Srbi i U2

Tri decenije epskog albuma The Joshua Tree

Srbi i U2
By Aylish Connolly (http://u2start.com/photos/view/23728) [CC BY-SA 4.0 (http://creativecommons.org/licenses/by-sa/4.0)], via Wikimedia Commons

Srbi i U2

Tri decenije epskog albuma The Joshua Tree

autor teksta
Zoran Panović | Nedeljnik | Beograd 13. Aug 2017 | Kolumne

 

Gabaritnom turnejom (pre par nedelja su imali i trijumf na Vembliju) i super deluxe izdanjem (sa live bonusom), moćni U2 slave tri decenije epskog albuma The Joshua Tree, dok će Srbija na jesen obeležiti tri decenije prelomne Osme sednice srpskih kouminista. Nije da nema simbolike između ove dve godišnjice jer od 1987. (do tada su stvari bile prilično dobre) U2 i Srbija se sve više razilaze. Do nepremostivosti. S time da U2, a posebno frontmena Bona Voksa udruženo preziru i prva i druga Srbija. Prvu ne zanima toliko muzika koliko Bonovi antisrpski stavovi, dok druga ponekad možda i nema ništa protiv antisrpskih stavova (mada čak i ona na ovom polju pokazuje iznenađujuće znake patriotizma), ali ostalu Bonovu društvenu i geopolitičku angažovanost (HIV, glad u Africi, pacifizam...), smatra proseravanjem, a istovremeno i muziku od The Joshua Tree  (eventualno od Rattle And  Hum, a od Achtung Baby sigurno), ne ceni baš nešto posebno. I to je uglavnom njesra.

Ako nam je gde iskustvo palanačko – onda je to u odnosu prema U2. Tu je Srbija ujedinjena i kao retko gde iracionalna. Ranih osamdesetih po bivšoj SFRJ bilo je grafita PUNK zgoda. Po dešifrovanju matoraca koji su imali ono što su komunisti zvali budnost, to PUNK na zidu značilo je (P)omozite (U)groženom (N)arodu (K)osova. Čista iredenta, dakle. Jer već se bila desila kontrarevolucija na Kosovu 1981. dok se Tito još nije ni oladio. Otprilike u to vreme lutrija u Srbiji je izdavala sportske novine Eho. Bila je to neka preteča lista i magazina kakve danas izdaju kladionice. Znači, malo sportskog novinarstva, malo sportske prognoze. Sećam se kad je jedan komšija mom tati koji je kupovao Eho rekao - da li je svestan šta kupuje i kako oni u Beogradu ne vide takvu podvalu. Kakvu? To je bila skraćenica i značila je ni manje ni više nego - (E)nver (HO)dža. Čista iredenta, dakle. Kao što ni ono A sprejom po zidovima naravno nikad nije anarhija, nego Albanija. I to velika.

Eto, u to vreme otprilike stiže i U2 album War (1983). Pun garažne sirovosti, ali ipak postpankerskog usmerenja što je tada već bilo jako progresivno. Nisam tada znao da je Sunday Bloody Sunday poklič protiv nastavka rata između IRA i engleskih vlasti, ali znam kad sam čuo pospan u gluvo doba noći prvi put tu stvar s radija, da sam se prenuo i očajnički zapamtio ime benda po asocijacijama: Ju – kao Jugoslavija, Tu – kao Titovo Užice. Usledilo je novo otkrovenje s tog albuma – pokazaće se večna New Years Day, a brzo sam saznao da postoji i Gloria, odnosno album October (1981), kao i neviđeni optimizam – album Boy (1980) i s njega I Will Follow, kao četiri u jedan: The Jam, Joy Division, The Cure i Ultravox. Ubrzo su se po Jugi počeli pojavljivati nimalo stidljivo grafiti U2, i odmah se dalo zaključiti – Evo, opet ustaša. Naravno U su ustaše, a 2 su dokaz da dolaze ponovo. Čak i u predele gde nisu bili ni za vreme Drugog svetskog rata. U Zaječar, na primer. Da dignu u vazduh Gitarijadu. Zamislite tek asocijativnosti po hrvatskim povijesnim krajevima. Iako U od U2 nije imalo ustaške uši. Što ne znači da simpatizerima ustaša u potaji to nije bilo dovoljno simpa. 

