Radikalizacija

(Ne)izveštavanjem RTS sa protesta opozicije ne može se legitimisati i opravdati nasilni upad u zgradu te kuće, ali zahtevi da RTS ispunjava funkciju javnog servisa su legitimni i urgentni.

Radikalizacija

Radikalizacija

(Ne)izveštavanjem RTS sa protesta opozicije ne može se legitimisati i opravdati nasilni upad u zgradu te kuće, ali zahtevi da RTS ispunjava funkciju javnog servisa su legitimni i urgentni.

autor teksta
Zoran Panović | Danas | Beograd 24. Mar 2019 | Kolumne

‘Vikend radikalizacije’ podsetio me je na još jedan detalj iz istraživanja koje je profesorka radila sa svojim timom, a koji tada nisam naveo: Negde 2006. već je razočaranost efektima 5. oktobra bila neupitna, ali su građani kao bitan ostvareni ideal navodili bar mogućnost smenjivosti vlasti na demokratskim izborima. Ozbiljna istraživanja javnog mnenja koja se danas rade, ukazuju obrisi stavova, sigurno će pokazati drastičan pad vere da se u ovoj zemlji više nešto može rešiti na demokratskim izborima u kojima bi se na suprotnim stranama našli akteri sadašnje polarizacije Srbije: Vučićeva SNS i Savez za Srbiju sa trijumviratom Đilas – Jeremić – Obradović.

Vučić i njegovi gotovo svakodnevno nude opoziciji izbore, ali i oni znaju da na izborima sa uslovima na koje bi pristala opozicija, SNS teško da bi ostvarila i zadnju psihološku crvenu liniju odbrane ispod koje ne sme da padne, a to je 40 odsto. Opozicija i magloviti pad SNS na 44 odsto, koji se da konstatovati u nekim istraživanjima doživljava kao početak spektakularnog trenda. S druge strane, na takvim hipotetičkim izborima desila bi se jedna jako bitna stvar – dobar deo sadašnje opozicione scene koji je vanparlamentaran i izložen kriminalizaciji od strane vlasti – postao bi parlamentaran. Ali, pitanje je da li bi kladionce bile u kvotama uverene da bi i u tim ostvarenim izbornim uslovima opozicija – i ujedinjena – pobedila Vučića?

Opozicija ima taktiku da apsolutno delegitimiše Vučića – da on više ne može da pravi bilo kakve normalne izbore, čak i da mu onemogući da bude u opoziciji, jednostavno da ga isključi iz politike. Ovakva opozicija, se ideološki ne može ujediniti, pa se zato od lustracije pravi integrativna ideologija.

U obilju zahteva, nikada ne treba zaboraviti povod demonstracija – a to je prebijanje jednog od lidera opozicije Borka Stefanovića. I ako cinično upotrebimo naslov predstave Olivera Frljića – ‘Naše i vaše nasilje’, na kantaru nasilja i bahatosti razne vrste ipak je odgovornost vlasti presudna. (Ne)izveštavanjem RTS sa protesta opozicije ne može se legitimisati i opravdati nasilni upad u zgradu te kuće, ali zahtevi da RTS ispunjava funkciju javnog servisa su legitimni i urgentni. I treba biti oprezan sa zamenama teza: Sad kad ‘afera kalemgdanske gondole’, postaje neka nova ‘Savamala’, motorna testera na Kalemegdanu ili na Ušću kod posečenih stabala je ‘rekvizit’ jasne simbolike, kao fantomka u Savamali. Ali, kad se takva motorka pojavi u hodnicima RTS, ona dobija i dodatnu simboliku. Slike vikend radikalizacije su obišle svet, a ‘transfer simbolike’ razumljiv je samo uz poznavanje konteksta. Tokom vikend radikalizacije, pojedini predstavnici vlasti napravili su par puta frojdovsku grešku govoreći o ‘državnoj televiziji’, umesto o javnom servisu. U logičkom nizu, ako se partija poistovećuje s državom može se doći do deprimirajuće kauzalnosti. Ali, u ‘svetloj budućnosti’ idealno-tipske Srbije kojom opozicija motiviše pristalice, raskrinkavajući Vučićevo ‘zlatno doba’, postavlja se pitanje da li je Tijanićeva RTS maksimum javnog servisa do kog ovo društvo može da dobaci. Kad opozicija koristi slogan ‘vaše pravo da znate sve’, da li sem cinizma kojim se pokazuje ignorisanje stvarnosti u izveštavanju, pokazuje i nostalgiju za Tijanićevim shvatanjem javnog servisa? Pred kojim su i naprednjaci žestoko demonstrirali, pa čak imali i performans pod naslovom ‘Gnevnik’.

