Vilsonov bulevar i Dražino sokače

Vučić  je uspeo da u drugi plan baci čak i istorijski završetak Koridora 10. I kad su četnici u pitanju, dobar nastup iz Pranjana, na kraju će se svesti na to da li neko sokače u Desimirovcu treba da ponese Dražino ime ne bi li se motivisali takozvani monarhisti da izađu na izbore i pojačaju iluziju višestranačja i pluralizma.

Vilsonov

Vilsonov bulevar i Dražino sokače

Vučić  je uspeo da u drugi plan baci čak i istorijski završetak Koridora 10. I kad su četnici u pitanju, dobar nastup iz Pranjana, na kraju će se svesti na to da li neko sokače u Desimirovcu treba da ponese Dražino ime ne bi li se motivisali takozvani monarhisti da izađu na izbore i pojačaju iluziju višestranačja i pluralizma.

autor teksta
Zoran Panović | Danas | Beograd 24. Nov 2019 | Kolumne

Iako politika uglavnom nema aksiomatski karakter (da postoji tvrdnja bez kontroverzi), ipak bi se moglo reći da takav aksiomatski karakter ima tvrdnja da je svaka sadašnja srpska politika koja se bazira na politici koja je u Srbiji počela da se vodi poznih osamdesetih – od ‘nacionalnog buđenja’ sprovedenog kroz ‘antibirokratsku revoluciju’, do odocnelog deblokiranja tranzicije 5. oktobra, dakle politika koja je obeležila devedesete, sigurno osuđena na propast.

Od 2016. godine Vučićev režim je ušao u reakcionarnu fazu, koja je podrazumevala i primetno radikalsko-julovsko recidiviranje. Iako je mučno gledati tu rehabilitaciju ‘patriotskog jedinstva’, ona ipak ne znači Vučićevo odbacivanje dosovske komponente njegove vlasti koja podrazumeva otvorenost ka Zapadu.

Pre se radi o dva paralelna koloseka koja doprinose bildovanju rejtinga, ali zato neurotizuju javnu sferu promovišući manipulativni potencijal kontradiktornosti kao bitan deo tehnologije vlasti, kadrovske selekcije i propagandne lobotomije.

Evropske integracije nisu odumrle, ali se optimalizuju u skladu sa unutrašnjom hipokrizijom i zbunjujućim porukama koje stižu iz konfuzne postbregzitovske Evrope koja pokušava da se redefiniše i obnovi akciono jedinstvo.

Problem sa evroazijskim integracijama je maltene banalan – one su komplikovanije od briselskih.

Uprkos davanja oduška reakcionarnim snagama koje se uzdaju u moć odvraćanja kojom raspolažu Putin i Si Đinping, i Vučićeva Srbija, kao i dosovska, obnavlja u odnosima sa SAD kapital kraljevina Srbije i Jugoslavije i Titove Jugoslavije koji je proćerdao Milošević.

To je već trend: Od otvaranja beogradske izložba ‘SAD – Srbija, 1918-2018, diplomatski i kulturni odnosi’, juna prošle godine – do ovonovembarskog otvaranja Bulevara Vudroa Vilsona u Beogradu na vodi.

Pri čemu se senzibiliraju i proruska osećanja, pa je pored bulevara koji nosi ime nekadašnjeg američkog predsednika i ulica koja nosi ime heroja Crvene armije Nikolaja Kravcova. Verovatno ni Vojislav Koštunica nije mogao pretpostaviti da će promoteri njegove politike vojne neutralnosti Srbije biti upravo Vučić i Vulin. Iako je ta politika, i bez Vulina, uvek pod sumnjom da je eufemizam za prorusku poziciju.

Mada nastavljač ove Koštuničine ideje, Vučić se vidno distancira od Koštuničine rigidne kosovske politike, uz cinične komentare da se na proglašenje nezavisnosti nije ništa učinilo više od paljenja ambasada ili odlaska Tadića u Rumuniju. Kao da Nikolić nije govorio na tom mitingu, odnosno kao da su radikali više učinili kad je pala Republika Srpka Krajina.