Stvari su s godinama eskalirale i dobile punu potvrdu razloga – zašto ih vole ustaše i balije. Pa zar nisu ovde imali koncerte samo u Sarajevu i Zagrebu. U Zagrebu čak dva na zloglasnom Maksimiru. U Beograd ih naravno niko ne bi ni zvao. Niti bi im, izgleda, ko i došao. Od obe zgađene Srbije. A, kad bi realno pitao šta je glavna krivica U2 prema Srbima, teško da bi se baš nešto suvislo moglo reći. Ako je to podrška opkoljenom Sarajevu, pa Miss Sarajevo je snimljena s Pavarotijem, a Pavarotija niko ovde nije proglasio za antisrbina. Naprotiv, slavni tenor imao je 2005. divan koncert u beogradskom Pioniru sa paprenom skupim kartama za srpske uslove.

Dobro, Bonova filantropija irtira ne malo ljudi i u prosvećenom svetu, ali bar većina od njih se suzdržava da olako oplajpiči i mjuzu, kao u Srbiji – u kojoj se U2 pljuje po navici, iako ih retko ko i sluša ovde. Od albuma All That You Cant Leave Behind (2000), U2 postaju i muzički sve manje interesantni u Srbiji. Za razliku od sveta, naravno. Ma koliko Bono ponekad i zaličio na snoba, i pljuckanje na njega je uglavnom snobovsko na Zapadu. U Srbiji ima, dakako, i snobovskog negativizma prema U2, ali više je to ogoljen prezir, gađenje kao deo većeg pazla antisrpske histerije i povezivanja U2 (esencije grđe od Bernara Anrija Levija) sa ustašama, balijama i šipcima. Jednostavno – Bono je sve ono što nije Handke, i ama baš svakoga zabole kako svira The Edge i ima li u poslednje četiri decenije bitnji gitarista od njega, a tek je teško uočiti antisrpske motive kod basiste Adama Klejtona ili bubnjara Lari Malena. U2 nema svog Krista Novoselića, sa Kurtom Kobejnom osnivača Nirvane, kome su roditelji hrvatski emigranti. Ali, šta vredi.

Srbiju tek ne dotiču, jer nisu kontekstuirane prema Srbima, polemike upućene na račun benda, a povodom njihovog poslednjeg, inače takođe odličnog, albuma Songs of Innocence: Ima kritičara koji su u četiri decenije dugoj karijeri U2 kao najhrabriji potez prepoznali udruživanje s Appleom koji je korisnicima svojih sokoćala omogućio besplatni Songs of Innocence. Ipak, The Washington Post je, na primer, nazvao potez i album distopijskim junk mailom. New Yorker je tvrdio da je ovo spam. Preko osamdeset milona ljudi preslušalo je bar deo albuma, ali se u celoj kampanji saznalo i da mnogi klinci nisu ni čuli za U2.

Bono se ponosi svojom kontroverznošću. To je potvrdio u više intervjua. Ako je nekad i bilo kontroverzi povodom The Joshua Tree (1987), jer ipak to je vododelnica, napuštanje postpanka i hrabri korak ka apstrakciji, danas se sve ocene albuma u suštini svode na jedno – monument. Epsko otkrivanje Amerike. Često se govori o panoramskim pesmama. Retko će ko retroaktivno reći da ovde Bono nije bio iskreni i uverljivi propovednik, da stvar Exit nije presudno introspektivna. Danas svaka antiglobalistička šuša prezire Bona koga svodi na status suvenira iz Davosa i sličnih foruma, ali dok se Tramp premišlja da prekrši izborno obećanje da Amerika neće rušiti režime, i ipak udari na Madura u Venecueli (dok pišem i gledam CNN samo mu preti), ponovo je aktuelna Bullet The Blue Sky - kritika američkih dejstava u Centralnoj Americi.

Bend postavlja svoj ultimativni vizuelni identitet. Istorijske su slike za omot albuma Antona Korbijna snimljene u kalifornijskoj pustinji. Produkcija Daniela Lanoisa (asistirao Brajan Ino), na više relevantnih mesta je ocenjena kao sonična. Dakle – pesme panoramske, muzika – sonična. Magičnost albuma krije se i u himničnoj produhovljenosti. U pevljivosti, dakle.  

