Naravno, ima i navodno upućenih koji ne veruju baš u takvu sinhronizaciju, već tvrde da ima i puno stihije: Da Vučić ostavlja prostora svojim medijima da često traže teme za svoju dušu i duše svojih čitalaca (nije baš svaka tema dogovorena), ali da se ne propušta da se bude prosvećen kad se namesti šansa – i to na volej. Kao u slučaju Đokovića i Ivaniševića.

Logično je da srpski predsednik skrene pažnju na ponekad apsurdan metod da uvek i za svakoga izvlačimo šta su nekad govorili, jer ‘pres kliping’ sigurno nije najsigurnije polje ni za Vučića. Uostalom, kao što njegovi mediji podsećaju šta je nekad o Srbima govorio Ivanišević, tako su i prilikom posete Vučića Zagrebu februara 2018. hrvatski mediji do besvesti ponavljali šta je Vučić rekao u Glini 1995. Sa okovima ‘pres klipinga’ mnogim ljudima je uskraćena šansa za promenu.

Odbrana Đokovića je uvek marketinška sigurica, a možda postoje i dublji razlozi. Jer ova odbrana tenisera dolazi neposredno nakon što je Vučić čestitao Dan državnosti (25. jun), hrvatskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović.

U čestitki, Vučić izražava želje za napredak te zemlje, kao i očekivanje da se u narednom periodu intenzivira dijalog o pitanjima od obostranog interesa. I srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, iz Poznanja sa samita Berlinskog procesa poručuje da dosta očekuje od hrvatskog predsedavanja EU u prvoj polovini 2020. godine.

Videćemo da li će se Vulin oglasiti narednih dana, ili će ostati nem na ovo temu, pa se možda daju naslutiti neki trendovi novog pokušaja da se unaprede srpsko-hrvatski odnosi. To bi bila i blaga senzacija kad znamo iz iskustva da svaka godišnjica ‘Oluje’ dodatno pojača tenzije, kao što će i odnos prema ‘srpskoj krivici’ sigurno biti i tema predstojećih predsedničkih izbora u Hrvatskoj.

Uprkos susretu sa cvećem na mostu, uprkos Vučićevoj poseti Zagrebu i Kolindinom dolasku na njegovu inauguraciju (onu drugu), uprkos Ani Brnabić sa hrvatskim bekgraundom na mestu premijerke Srbije, odnosi dve države (politički, ne privredni i estradni) su izgleda na nižem nivou nego u vreme kad je veleposlanik Hrvatske u Beogradu bio Zvonimir Marković, a ambasador SRJ u Zagrebu Veljko Knežević.

Otuda i poznanjski stav Andreja Plenkovića da EU ne treba da odustane od politike proširenja zvuči donekle iznenađujuće pozitivno.

Vučić je uputio čestitku povodom Dana državnosti i predsedniku Slovenije Borutu Pahoru, mada se zbog mnogo boljih odnosa Srbije i Slovenije ona ne tretira kao ‘pozitivan signal’ kao u slučaju Hrvatske. Da li bi Srbiji i Srbima van nje bilo bolje da su ovakve čestitke stigle iz Beograda i 1991. kad su Hrvatska i Slovenija proglasile nezavisnost.

Ovakvi povodi podsete odgovorne ljude da je Srbija mogla pre Hrvatske i Slovenije – ako ne pre njih baš da proglasi nezavisnost – a ono bar pre njih da organizuje prva u SFRJ višestranačke, demokratske, izbore, da potom prva prizna republike u avnojevskim granicama, okrene se podrazumevajuće ka Evropi i NATO i time dobije tempo koji bi sigurno na kraju bio isplativiji i za Srbe van Srbije od epiloga koji su stigli politikom krvavog glumatanja Pruske i Pijemonta po Balkanu. Zamislite, uostalom, Hrvatsku bez narativa Domovinskog rata, bez njegovih tabua? Narativa i branitelja. Čime bi se ta praznina ispunila?

Sveža fudbalsko-crkvena kriza u odnosima Srba i Crnogoraca učinila je i da se navijači Crvene zvezde odreknu Dejana Savićevića, predsednika Fudbalskog saveza Crna Gore, jer je navodno produžena ruka Mila Đukanovića. Preformulisana su čak i ‘usta škrbava’ koja je sa dodatnom psovkom Savićević uputio jednom purgeru uočio mitske utakmice Hrvatske i SR Jugoslavije (2:2) u Zagrebu 9. oktobra 1999. Pre toga je purger opsovao Savićevića. Reprezentaciju je tada na ‘Maksimiru’ vodio iskusni i mudri Vujadin Boškov. On je kao selektor uspeo da amortizuje sve hrvatske provokacije.