U ‘vilsonizaciji’ Srbije pored Vučića velika je uloga i šefa diplomatije Dačića: U martu prošle godine Dačić je predložio da se u Beogradu podigne spomenik Vudrou Vilsonu, što bi bila neka vrsta protivteže Klintonovom spomeniku u Prištini.

Srbija je generalno pametnije obeležila sto godina od kraja Velikog rata (u kome je doživela epopeju i armagedon), nego što je obeležila sto godina od izbijanja tog rata, kad se nepromišljeno pravila istorijska parabola od Gavrila Principa i Apisa do Republike Srpske, što su antisrpski krugovi vešto iskoristili za svoju tezu o srpskom zavereničkom genu. Srbija je amerikanizovala sto godina od kraja Velikog rata.

Dačić je i američkog izaslanika Vesa Mičela, podsetio da je Vilson slao milione dolara pomoći Srbiji kad ju je napala austrougarska vojna sila, dok je Bil Klinton slao bombe.

Na Kosovu, pa i na jugu Srbije po inerciji, postoji kult Klintonovih. Vilsonizacija i trampovanje srpskog javnog mnjenja su i prečica za saniranje antiamerikanizma koji se ovde može svesti na duboko antiklintonovsko osećanje, kao što se srpsko antikatoličanstvo može svesti na antihrvatstvo. Većinu Srba ne iritira ni Buš mlađi u čije vreme je priznato Kosovo, koliko Klinton i njegova žena.

Vučić je izdržao da podrži Hilari na predsedničkim izborima, ili da ga Bil potapše po ramenu (šta li bi Vučićeva propaganda uradila da su se u toj poziciji našli Dragan, Vuk i Boško), kao što može da izdrži da mu Toni Bler – omražen u Srbiji – bude savetnik.

Velika većina Vučićevih pristalica uopšte ne uočava osnovne kontradikcije njegove vlasti, među njima i tu da se opozicija često satanizovala kao ‘soroševska’ dok je Vučić u dobrim odnosima sa soroševskim strukturama, čak se mistifikovala uloga Soroševog sina koji se javno sretao s Vučićem, u navodnim kosovskim medijacijama. Vučić traži istorijski kompromis s Albancima, a opozicija ima odnose samo sa ‘šiptarima’.

Sa Vilsonovim principima o pravu naroda na samoopredeljenje treba biti senzibilan jer su oni vezani za svoju epohu i kontekst Evrope 1918. Vilsonovi principi koincidiraju sa boljševičkim koje je promovisao Lenjin.

Za raspad Jugoslavije važeći su ipak bili zaključci arbitražne Badinterove komisije (dobila ime po svom predsedniku, francuskom pravniku Robertu Badinteru) koja je u svojim mišljenima od 1991. do 1993. zaključila da se granice između bivših federalnih jedinica smatraju državnim, i ne mogu se menjati silom.

Ta se činjenica u nesrpskim zemljama bivše Jugoslavije ‘vilsonizirala’. Sa napomenom da je Kosovo ipak bilo autonomija u okviru Srbije, i u vreme raspada zemlje nije bilo republika, a što se tražilo na demonstracijama 1981. da bi se anticipirao potonji ‘badinterovski status’.

Koliko su doprineli nacionalnoj emancipaciji, vilsonovski principi o samoopredeljenju naroda uneli su i virus meteža, a u kontekstima bivše SFRJ čak su mutirali u ‘kardeljizam’ (što se tiče nacionalnog pitanja).

Sve je pomalo i komično jer se partija Aljbina Kurtija (nekad su ga zezali da je Crnogorac – Kurtović, dok je Tači izgleda ipak Srbin), maltene zove vilsonovski – Samoopredeljenje. Tek je interesantno kako se (post)dejtonska stvarnost može nakaradno ‘vilsonizirati’. Pa i Milorad Dodik može da i u Banjaluci podigne jedan spomenik Vilsonu.