The Joshua Tree je vestern i retko koji album ima takav otvarajući triling: Where The Streets Have No Name, I Still Havent Found What Im Looking For i With Or Without You. Postali su deo kontinenta koji su otkrili i fascinirali se njegovim muzičkim nasleđem, da su uverljivo delili i ozlojeđenost Reganovom Amerikom. Ima tu prilično springstinovske tame na ivici grada. Ako su tada kreativno oponašali velikane, sad su došli, posle tri decenije i u pomalo bizarnu situaciju – da oponašaju one kojima su bili uzori -  Arcade Fire, na primer. Rattle And Hum se može smatrati Džošuinim epilogom, ali i izvesnom dekadencijom, koju su instiktom samoodržanja prebrodili sa  inventivnim dance-rock paketom Achtung Baby. Mada, ima kritičara koji tvrde da tek tu počinje buđenje zamornog intelekta. Amerika je izgustirana, sad je inspiracija Berlin - numera Zoo Station ime je dobila po berlinskoj metro stanici. Oseća se Venders, Brajan Ino kao producent učvršćuje simboliku (radio na Bouvijevom berlinskom albumu Heroes)

Bono je vernik. Bono o odnosu U2 i Isusa je znao reći: Misija U2 je raskrčiti put za drugi dolzak Hrista, to je nada za spasenje. The Joshua Tree je, bez imalo foliranja, najbliži tome. Polako, njihovi koncerti postaju euforični, ali programirani super spektakli – nalik Stonesima. Nema više one spontanosti kad su U2 i Queen imali najbolji nastup na Live Aidu.

Česta su i mišljenja koja pozne U2 albume tretiraju kao psihoterapiju Bona Voksa. Tek na 13. albumu Bono piše o događajima iz mladosti. Tu je, na Songs of Innocence, dijalog mladog i starijeg Bona.

U2 su u region Zapadnog Balkana došli 2009, prvi put posle koncerta u Sarajevu na stadionu Koševo 1997. godine. Tadašnju situaciju u našem delu sveta, pred koncerte na Maksimiru, Bono je iskoristio za poređenje sa Irskom: U Irskoj postoje četiri oblasti, regije, i mi smo imali naše razlike i teškoće u pronalaženju jedinstva kao nacije. Ali, jedan važan mislilac, filozof Ričard Karni, došao je na ideju o petoj regiji. On je rekao da Irsku ne čine četiri regije, već pet – peta regija je naša mašta. Kada tamo odemo i kada živimo u zemlji naše imaginacije, sve fizičke prepreke nestaju. Još jedna stvar koja je važna za vaš region ima veze sa Irskom. Zbog naših problema između severa i juga zemlje, savetovano nam je da što su sever i jug zemlje bliži Evropi, to će biti bliži i međusobno. To se sada pokazuje kao tačno. Zanimljivo je i to kuda cela Evropa ide, ali problem je u tome što je u ovom trenutku to jedan hladan koncept; intelektualna ideja, misao koja tek treba da postane osećanje. To bih voleo da vidim, i u tome će zapadni Balkan imati važnu ulogu, kako se bude približavao Evropi – jer je vaše mesto u Evropi, bitna su vaša osećanja prema njoj. Evropa nije gotov posao, ona nije dovršena. Čak bi se moglo reći da Evropa tek treba da bude osmišljena kao emotivni i kulturni koncept. Zar mu nije svaka bila ko Njegoševa. Maltene kao govor na sesiji Berlinskog procesa pred načuljenim ušima Angele Merkel.

Koncerte U2 u Zagrebu prati i tadašnji srpski ambasador u Hrvatskoj Radivoj Cvetićanin. Dnevnički trag ostaje u njegovoj knizi Zagreb Indoor (Dan graf i Službeni Glasnik, 2012, Beograd).

Evo  izvoda koja pokazuju kontekste i utiske:

Petak, 5. jun 2009.

Popodne smo na Brionima, na diplomatskom autingu kod Mesića... Iz Fažane, vozi nas brod koji će nam biti na dispoziciji a kojim se prošle godine, Jadranom, vozikao Bono. Po salonima prvoklasne elegancije i dobrih biblioteka gazda okačio Bonove slike. Da dodamo: danski ambasador među njima našao i slike svoga princa. Mi pronašli Titovo poprsje na zidu od mahagonija.     

Ponedeljak, 10. avgust 2009.

Bono Voks sinoć je – kad je završavao Beautiful Day – recitovao Gundulića; zatim, pevao zemlji 1.000 otoka, itd. Zbilja, operetski. Ako je taj nosilac Šaćirbejovog bosanskog pasoša hteo u nešto da se upušta ovde tema imao je, onoliko; ali je on odabrao da lomi jezik sa O lijepa, o draga, o slatka slobodo, kao da je u recitalu na otvaranju Dubrovačkih ljetnih igara. Pada mi na pamet to da je, kad smo već kod Gundulićevog grada, mogao raspitati se sa bine za to kako li je Jirži Mencl, koga je veče pre toga jedan ljutit kafedžija tamo napao šamarom dok je ovaj snimao promotivni spot Volim Hrvatsku! (Juče je kafedžija izjavio novinama da starca nije niti dirnuo. Pazite: starca, ne oskarovca.) Volim Hrvatsku – šta drugo? – snimao je i Bono sinoć dok se šlihtao zemlji domaćinu: pitam se, može li jednoga dana neki ljutiti kafedžija u Dubrovniku i njega počastiti (ono: kuća časti!) kao što počastio je Mencla? Pa, može, što da ne! Naročito ako se sada preskoči Menclova epizoda.    

