Narod se brzo istutnjao sa SNG, ali – gle čuda – ona “mondijalistička” Nova godina je opstala, dok je s vremenom ova “srpska” postajala sve više usiljen praznik. Sasvim logično, SNG se više primila u “prekodrinskim zemljama”, na Kosovu i u Crnoj Gori, gde je bila i razumljiva kopča nacionalne identifikacije, ali gde se pomalo i preteralo, kada je SNG u Republici Srpskoj postala deo onog “feragosta”, koji je napadno zaličio na klerikalizaciju do nivoa pravoslavne teokratije

Kako stvari stoje Dan Republike Srpke–Stevanjdan, lako može postati u vaskolikom srpstvu bitniji od Srpske nove godine kojoj samo rusifikacija (putinizacija) izgleda može pomoći da se vrati na stare slave masovnosti i veseljačkog značaja kao “mali Božić”. Da bude bar kao fudbalska osveta u Elbasanu za drona u Beogradu. Iako bez takmičarskog značaja. Od maligansko–holesterolskoglumpovanja i prangijanja, preko kućnog zaleganja zbog rizika od prostrelnih rana, pa do Urgentnog centra, put je kratak –trasiranraspojasanim strastima i zvučnom “ćirilicom”, preko koje se leče nacionalne frustracije, ali i ispravljaju istorijske nepravde. Hoćemo da kažemo da je onome kome je cilj da se “uradi” potreban i mnogo manji povod od crvenog slova kakvo je Srpska nova godina (SNG).

Ali, kad imaš takav povod, obeućivanje se očas posla ispolitizuje. Čime se često i banalizuje jedan praznik. Uz onu “međunarodnu” Novu godinu, Božić po julijanskom kalendaru i sve zgusnute slave, zaključno sa Svetim Jovanom, SNG je deo srpskog zimskog “feragosta“.

Svaki pijanac, od “tradicionaliste” (slave, prislave, četr‘esnice…), preko “špajzara” (pije krišom), do onog kome se priviđa vašar na praznoj livadi (spremnog za lečenje), trudi se da racionalizuje svoj porok, te je, otuda, i u slučaju SNG, ponekad teško razlučiti gde je povod, a gde provod. U vreme titoizma ovaj praznik imao je neku romantičarsku crtu. Služio je za okupljanje lumpenintelektualaca, ali i onih malo ozbiljnijih antikomunistamihizovskog tipa, i izražavanje opozicionog stava. Doduše, narodna milicija je za SNG bila ažurnija, češće je legitimisala, nekog je i uhapsila, neko se i otreznio u “Padinjaku“, ali daleko je to bilo od ozbiljne represije.

Vrhunac subverzije bio bi kad neko dovoljno popije, pa “stisne” da otpeva “Oj vojvodo Sinđeliću“, ili ako popije još više – da opsuje “Ćopavog”, Kardelja ili nekog drugog od “glavonja”. Taj nazoviopozicioni–pseudodisidentski stav, često je ličio na one stare fazone o tinejdžerima u Sovjetskom Savezu koji su bili neposlušni u meri da su znali da pozovu lift, pa da pobegnu. Jutarnji mamurluk je obično dovodio i antikomunizam u normalu, tako da je sve opet ličilo na one fazone o vuku i zecu, kada cirke zeka za šankom preti vuku, a kad vuk uđe u kafanu, naruči zeki piće i pita ga šta radi, zeka kaže: Eto ništa, vuče, sedim, cirkam i pričam gluposti. Na starije “disidente” tih godina znali su da se ugledaju i neki studenti.

I sve je bilo pomalo i simpatično dok je tadašnja opozicija bila amorfnaskadarlijska masa, i dok je maligansko–salonski, takozvani slavski, antikomunizamzamagljivao nijanse koje su nedugo potom postale civilizacijski ponori. Ta “stara” SNG, danas je više deo “bolje prošlosti” i vremena kad su “oni ko bajagi bili režim, a mi kao disidenti“. Mi se tobože kurčimo, oni nas tobože legitimišu. Onda je režim tobože pao, svanula je zora pluralizma i obnova svekolikog srpstva, čime je SNG prestala da bude zabranjeno voće.

Njeni dočeci u svim varijantama postali su razobručeni, pomodni, ali i novokomponovani i, gle apsurda, u duši prilično socrealistički, uprkos nesputanoj nacionalno-crkvenoj legitimaciji. Razumete valjda u čemu je razlika, i ne toliko suptilna, kao između “Ko to kaže, ko to laže” koju peva Cune Gojković nekad u “ona vremena”, onako građanski, gospodstveno, blago opoziciono, i “Ko to kaže, ko to laže” koju peva Era Ojdanić na “Poselu Radija 202” na Kališu.