Zahvaljujući Mihajlu Pupinu, koji je bio je počasni konzul Srbije u Americi i prijatelj predsednika Vilsona, jula 1918. prvi put u istoriji iznad Bele kuće je podignuta zastava Srbije u slavu herojstva njenog naroda.

Taj kapital je olako proćerdan zabludom da će Srbima sreću doneti promena avnojevskih granica, a ne politika-avnojevske granice da, ali onda i avnojevski principi! Bilans je da smo s ratnim nasleđem i narativima opet dobili avnojevske granice, ali bez avnojevskih principa.

Lideri Zapadnog Balkana se svaki čas sreću negde, a da je tu dosta foliranja dokaz vam je da ih je nemoguće zamisliti da jedan skup upriliče na nekom toponimu iz Narodnooslobodilačke borbe. Pa nek povedu i Ramu.

Briselske faze su lakše svarljive od politike i borbe koje su bile otpor međuetničkom klanju.

I dosovska i naprednjačka (Dačićeva u obe varijante) vlast koristile su Titov međunarodni kapital. Doduše, najmanje su se iz razumljivih razloga pravile paralele sa 1948. godinom, iako je ona presudno nadogradila Titovo ratno savezništvo sa Zapadom. Vučić je prisustvom u Pranjanima obeležavanju 75. godišnjice operacije ‘Halijard’, spasavanja oborenih američkih i savezničkih vazduhoplovaca, postavio suštinsko pitanje – da moramo razmisliti kako smo, posle veličanstvenog savezništva u Prvom i Drugom svetskom ratu, uspeli od Amerikanaca, velikih prijatelja, da napravimo neprijatelja.

Ali, njegovi mediji su se, naravno, potrudili da se to suštinsko pitanje zaguši, zaboravi, i da se nastavi kampanja po principu ‘radikalskih talasa’. I umesto slike Alana Čumaka, u svaku kuću maketa S 400. Apsurdno je da je zapravo Vučić najveći zatočenik svoje propagande. Zamislite da je Miša Vacić u Šapcu ponovio Vučićevo pitanje iz Pranjana.

Ovako je uspeo da u drugi plan baci čak i istorijski završetak Koridora 10. I kad su četnici u pitanju, dobar nastup iz Pranjana, na kraju će se sveti na to da li neko sokače u Desimirovcu treba da ponese Dražino ime ne bi li se motivisali takozvani monarhisti da izađu na izbore i pojačaju iluziju višestranačja i pluralizma.

Što se tiče četnika, Vučić je otprilike ono i što se tiče religije – agnostik. Hrvatima je na direktno pitanje na jednom sajmu u Mostaru odgovorio da nije četnik.

Devedesetih je to na neki način bio, a sad je kod njega prilično sentimentalnog titoizma za tako nešto.

Za kraj jedan poučan citat iz govora Vuka Draškovića posle jedne od protestnih šetnji 1996/97: „Spustite slike – moje, Zoranove, đeneralove. Da se saslušamo!“

Komentari
Kolumne
Vilsonov bulevar i Dražino sokače
Vilsonov bulevar i Dražino sokače

Iako politika uglavnom nema aksiomatski karakter (da postoji tvrdnja bez kontrov...

Ramo i Kurta
Ramo i Kurta

Veljo kad kaže Ramo, nipodaštva Vučića, i naglašava njegovu &ls...

Rijeka ili Reka?
Rijeka ili Reka?

Ne samo što nije fasciniran Vučićevom Srpskom listom kao potencijalnim ...

Inicijacija
Inicijacija

Završen je konačno i prilično dug proces inicijacije Ane Brnabić u SNS...

Alber Kami u Sremskoj Rači
Alber Kami u Sremskoj Rači

Udruženi pogledi trebali bi da otvore oči i nesolventnoj trojci – Kom&sc...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web