Ni Cvetićanin mu nije oprostio.

Danas smo zaboravili kakvih je sve dogodovština bilo dok je Vuk Jeremić bio u Ujedinjenim nacijama.

Možda je Jeremić i bio infantilan o trošku poreskih obveznika Srbije, kako su mislili njegovi ovdašnji dušmani (radikali, naprednjaci u povoju, građanska Srbija i đilasovci u DS), mada predsednik sveta je ponekad možda i nenamerno otvarao velike teme. Tu ne mislimo samo na pitanja hobita (uporedio je sudbinu Srba sa sudbinom hobita). Doduše, njegovim dušmanima ništa nije valjalo; ni kad se Jeremić slikao sa dvojnikom Bona Voksa 2013, ali ni kad se slikao s pravim Stingom i pravim Stivijem Vonderom. Ikao je Jeremić izjavio da bi se i s pravim Bonom slikao s tri podignuta prsta kao s dvojnikom.

Odnos srpstva vaskolikog i benda U2 (pre svih njihovog frontmena, jer Edža retko ko pominje van njegove gitare), jeste velika tema koju je Jeremić bio otvorio. Tačnije, ako uspemo da psihološki rešimo taj problem, imaćemo možda ključ i za rešavanje nekih ozbiljnijih. Činjenica da bi pre normalizovali (kao što državni vrh i čini) Hašima Tačija nego Bona, jeste ozbiljan simptom. I da li je jedini način da se Vučić ili Dačić sretnu sa Bonom, pa da stvar simbolički rešimo. Jer sem ove dvojice u polju simbola izgleda niko drugi ne može da pomera stvari. Kad bi se Janković sreo, raščerečio bi ga Vučićev agitprop. Kad bi pozvali Bona u Srbiju rizikovali bi realno više nego kad bi pozvali papu u goste bez saglasnosti Srpske pravoslavne crkve.

Eto, Jeremić se trudio, možda i obmanut (misleći da je pravi Bono), da bude srbenda, da preobrati i uvede Bona (pa makar i preko dvojnika) u panteon-društvo Boba Dilana i Toma Henksa (koji su navodno bili podržali Srbe), ali nisu se ti Vukovi napori, kao i neki drugi, razumeli u Srbiji. Vuk je makar probao da relaksira celu stvar.

Da je pravi Bono digao s Jeremićem (i na Tviteru) tri prsta umesto dvojnika pod imenom Pavel Sfera, da li bi oprostili Bonu poljubac sa Muhamedom Šaćirbejom? I da li stvari psihološki možemo normalizovati i bez ta tri prsta? Može li napred Srbija koja priznaje samo tri albuma U2: Boy, October i War. Eventualno Joshua Tree. Da ne pominjemo šta se misli o Zooropa i Pop. Takvi se nisu ni samilostili da saslušaju No Line On The Horizon (ima tu i dilanovskih mantri) iz 2009, iako se radi o odličnom albumu, ako već ne o remek-delu.

Tačno je: Bono je ratne 1994. dao podršku Sarajevu, pa je dobio i bosanski pasoš od Alije Izetbegovića. Izgleda da je bio i za priznanje Kosova. Pomenuli smo i Miss Sarajevo posvećenu izboru za najlepšu građanku opkoljenog grada. Ali, da li je bilo realno očekivati da Bono kao Limonov dođe na srpske položaje i puca po Sarajevu. Mnogi su tada umetnici po svetu podržavali opkoljeno Sarajevo, ali je baš Bono postao retko odvratan. Ne želeći da vam promenimo mišljenje, ako već tako mislite, probali bismo bar da unesemo neke nijanse u njega.

