Kompanija Dizni, kao vlasnik Lukasfilma, postala je maltene sinonim za neoliberalnu distopiju. Dizni je, znači, s Poslednjim džedajima prešao na tamnu stranu, dok je s Buđenjem sile (The Force Awakens) kao bio na dobroj.

Svi ozbiljni fanovi znaju da je klica lošeg (banalnog) u ovoj sagi posejana sa pojavom Evoksa u Povratku džedaja i da posle ništa više nije banalno, čak ni Džar Džar Binks u Fantomskoj pretnji, inače meni lično simpatičan. Rukavci priče to potvrđuju: Pogledajte Star Wars Battlefront igricu, ali ovu iz 2017. Da li možete da poverujete da specijalne imperijalne snage (i to u crnim oklopima), tu prikazane, predvođene jednom moćnom curom, mogu da izgube bitku od čupavih, medvedastih Evoksa?

Ovo je bolji film od Sila se budi. Jer nije puki rimejk. Reference su suptilne: Kad pomislite da će se iskopirati bitka na ledenoj planeti Hot (Empire Strikes Back), jedan vojnik Pokreta otpora će liznuti tu belinu i reći da je to so, a ne sneg. Sudbina vrhovnog vođe Snouka je drugi čin drame u orbiti Endora kad je Imperator probao da preobrati Luka, ali sa modernijim tretiranjem Sile i preobraćenja, odnosa majstora i šegrta, i sa scenama koje su omaž Kill Bill Vol. 1, samo bez Ume Turman. I dalje ima Leni Rifenštal (legije Prvog reda), ima i posvete za 007 i Kazino rojal, ima i Flaša Gordona, čak možda malo Linčove Dine, Matriksa sigurno, ali trojke – Revolucija - kad se brani Zion, Marvela u više segmenata, naravno i Kurosave. Ne samo samurajski, već i bukvalno rašomonski u smislu više istina. Kad je i Luk Skajvoker u pitanju.

Jednom sam na Meaci gledajući Inter-Milan pitao sam sebe zar je moguće da Inter nema nikog boljeg od Nagatoma na toj poziciji. Posle me je jedan menadžer iz Najkija pitao da li znam koliko Nagatomo proda Interovih dresova u Japanu i koliko japanskih turista dođe zbog Nagatoma i na Meacu, i kad je tu Udineze, kamoli Milan, Juve ili Roma. Otuda od Rogue One: A Star Wars Story (2016), kosooki element postaje sve bitniji. Čak učestvuje u razumevaju Sile (Force). Nagađanja o Snouku su učinila da se iznenadimo koliko je bitniji odnos Luka i Kajlo Rena koji je ključan za odnos svetle i tamne strane Sile. Nagađanja su sakrila i jedno vrlo logično objašnjenje o Rej i njenim roditeljima.

Nova trilogija ima estetiku izvorne, ali nema težinu prikvela koji su proglašeni zloglasnim iako temeljno razrađuju serijal (Dart Sidius), imaju političku snagu, a po mom skromnom mišljenu Osveta sita je drugi (posle Imperije) najbolji film od svih Star Wars do sada. Režiser Poslednjih džedaja Rajan Džonson, pokazao je zavidnu ekstravaganciju. Jeste tragično što svaka prostitutka z Jatagan male u Bjelogrlićevim Senkama nad Balkanom ima više istorije i podataka od Snouka koji bi valjda morao da ima neku korelaciju sa Sitima. Pijetet prema Dartu Vejderu je jako malo. U 152 minuta trajanja, moralo je stati više. Čak bi priča o poreklu Snouka sigurno bila interesantnija od rukavca filma s Kazino rojalom u Dubrovniku (prepoznaćete malo i Straduna). Zašto se tražio obijač, kad on nije mogao biti bolji od Bilba Baginsa u Džeksonovom Hobitu? Koketiranja s Tolkinom bila su moćna u prvoj trilogiji kad se pravi družina i kad je Povratak džedaja zaista u rangu Povratka kralja. Danas je to bezveze, posebno kad Snouk nije zmaj Šmaug.Valjda ćemo nešto saznati u Epizodi 9. Na primer nešto o misterioznim Vitezovima Rena kojima pripada Kajlo Ren.