Možda je pitanje radikalno, ali nije nelogično: Da li bi lider Dveri Boško Obradović sutra bio i kandidat za predsednika Srbije ujedinjene opozicije? Da li bi građanski puritanci zarad višeg interesa pristali na to? Ili bi se sve stropoštalo u više kandidata i siguran poraz. I da bi se uverili koliko su izbori fatamorgana zamislite TV duel na javnom servisu Aleksandra Vučića i Boška Obradovića? Ipak je sa Borisom i Tomom atmosfera bila normalnija. Opozicija s desnice, Vučića nervira više od klasične – građanske. Vučić se trudio da bar kontroliše većinski taj prostor, ako već ne može da ima monopol nad njim. Savez Đilasa, Obradovića i Jeremića je u suštini trijumvirat, a u svakom trijumviratu od onih antičkih – rimski, pa do Momira, Mila i Sveta, i nadalje, uvek postoji tendencija da se neko izdvoji. Boško je taktikom upada – od Lučana do Takovske sebe nametnuo, dok konspirološka svest po čaršiji govorka da je Boško dobro prepoznat, kao što je onomad dobro prepoznat bio Koštunica.

 

foto: BETA

Uprkos pokušajima, od propagande spržene zemlje, do pragmatičnih ustupaka u Grockoj, Brusu ili aboliciji protestne omladine, Vučić do sada nije imao adekvatan odgovor na demonstracije. NJihova žilavost bila je prešla u kolotečinu, koja se prekinula radikalizacijom bez revolucionarnih kapaciteta. Iako se stidljivo naziru izlazne strategije s obe strane, bilo kakvo izborno razrešenje deluje nestvarno. Dobro, jesmo mi kao društvo zatvorili krug i došli u situaciju od pre tri decenije da ponovo uspostavljamo parlamentarizam (pa i Šešelj je u vikendu radikalizacije stigao da progovori koju o neophodnosti rehabilitacije parlamentarizma), da ponovo uspostavljamo princip podele vlasti, medijska pravila, institucije, ali to ne znači da opozicija danas ima snage da Vučića privede na ponižavajući okrugli sto kao na istoku Evrope krajem osamdesetih. Po idealu koji je još Saša Janković bio promovisao – da može samo da se pregovara o mirnom silasku s vlasti. Pošto Vučić s gađenjem odbija mogućnost da razgovara s liderima opozicije, a ostavlja mogućnost da razgovara s građanima – onda bi možda ‘delegacija građana’ mogla da bude posrednik, jer to valjda nisu oni građani koje je Vučić jednom sabajle primao u Vladi.

Kamo sreće da nam je sad patrijarh Pavle. Možda bi njegov apel i poziv za posredovanjem spustio tenzije. Treba podsetiti da su se za vreme devetomartovske krize 1991. i ‘plišane’ situacije kod Terazijske česme sastali Milošević, patrijarh Pavle i lider DS Mićunović. Milošević je zvao Mićunovića, i rekao mu da je tu i patrijarh, Mićunović je prihvatio poziv, ali i jasno naglasio da podržava studentske zahteve i da Milošević mora zaustaviti zlokobne najave da bi masa njegovih pristalica okupljena na Ušću mogla da krene preko Brankovog mosta na demonstrante. Ali, ipak se razgovaralo. Teško je naći modele komunikacije, kamoli postići minimalni (tehnički) konsenzus u situaciji kad vlast tretira opoziciju kao ‘unutrašnjeg neprijatelja’, a opozicija vlast isključivo kao uzurpatorsku često ignorišući realnu podršku koju Vučić ima. Naravno da ne bi došlo da brani Vučića onoliko naroda koliko je došlo da pozdravi Putina, ali je jako bitno da se odustalo i od dolaska najprivrženijih. Naročito onih s Kosova.

Interesantan je ovih dana bio kontekst Republike Srpske. Milorad Dodik je ocenio da su protesti protiv Vučića štetni, ali Dodik nije rekao da će, ako treba, doći s milion Srba preko Drine da brani Vučića kao što je nekad Radovan Karadžić rekao za Miloševića. Predsedavajući Predsedništva BiH Milorad Dodik otvorio je prekjuče u Banjaluci tržni centra Delta planet sa vlasnikom kompanije Delta Holding Miroslavom Miškovićem, Vučićevim arhineprijateljem u navodnoj borbi protiv korupcije.

Savez za Srbiju naravno nema zajedničku izjavu o haškoj presudi Radovanu Karadžiću što nam obećava da bi i sutra u ovom društvu bilo suštinskih protivurečnosti i sukoba iz prošlosti, samo valjda u boljoj medijskoj atmosferi, sa državom koja je bila oteta, pa vraćena narodu.

Reakciju vlasti na presudu Karadžiću najbolje su objasnili njeni tabloidi: Do pola Radovan od pola rijaliti starlete. Dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2013. Alis Manro, valjda je to nazvala ‘porno-nacionalizmom’.

Komentari
Kolumne
Politički monoteizam
Politički monoteizam

U nas je na delu duga vladavina nesposobnih narcisoidnih egoista koji su Srbiju ...

Trideset godina posle obnove višestranačja: Politička glupost traži revoluciju
Trideset godina posle obnove višestranačja: Politička glupost traži revoluciju

Srbija je imala dva nulta početka kada je mogla da izgradi drugačiju politiku ...

Jedan od četiri
Jedan od četiri

Za Dragoljuba Dražu Petrovića ne mogu da garantujem da će mu se to desiti, &s...

Muzej "novog talasa" ili "muzej tranzicije"?
Muzej "novog talasa" ili "muzej tranzicije"?

Uvek ostrašćenost u raspravu unese tema da li je Vučićev -Beograd na v...

Grdelica
Grdelica

Za više decenija staža na estradi renome Radiše Uroševića...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web