazna vlada Saveza za Srbiju nema nikakve veze sa vladom u senci iz vremena kad je Šutanovac bio na čelu DS, da li bi oni spremni zakonski projekti koje je bila spremila Borovićeva Pravda mogli da budu valjani i danas, pa i za Đilasovu Pravdu. Nisu valjda svi zakonski predlozi anahroni, ako logično jesu oni koji su se odnosili na preuređenje zajedničke države Srbije i Crne Gore.

Ove anlaogije mogu biti i usiljene konstrukcije, ali ipak ne možemo sve što je srpski višepartizam iznedrio u poslednje tri deceniije zaboraviti, izgustirati, da bi uvek kretali iznova - od nekakvog nultog časa. Iako smo se već uverili da je SPS živi dokaz kako nema nultog čas, ma koliko od lustracije pravili ideologiju i mešali je s revanšizom i krivičnom odgovornošću. Davne 2002. kad je Borovićeva Prvda imala pa skoro ambicije kao Đilasove dve dame - Sloboda i Pravda, u njoj je kao perspektivni politički kadar bila predstavljena Dubravka Filipovski koja je nakon Pravde otišla u Novu Srbiju Velimira Ilića, da bi sad bila zapažena u Srpskoj naprednoj stranci. Na neki način SNS je hologram našeg višepartizma, u njoj se krije njegov genom, među cirka pola miliona članova u SNS postoji i supstanca za nojevu barku ili banku matičnih ćelija našeg višepartizma. Sutra bi tu neko našao sačuvanu DNK i radikala, i DS, i DSS, G17, SPO, LDP, partije Bogoljuba Karića...

^{Borivoje Borović/Foto: Medija centar Beograd}

U optimističkoj varijanti Demostata, na tragu teorije ciklusa (koju zastupa i sociolog Srećko Mihajlović) - simbolične tri dvanaestice (12 godina vlasti Miloševića, 12 godina vlasti DOS u raznim varijantama, i 12 naprednjačkih godina), Vučić je prešao zenit i ako bi bilo po Junkerovoj prognozi Srbiju bi 2025. neko drugi uveo u EU. Ali, ikao je skrušen kad je u pitanju vreme do kog će vladati, Vučić je, u pesimističkoj varijanti po opoziciju, indirektno stavio do znanja dokle ima naum da vlada: Do mundijala koji bi Srbija sa Rumunijom, Bugarskom i Grčkom zajedno organizovala 2020, ili bar do Evropskog prvenstva u fudbalu koji bi zemlje balkanske kvadrilaterale organizovale 2018. Do tada bi verovatno bio završen i nacionalni stadion. Vučić u svom samopoimanju (predstava o svom mestu u istoriji) zna da nijednu fabriku koju je otvorio niko neće zvati Vučićeva fabrika, da nijedan rekonstruisan klinički centar neće zvati Vučićev klinički centar, da ni puteve koje izgradi neće zvati po njemu, ali da će nacionali stadion zvati Vučićev stadion kao što Most na Adi zovu Đilasov most.      

Inicijalna baza Stranke slobode i pravde su građani koji su 2018. godine podržali Dragana Đilasa na beogradskim izborima. Organizaciona artikulacija Đilasa je kvalitet za opoziconu scenu, ali sudeći po idejnim afinitetima ovo teško da će biti stranka najdeficitarnije robe na srpskom političkom tržištu - prozapadne desnice. I ono nešto od desnice što ova stranka zaista ima u svojoj supstanci i kadrovskoj bazi je više istočno-pravoslavnog nego evroatlanskog karaktera. Iako u sebi ima ekološku matericu (SSP je nastala preuzimanjem nekakvih Zelenih), u srpskom političkom darvinizmu ona sigurno neće baš previše voditi računa o opozicionom biodiverzitetu. Ako želi da izbegne sudbinu još jedne strančice u nizu, politički darvinizam će brzo postaviti pitanje hijerahije u lancu ishrane. Nežnije rečeno to je razmišljanje o pozicioniranju u budućnosti, strateška anticipacija. Broj ozbiljnih ljudi koji na terenu hoće u ovakvim gadnim uslovima da se bave aktivno opozicionim - stranačkim radom je limitiran resurs. Da bi Đilas pridobio neke od njih, kolizija sa prirodnim patnerima je neminovna. Pod uslovom da DS i njena unija ne pristanu na vazalni odnos. Đilas uz svu podozrivost koju izaziva verovatno će nastojati da redefiniše Savez za Srbiju - da ne bude tumačen kao savez DS derivata i Dveri.

Današnji parlamentarni sastav opozicije ne preslikava realan odnos snaga uspostavljen na ulici. Čak je i lider Dveri Boško Obradović koji se dodatno afirmisao i na ulici, paradoksalno ostao bez poslaničkog kluba. Ma koliko taktika preuzimanja stranaka (kako su nastale Jeremićeva, Tadićeva i Đilasova) bila legitimna i lakša od prikupljanja deset hiljada potpisa overenih kod notara, na taj način ostvaren parlamentarni (republički) staus ima izvestan kompleks političke amoralnosti. Pri čemu se stvara i psihološki konflikt (apsurd) istovremene želje da se u parlament uđe i da se iz njega izađe.