Princeza Leja se budi u hladnom svemiru i leti kroz njega? Moćni kemp. Zaplio sam sveću admiralu Akbaru, tom pobunjeničkom maršalu Žukovu. U Epizodu 9 se vraća Džej Džej Abrams - za mene Džar Džar Binks nove trilogije. Kad se dohvatio Star Treka ustanovio je srećniji serijal. I kad je retro u pitanju. Čak i pojava sakralnog Kana (odlični Benedikt Kamberbač) u Star Trek Into Darkness (2013) bila je mnogo uspešnija od kalkulantskog rimejkovanja u Buđenju sile. Gazdarica Lukasfilma Ketlin Kenedi odlučila je da će Džonsonu prepustiti narednu trilogiju, ali s obziron na ekstravaganciju Poslednjih džedaja i količinu loših kritika to ne mora ništa da znači. Uostalom, Ketlin je već učinila brzopotezne rediteljske rokade u franšizi. 

Šteta što je zbog kalkulisanja propuštena šansa da prethodnik - Buđenje sile bude bolji i hrabriji film, pa otuda sad hrabrost deluje tako iritirajuće ponekad. Doduše, prethodnik jeste kompaktan i uveo je dobre likove, ali je mnogo ziheraški. Mada, pomalo trivijalno ubijanje Hana Soloa, tek u Poslednjim džedajima dobija konture oceubistva u kontekstu antičke drame.

Najblaže rečeno, osećao sam se prilično konfuzno nakon projekcije jednog od najiščekivanijih filmova ikad – Epizode Sedam Star. Verovao sam bio u režisera Džej Džej Abramsa zbog njegove revitalizacije Star Trek franšize, a još više sam verovao u scenaristu Lorensa Kazdana, koji je potpisao Imperiju, Džedaja, a i Otimače izgubljenog kovčega, ne zaboravimo. U osećaj konfuzije i prelaz iz euforije u utučenost (blagu razočaranost), uzidano je mnogo toga. Idemo redom: Sve ide jako dobro do tačke kad se pojavljuju Han Solo i Čubaka. U narednih petnaestak minuta Buđenje sile počinje nesnošljivo da liči na Čuvare galaksije, ali bez glavnog glumca Krisa Prata, ili još gore sve liči na tragičnu ekranizaciju Daglasovog Autostoperskog vodiča kroz galaksiju koju je 2005. potpisao Gart Dženiks. Harison Ford bio je na samoj ivici da zaliči na parodiju samog sebe - na Arnolda Švarcenegera u poslednjem Terminatoru - Genisys. Ali, taj nesrećni deo filma brzo prolazi i Harison Ford se, kako priča odmiče, sve više diže. Ali Blejdraner je ove godine pokazao da je mogao i bolje. Tačka kad ga ubija Kajlo Ren mnogo je manje postala kontroverzna nego prelazak Anakina na tamnu stranu, a za šta je Džordž Lukas primio mnogo loših kritika.   

Jedan od promašenijih likova koji svoju promašenost razvija u Poslednjim džedajima je navodno najsposobniji pilot Otpora koji više liči na fudbalera Del Pjera. Kajlo Ren u Buđenju sile izgleda kao da je izašao iz Hari Potera. Tačnije iz reda Slytherin škole magije Hogvorst. Sada je to mnogo bolje. Dijalozi Fin i Rej (i u epizodi 7 i u 8) mnogo su suvisliji od dijaloga Anakina i Padme u prikvelima. Droid BB-8 već je uspeo da dostigne globalnu slavu R2-D2 i C-3PO.        

Danas, kad svaki bolji Panasonikov usisivač izgleda maltene kao umiljato-prgavi robot R2-D2, Ratovi zvezda možda više i nisu baš kadilak za druge serijale, kako se nekad govorilo, ali su izgleda i dalje na tronu. Gde se takmiče sami sa sobom. U međuvremenu se svašta dogodilo na filmu i u tehnologiji i to se ne može osporiti. Dakle, ne mogu se više očekivati metafore kao ona Ronalda Regana o Ratovima zvezda- dizanju lestvice u trci u naoružanju koja je ubrzala debakl Sovjetskog Saveza, ali nije propuštena šansa da se peščane planete povežu u aluzijama sa dramom Bliskog istoka. 

Daleka galaksija, daleko doba. U romanu prema kojem je snimljen prvi film iz serijala (hronološki četvrti) Džordž Lukas je napisao da je stara Republika predstavljala Republiku utonulu u legendu koja se više nije mogla odmeriti ni prostranstvom ni vremenom. Nije bilo potrebe razmišljati o tome gde se nalazila ili kad je nastala; bilo je dovoljno reći Republika. „Jednom davno, pod mudrom upravom Senata i pod zaštitom Vitezova reda Džedi, Republika je rasla i napredovala. Ali, kao što se često dešava kad bogatstvo i moć pređu granice zadivljujućeg i izrastu do zastrašujućeg, javiše se oni čija pohlepa nije imala više čime da se meri“, ugravirao je Lukas u prologu najvećeg filmskog mita 20. veka.