Čak je u jednom trenutku, pričaju mi hrvatske kolege, uspeo da ubedi tamošnju javnost da je ‘izlapeo’, što je bio potez u rangu Nikole Pašića. Doduše, dešavalo se Boškovu ranije da ne može da se seti u kom klubu igra Milojko Drulović, ali u Zagrebu je Boškov tačno znao sve što je neophodno. Da se ne lažemo, Boškov je imao i mnogo jak tim (Stanković, Mijatović, Savićević, Mihajlović…), a služila ga je i sreća, jer je SRJ celo drugo poluvreme igrala sa igračem manje.

Ipak, to ne umanjuje snažan osećaj za taktiku i hladnokrvnost. Možda ‘usta škrbava’ daju oduška u trenutku (kao i sadašnja srpska kontrahisterija), ali ako država hoće da sačuva svoje interese i ne podlegne emocijama, pašićevska taktika Vujadina Boškova je ono što treba prepisivati na političkom nivou i iz čega treba učiti. Sa 2:2 na ‘Maksimiru’ Boškov je odveo tada još uvek ‘plave’ u Evropu, tamo se nije proslavio, ali generalno to je ipak bio uspeh.

I tenis je odavno politika: Kad je manijak nožem ranio Moniku Seleš na terenu, u dnevniku počeli da se ređaju socijalisti od Slobodanke Gruden, pa nadalje, ističući kako svetski moćnici mrze ‘našu malu Mo’. Onda su došla bolja vremena. Predsednik Boris Tadić prisustvovao je Đokovićevom trijumfu u Vimbldonu 2011. protiv Nadala. Celih devedesetih, i u vreme kad je Goran Ivanišević osvojio Vimbldon (2001), vizija o srpskom predsedniku na tribinama hrama delovala je nadrealno.

Kao što je Živojinovićeva pobeda nad Vilanderom zbog Ivaniševića postala manje bitna. Malo je bilo zbunjujuće zašto je Boris Tadić voleo da diže tri prsta (na obe ruke kad je Novak u pitanju), kao da je bio iz Se-Pe-Oa, a ne iz DS.

Sećamo se i šta se u vreme Ivaniševićevog trijumfa pričalo po Hrvatskoj: Na primer, čulo se i da Srbin nikada neće osvojiti Vimbldon jer to je prefinjen sport koji, jel’te, nije za varvare. Znate li kako je Mićo (Milorad) Dušanović na hrvatskoj televiziji prenosio finale Vimbldona 2011? Toliko je uneo energije da nas podseti kako je Nadal veliki igrač, i kako još ima nade, kako se još uvek može vratiti u meč. Da li treba da pominjemo koliko je vremena posvetio sećanjima na Ivaniševićev trijumf?

Možda sitne balkanske pakosti, palanački preziri i durenja, najbanalnije izgledaju kad se nađu pred ovako velikim pobedama. Inače, zar nije malo čudno da ovi što se sad ljute na Đokovića ne pominju više staru priču da je Ivanišević ustvari Srbin.

Kritikovali su svojevremeno i palanački delovi ‘druge Srbija’ Đokovića zbog ‘srbovanja’. Ali, to ‘srbovanje’ je bilo takvo da se s Đokovićem u vaskolikom srpstvu nikada nije identifikovala neka desničarska politika.

Tek kad je hrvatskom teniseru Marinu Čiliću značajno poraslo samopouzdanje nakon pobede nad Đokovićem posle 14 uzastopnih poraza od Srbina, pokazalo se da tenis nije zauvek nečija nacionalna prćija. I genetska unikatnost. I predsednik Tomislav Nikolić je davao, koliko mu je srce široko, podršku Đokoviću.

Setimo se kako je te 2013. tik pre Vimbldona na svom tviter nalogu napisao – ‘Srbija je uz Noleta’! I Toma je, s obzirom na svoju političku prošlost, delovao nadrealno na tribinama Vimbldona. Da li je ipak najtačnija ocena mog kolege Mome Jokića da je ustvari Đoković ono što nismo mi (i naša država). I neki oko nas. I njihove države. I da nas stalno na to podseća. Zato je bilo i zluradosti kod nacionalnih ‘naručilaca trofeja’ kad je gubio formu. Laknulo je tada i Hrvatima.

Sa Marejevim preuzimanjem trona od Đokovića 2016. i u mom selu su počeli da debatuju o glutenu i o neophodnosti promene načina ishrane, baš kao što su nekad u mom selu Benhakeru dok je vodio Real Madrid predlagali da Butragenja ‘povuče samo malkice nazad’. Sumnjalo se tada da je Novak ‘ušao u sektu’, pa da treba da ide u u Rusiju ‘da ga skinu’. Ako treba i lopatom. Pa tek priče da gubi jer je skinuo hilandarski krst. Profesor i protojerej LJubivoje Stojanović ironično je tada skrenuo pažnju da ni Marej, ni i Čilić, niko od onih koji su pobedili Đokovića, teško da je nosio baš krst sa Hilandara. Ili da su imali neku ‘jaču magiju’.