Narod se brzo istutnjao sa SNG, ali – gle čuda – ona “mondijalistička” Nova godina je opstala, dok je s vremenom ova “srpska” postajala sve više usiljen praznik. Sasvim logično, SNG se više primila u “prekodrinskim zemljama”, na Kosovu i u Crnoj Gori, gde je bila i razumljiva kopča nacionalne identifikacije, ali gde se pomalo i preteralo, kada je SNG u Republici Srpskoj postala deo onog “feragosta“, koji je napadno zaličio na klerikalizaciju do nivoa pravoslavne teokratije.

Opet, ne treba grešiti dušu i sve povodom SNGtrpati u koš “klerikalizacije“, razobručenog, isiljenogsrbovanja, ili nacionalnog badnjak-socrealizma. Uvek je tu bilo i primerenih dočeka, balansiranecirke i tradicije, vatrometa, karnevalske atmosfere, nepretenciozneboemije, lepe “ćirilice”, ali i rokersko–rejverskihugođaja. Valjda nismo zaboravili da je SNG u Beogradu 1997, u vreme onih čuvenih šetnji protiv izborne krađe, bila najveći opozicioni skup posle 5. oktobra, i da je ta masovnost postignuta upravo zbog SNG. Pevao je Đorđe Balašević. Pila se i rakija iz “red-bul” limenki. Nosile su se zastave Ferarija i posteri Mitra Mirića.

Nakon Petog oktobra, dobili smo nova estradno-politička prestrojavanja povodom SNG. Prekretnica je sigurno koncert Cece Ražnatović u Čačku 2005. Tada je promovisana i “koalicija” Cece i Velje (Ilića). Tih godina SNG je postala povod za demonstraciju “feudalne” moći. Ono što je Ceca bila za Velju u Čačku (koncert je prenosila BK televizija, a Bogi i Velja su bili u najavi “domaćinske” koalicije), potom je bila i za SPS doajena Smiljka Kostića u Nišu. Kao što će se i Dragan Marković Palma uvek hvaliti drugarstvom s Cecom. Otprilike, grad u kome Ceca peva ujedno je imao i “centralnu proslavu” SNG. Koštuničinonarodnjaštvoosvežilo je pomalo izgustiranu i zanemoćaluSNG.

Doček SNG2007. ispred bivše nam Savezne skupštine izvitoperio se maltene u neki bizarni “kontramiting“: Bora Čorba je recitovao banalne stihove o “Čedi narkomanu“, Matija se pored premijera smejuljio obučen kao Šerlok Holms. Tada ni Ceca, iako je Koštunicu inaugurisala u “premijera ujedinitelja“, nije pomogla narodnjačkoj koaliciji da istisne radikale s prvog mesta, ili bar da Tadićeve demokrate pošalje na treće.

Svojevremeno je ministar policije Dragan Jočić SNG dočekao sa Žandarmerijom na punktu Kozjak u Kopnenoj zoni bezbednosti. I Dačić voli primereno da za ovakve nacionalne praznike bude “u krugu svojih”. Zavisno od funkcije i situacije koji su tada sve u opsegu “njegovih”.

Lagano je SNG i za naprednjačkogvakta dodatno dokazivala da su prošla zlatna vremena tog praznika, Vučić nema mnogo entuzijazma i senzibiliteta za “veselja” (i po pitanju ovih stvari u najmanju ruku je agnostik), čak je i kursadžijsko–pinkovsko–grandovskiSNG amok nekako nazor, po inerciji “regularne” novogodišnje noći. Kao što je usiljeno i ono malo sindikalnih dočeka po trgovima (retko više po kafanama), i proporcionalno ima nemalo tuča i razbijenih glava s obzirom na tanko veselje koga ćemo se, možda, intenzivnije setiti tek kad opet masovnije i strasnije budemo u “narativu“. U “identitetu”. Ta vremena “novog patriotizma” kao da su ponovo tu: Dodik, migovi, Kusta, ruski voz iz Beograda za Kosovsku Mitrovicu za SNGbrendiran u pravoslavno-nacionalnoj simbolici.

U naprednjačkoj eri, Ceca nacionale je 2016, ali “međunarodnu”, dočekala spektakularnim koncertom u Kruševcu. Nije mogla da odbije Čarapane, i to za “novaka”, a siva eminencija koncerta bio je Bata Gašić – politička i biznis personifikacija Kruševca u naprednjačkim vremenima. Pričalo se da su taj koncert sponzorisala čak i javna preduzeća u restrukturiranju.

SNG uvek treba organizovati bar za slovenačke turiste. Oni je izgleda najbolje kapiraju.