Njegov lament nad Republikom bio je naročito indikativan u vreme Napada Klonova (epizoda 2), a sa Osvetom Sita (epizoda 3) to je bila zastrašujuća politička paradigma, naročito aktuelna nakon 11. septembra. Mutiranja Republike (demokratije) u Carstvo (imperiju)  i hobsovskog Levijatana, dugotrajan je i naoko neprimetan proces. Demagoški lako kamufliran.

I sam Lukas, koji je odrastao u San Francisku šezdesetih godina, priznaje da je sklon liberalnoj strani politike. „Sve demokratije postaju diktature, ali (obratite sad pažnju!) ne državnim udarom. Ljudi daju svoju demokratiju diktatoru, bio to Julije Cezar, Napoleon ili Adolf Hitler. Na kraju, narod prihvata tu ideju.“ Jedna od težišnih dilema koja je okupirala Lukasa bila je koja to sila gura ljude i institucije pod skute Palpatina sa hiljadu maski. Džordž Lukas kaže da osnovne Star Wars teze potiču iz mitoloških obrazaca koji se uvek delom iznova ponavljaju, a da politički aspekt sage ima osnovu u istorijskim događajima poput Cezarovog zauzimanja rimskog Senata ili Napoleonove uzurpacije republike u Francuskoj.

Star Wars su premijerno prikazani 25. maja 1977. The New York Times od 3. februara 1997. pisao je da su reakcije gledalaca takve da izgleda kao da prisustvujete koncertu Brusa Springstina. Ili, „ovo je kamen-međaš popularne kulture“ (USA Today), „ovo je kao božićno slavlje“ (The Hollywood Reporter).

Uz Herbertovu Dinu (Peščanu planetu Arakis) i Tolkinovu povest Srednje Zemlje, Lukas je stvorio najprecizniji alternativni univerzum. Dobro, možda za cepidlake njegova galaktička prestonica Koruskant suviše liči na Besonov Peti element, kao što na Arakisu žive drevni crvi čija su govna u stvari začin melanž koji služi za prelamanje svemira, tako da je i gospodar Tatuine Džaba Hat - jedan crv. Istina, manje mirotočiv. To što Enterprajz iz Star Treka (pre Abramasa) u odnosu na imperijalne Star Wars razarače izgleda kao limenka pils piva u orbiti oko lustera dovoljno govori o reljefnoj monumentalnosti kojoj se donekle samo približio Verhufen u svojim Zvezdanim trupama. Dizni se vratio maketama i scenografiji nasuprot Lukasovim kompjuterski generisanim prikvelima.

Trenutak kad gigantski zvezdani razarač Imperije ulazi u kadar jureći pobunjeničku (koreliansku) krstaricu uz lasersku paljbu, u monumentalnom svemirskom pejzažu pustinjske planete Tatuine (epizoda 4), sa njena dva sunca, čitaoci magazina SFX izabrali su za naj-efekat svih vremena. Time je reditelj Džordž Lukas indirektno proglašen rodonačelnikom nove epohe specijalnih efekata. Uostalom, Stenli Kjubrik je nakon Odiseje u svemiru izjavio da film koji bude imao ambicija da nadmaši u autentičnosti njegovo remek-delo mora biti sniman na licu mesta - u svemiru. Lukas ga je sa svojim delom demantovao. U današnjoj digitalnoj eri apsurdno je govoriti o uverljivosti na taj način.

Nova trilogija ide u Star Wars budućnost. Ona je već bila skicirana u univerzumu LucasArtsa. Na primer u kompjuterskoj igrici (ili bolje reći igri nad igrama) Jedi Outcast: Han Solo i princeza Lea imaju troje dece, Luk Skajvoker je glavni učitelj za džedaje na Javinu 4 (solarni sistem u čijoj blizini je uništena prva Zvezda smrti), a admiral Akbar koji je predvodio napad pobunjeničke alijanse iznad Endora otišao je u zasluženu penziju. Imperijalne snage izgledaju kao četnici Draže Mihailovića posle Zelengore, ili ustaše kod Blajburga. Njihovi ostaci na spoljnom prstenu galaksije, okupljeni oko reakcionarne organizacije Remnant, izazivaju sporadične čarke i maštaju o vaspostavljanju nove imperije. Nova Republika je povratila u svoje okrilje nekadašnje separatističke sisteme zavodeći pravdu, red i demokratiju u galaksiji. Sve dok jedan od poslednjih tamnih vitezova sa imenom kao da je francuski fudbaler, izvesni Desan, ne smisli mračni reakcionarni plan za revitalizaciju carstva terora.