Nova (ili prava) opozicija u koju spadaju glavne članice Saveza za Srbiju - Stranka slobode i pravde, Narodna stranka i Dveri, kao i Pokret slobodnih građana van njega, uvek moraju da imaju na umu tužno iskustvo partija takozvanog drugog talasa, nakon Petog oktobra. Od ambicioznih partija stvorila se parodija evropske, pa i američke, scene, sve sa socijaldemokratama, demohrišćanima, laburistima, republikancima, liberalima (pa i Đilasovim zelenim).

Čujem ljude iz opozicije koji mi pričaju o hrabrosti Rade Trajković da otvoreno govori o stanju na Kosovu bez izostavljanja tabuiziranih imena, dok je režim targetira. Čujem i one koji se raduju što im je protesni konferasije kao pre trideset godina kad su bili brucoši Branislav Lečić. Čujem i one koji mi govore da je Milan St. Protic najpametniji Srbin, naslušao sam se onih koji su svedočili da je Miki Savićević bio najbolji srpski privrednik. U prošlu nedelju znam one koji su pomerali porodične ručkove da bi odgledali Svetislava Basaru kod Aleksandra Stankovića u kultnoj emisiji Nedejom u dva na HRT. Kad bi van ponudili da birate - Vladan Batić, Zoran Stojković, Snežana Malović, Nikola Selaković, Nela Kuburović - da li bi ipak Batić bio najbolji ministar pravde? I ako smo sve njih, takav trust mozgova i hrabrosti, imali u Demohrišćanskoj stranci Srbije, pa zašto onda više nemamo tu stranku? Kao što više nemamo i onu socijaldemokratsku u kojoj je bio Rodoljub Šabić, niti imamo kadrovski raskošni LDP (u čijem je Političkom savetu bila čak i Latinka Perović), na čiji je oltar viših interesa žrtvovan i jedan časni Građanski savez Srbije. Sve je to bio novi talas. Nije sve to baš bilo banalno i parodično.

Od Batića je i Manojlo Manjo Vukotić otišao Petog oktobra u Večernje novosti. I prevodilac Markesa, intelektualac kakav je Milan Komnenić u jednom trenutku se obreo kod Batića. Jedan od najverziranijih fudbalskih tehnokrata Jovan Šurbatović, takođe je bio u DHSS. Sa nekoliko stotina hiljada potpisa skupljenih na referendumu za nezavisnost Srbije, Batić i DHSS su bili na dobrom putu da nas spasu od glupe i malo ponižavajuće situacije da Milovim referendumom Srbija ostvaruje suverenost. Da li znate da je Branislav Lečić koji vas animira svake subote bio u jednom periodu posle Batićeve smrti i predsednik DHSS? Da je sadašnja predsednica Evropskog pokreta na Kosovu i Metohiji Rada Trajković bila potpredsednica DHSS. I nije nelogično što su neki bili malo u DS, malo u DHSS, pa opet malo u DS. Batić je pristao da njegova stranka, iako formalno moharhistička, bude satelit Đinđićeve socijaldemokratske DS.

U maju 2010. godine, Pokret Moja Srbija, na čelu sa predsednikom Branislavom Lečićem, kolektivno je pristupio DHSS koja je oktobra 2017. prestala da postoji tako što se utopila u novoosnovani Pokret obnove kraljevine Srbije, atraktivnji kao  POKS. Baš bizarno.

Nove generacije stranaka u Srbiji nisu kao nove generacije smartfonova. DHSS danas deluje kao džin u odnosu čak i na veće stranke Saveza za Srbiju.

A, sećate li se kako je u skorijoj prošlosti osnivanje stranke Zdrava Srbija, čiji je predsednik Incijativnog odbora bio Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina, podržao Milan Paroški, nekadašnji lider Narodne stranke, koja sa Narodnom strankom Vuka Jerermića ima veze kao Đilasova Stranka slobode i pravde sa Narodnom strankom Pravda Borivoja Borovića. Od toliko narodnog i pravednog teško da se sklepa jedna stranka narodnog i pravednog koja bi imala ikakvu semantičku i hronološku logiku. Mimo preuzimanja. Ima cinika koji milse da je bilo pametnije da se nova Đilasova stranka zvala logično - Zeleni. Bilo bi to nalik lepom imenu Hrast kako je nekad zamišljao novu stranku Miodrag Miki Savićević iz DHSS.

Jedno vreme i u SNS-u je bila popularna teza da će Vučić, ako se ne bude moglo sa Tominim ljudima, izdvojiti iz SNS republikance, dok će oko Tome ostati narodnjaci.

Možda je danas to samo opskurno podsećanje (jer i Dosta je bilo je deo jednog propalog novog talasa), ali kad je Saša Radulović bio instant hit kao ministar privrede, to je zazvučalo kao sistemska nada jer Radulović je bio promovisao najtežu borbu - goru od borbe s ustašama, balijama, šiptarima,Vatikanom i NATO-om - to je borba protiv egalitarizma, te magične reči koja spaja samoupravljanje i sabornost, a što je i dalje opsesija širokih slojeva ovog društva, mera Vučićevog komformizma kojim obuzdava svoj neoliberalni nagon, delom i tajna neuništivosti SPS-a.

Ako jednog lepog dana sadašnja opozicija vrati otetu državu i institucije narodu, oslobodi medije i uspostai pravnu državu, hoće li imati snage da se obračuna i sa egalitarizmom, ili će on postati logičan sastojak Đilasovog narodnog kapitalizma?

Ako posle Vučića ne dođe levica, neće doći nikakva građanska Srbija već samo pravoslavna teokratija.

Pa vi vidite.