Na koncertu u Budimpešti 23. jula 1993. Bono se - kao što je to radio i na ostalim nastupima Zooropa turneje-satelitskim linkom direktno povezao sa studijom u Sarajevu i tada je mnogim Srbima koji su taj koncert uživo posmatrali zastala knedla u grlu: Neće li valjda početi da pljuje po nama?, mnogi su se glasno pitali, jer je-zaboga-miloševićevska RTS frontmena U2 predstavljala kao oličenje neprijatelja srpstva. Ali, u sarajevskom studiju su sedela dva momka - Srbin i Hrvat - koji su bili članovi jedinog benda koji je u tom trenutku postojao u Sarajevu. Momak koji se predstavio kao Mladen, Bonu je rekao da je Srbin i da je danas bio na sahrani svog druga Muslimana koji je dva dana ranije poginuo od snajperskog hica i da ga je ceo događaj veoma potresao. Bono je rekao da sa njim i ostalim Sarajlijama istinski saoseća i da mu je žao što se taj odvratni rat dešava tu, u komšiluku, i da je neverovatno da krajem dvadesetog veka u Evropi bukti takav - pazite sad formulaciju - bratoubilački rat! Pomenuo je još nešto o sličnostima bosanskog sukoba sa irskim problemom i pozvao sve prisutne na stadionu da sa njim otpevaju One. Nijednom rečju Bono nije pomenuo nacionalnost ljudi koji su taj hitac poslali.

Za vreme koncerta u Sarajevu bio sam u Užicu. Svega dvesta kilometara od Koševa. Ali, mislio sam da je daljina nepremostiva. Rat izduži rastojanja.

Naravno da Kusturica nikad Bona neće pozvati na Mokru Goru. Sigurno je i da U2 nikad neće imati koncert u Srbiji. Jer nesporazum je izgleda nepremostiv. Ontološki. Ali, zar stvarno verujete da Bono baš patološki mrzi Srbe, a da Bob Dilan ima baš toliko razumevanja za našu sudbinu. I da smo im mi tolika fiksacija - na jedan ili drugi način? Zar su baš U2 esencija antisrpstva? Možda bi nam bolje bilo da se zapitamo da li će Koštuničin Mitrovdanski ustav proslaviti jubilej kao The Joshua Tree?

Ako baš toliko volite Dilana (zbog senzibiliteta za Srbe), iako ga nikad niste slušali, i ukoliko baš toliko mrzite U2 (jer su bili za Sarajevo), iako ih nikada niste slušali, evo vam jedne teme za razmišljanje. Dakle Bono na jednom mestu kaže: Bob Dilan nas je naveo da promislimo o mnogim stvarima. On je taj koji nas je uputio na putovanje u prošlost koje je završilo albumom Rattle And Hum. On nam je to to učinio! Njega krivite! Zbog tog razgovora s Dilanom i još jednog s Kitom Ričardsom o bluzu, U2 je ponovo otkrio svoju prošlost. Jer, Dilan je Bonu govorio da se U2 mora vratiti korenima. A, taj povratak je mnogima bio najpotrebniji u vreme kad se rock budio iz letargije u koju je zapao nakon smrti Kurta Kobejna, kako je povodom zagrebačkog koncerta pisao Aleksandar Dragaš u specijalcu Jutarnjeg lista. Zato i svi oni u Srbiji koji ne zameraju Bonu što je podržao Sarajevo, ali mu zameraju sve posle Džošue, plus globalno foliranje, valjda osećaju da kad slušaju nekog poput Coldplaya, Kings Of Leon, Killersa, Arcadee Fire, slušaju bar malo U2. Pa makar samo U2 iz osamdesetih, ako ovo kasnije ne ide u glavu i uši.

Komentari
Kolumne
Oslobođenje
Oslobođenje

Bio sam tada u Centru Sava: Irinej (Bulović) i Amfilohije su u onim dubokim sed...

Hefner i Hafner
Hefner i Hafner

Hju Hefner je umro pre neki dan, a ne maja 2015. kako je pomislio jedan moj zeml...

Sto pedeset godina "Kapitala" Karla Marksa
Sto pedeset godina "Kapitala" Karla Marksa

Sedma sezona serije Igra prestola (Game of Thrones), zbog tajmniga prikazivanja ...

Od Burse do Novog Pazara
Od Burse do Novog Pazara

Neko pametan se dosetio da odštampa hiljade zastava, ali dvostranih - s j...

UO RTS, treći put
UO RTS, treći put

Budući da sam se - delimično i sopstvenom krivicom - pozicionirao kao "obič...

NAJČITANIJE
Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Sindikalni interes iznad partijskog
Sindikalni interes iznad partijskog

Položaj i tretman  sindikata u Nemačkoj je nesporno među najboljima u Ev...

Novi nemački plan za Balkan: Berlin plus – "soft 1948"
Novi nemački plan za Balkan: Berlin plus – "soft 1948"

  Plan je obznanio 31. maja nemački šef diplomatije Zigmar Gabri...

Od nacionalizma do patriotizma
Od nacionalizma do patriotizma

  Ovo nije predavanje u naučnom smislu, nije ni govor u tradicionalnom sm...

2017. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web