Pored daleke budućnosti i pokušaja restauracije Imperije, igrice iz LucasArts manufakture mogu vas vratiti i u mitsku prošlost, ionako davnog vremena daleke Galaksije. Star Wars Knights of the Old Republic II - Sith Lords nudi priču, potragu za ličnom istorijom, koja se odvija hiljadama godina pre dešavanja opisanih u filmovima, tačnije (ako vam nešto znači), „par godina posle Mandalorijanskih ratova“. Zadatak je, naravno, sprečavanje ponovnog uzdizanja Sita koji se ciklično smenjuju na tronu sa Džedajima, u milenijumskoj temporalnosti daleke galaksije.

U Vanity Fair posvećenom dolasku Epizode 3 Lukas je u razgovoru sa svojim montažerom Džošom Vindolfom govorio o epskom serijalu. O nekoj vrsti SF antičke drame. Vindolf je pročitao mnoge biografije o Lukasu, a posebno onu Heroj sa hiljadu lica, koju je objavio Džozef Kempbel i koji ima mišljenje da Vejder nije samo čudovište već naprotiv - tužan čovek koji je napravio savez sa đavolom i izgubio. „Čak i u prvom filmu - Nova nada - dok Vejder muči tipa koji ga je ismejavao, neko drugi (lord Tarkin) mu naređuje da se obuzda. Uvek postoji neko ko Vejderu daje naređenja. Tako je i danas, sa onim koji će završiti ono što je Vejder započeo. Sramota je kako izgleda general u novoj trilogiji koji bi morao da bude lord Tarkin Prvog reda. Ili, uporedite ga sa upravnikom Zvezde smrti – sujetnim i ambicioznim direktorom Krenikom (Rogue One) koji izgleda toliko beskrupulozno da ga možemo zamisliti i u drugoj uniformi kako komanduje streljanjem u Šumaricama. Njega je Ben Mendelson odigrao do odvratnosti briljantno.

Uprkos svim tehnološkim senzacijama, u Ratovima zvezda i dalje leži jak osećaj ikoničkog pripovedanja. Poslednji film je upravo to.

Medijski moćnu, estetizaciju smrti (umetnički dojam koji je zaseni) doživela je Keri Fišer – princeza Leja. Njenu smrt je ikonički predupredio reditelj Garet Edvards, koji potpisuje Star Wars – Rogue One, što je spinoff franšize, ali je praktično i prikvel, jer je usko vezan za glavnu priču. Film pojašnjava kako je pobunjenička Alijansa došla do planova Zvezde smrti – monstruoznog oružja galaktičke Imperije. Princeza se pojavljuje na kraju filma kao kopča sa Novom nadom – prvim filmom iz serijala. Princeza Leja je kompjuterski generisana kao neka vrsta epifanije, kao pojava uslovne bogorodičnosti - mitološke sveti oblikovane u žanru. Njena belina i čednost jednostavno opčinjavaju u kadru.

Setimo se, u čuvenim scenama Povratka džedaja, kao zarobljenica gangstera Džabe Hata, Keri Fišer je nosila dvodelni bikini koji ju je proslavio kao seks simbola osamdesetih godina. Glumica čiji se život ugasio u junu 2017, a koja je imala malu ali moćnu pojavu i u Braći Bluz, tu titulu nije prihvatila blagonaklono, a taj bikini za nju je predstavljao okove, tvrdila je. Sad je ispalo da je i Leja (lubenica sa slušalicama, kako je zvala sebe kad je srela Darta Vejdera 1977) bila neka Candle In The Wind – kako je Elton Džon prvo pisao o Merilin Monro, koju je voleo dok je bio mali, a posle sveću na vetru prepevao za Ledi Di, koju je voleo kad je bio veliki.

Rogue One je pošteniji i uzbudljivi film od Force Awakens. I Poslednji džedaji su popravili stvari u odnosu na sedmicu. Na momente film možda jeste iritirajući, ali je stvarno magičan kako smatra Lukas, ako po ugovoru s Diznijem i sme da smatra drugačije.