Kadrovske vrteške - od rekonstrukcije vlade do podmlađivanja partije - jačaju vođu kao neprikosnovenog arbitra, a što se tiče promene sistema imaju iste efekte kao dva sovjetska iskustva - borba Leonida Brežnjeva za povećanje produktivnosti i borba Mihaila Gorbačova protiv alkoholizma.

Igra detekcije takođe predstavlja i licitiranje mogućim kandidatima za Vučićevog naslednika na čelu Srpske napredne stranke. Naravno da se Vučić suštinski neće odreći partije jer kao dokazani tehnolog vlasti zna da je izvor legitimiteta i moći u partiji. Sigurno neće izvršti samoubistvo iz zasede na način kako je Tomislav Nikolić prepustio partiju njemu. Uz bitnu napomenu - da Vučić ni blizu nema svog koordinatora svih službi bezbednosti.

Samo ako se partija dovoljno etatizuje - poistoveti s državom, koja je opet transmisija lične vlasti - onda je politički podnošljivo da Vučić ne bude formalno na čelu partije, a da sistem njegove vlasti suštinski ostane isti. Doduše, postoje i konspirološke naivčine koje smatraju da je Vučićevo najavljeno prepuštanje partije nekom od svojih podređenih deo takozvane izlazne strategije. Da bi u jednom trenutku možda Vučić i skratio mandat vezujući ga pragmatično za kosovski političko-ustavni rasplet. To su, naravno, u slučaju aktuelnog srpskog predsednika gluposti - oba, dakle, modela - i Tadićevo skraćivanje mandata i Koštuničino vraćanje mandata narodu. Jer i sam Vučić je svakom ko ume politički da čita jasno stavio do znanja (istina malo metaforički) dokle želi da vlada -  a to je do Mundijala 2030. koje bi hipotetički zajedno organizovala balkanska kvadrilaterala Srbije, Grčke, Bugarske i Rumunije, ili bar do evropskog prvenstva u fudbalu koje bi organizovale iste zemlje 2028. Donekle ima uporište u realnosti mišljenje da Vučić razmišlja posle ovog predsedničkog o još jednom premijerskom mandatu i da bi za to mogao da pronađe razumevanje na Zapadu.

Vratimo se za trenutak na oproštajnu sednicu Vlade Srbije - 25. maja 2017. - kad je Vučić odlazeći sa funkcije premijera na funkciju predsednika, svakom ministru namenio oproštajni poklon - po knjigu s posebnom posvetom, a što je bila jedna od njegovih uspelijih igri detekcije. Vučić je kazao da je knjige delio po triki kriterijumu, pa je tako Ivici Dačiću poklonio delo o svim srpskim vladarima, a ministarka državne uprave Ana Brnabić, dobila je knjigu o ministru finansija i premijeru Kraljevine Jugoslavije Milanu Stojadinoviću.

Ministar policije Nebojša Stefanović je dobio knjigu Pobednici (Winners) čuvenog spin doktora i bliskog saradnika Tonija Blera Alistera Kembela, koji je 2015. i održao predavanje pod blagim velom tajne srpskim ministrima. Ljudi iz političkog marketinga skloniji cinizmu govorili su 2015. da Vučićeve ministre ne podučava Alister Kembel već Alister Krouli čija je Kembel eventualno inkarnacija. Krouli je bio engleski okultista, mistik, pesnik, planinar, šahista, arheolog. Renesansan maltene kao Brus Dikinson. Uostalom, Iron Maiden su njemu posvetili monumentalnu Moonchild. Ej, pa on je na Sgt. Pepper’s omotu The Beatles. Legenda kaže da je Alister sa svojim pomoćnikom Nojbergom u Alžiru imao okultno iskustvom kao i Vučić sa Blerom i njegovim Alisterom.

Kad sam u Danasu ekskluzivno objavio da u Vladu Srbije stiže Alister Kembel dobio sam i par zluradih sugestija da ne bih trebao kao urednik da promovišem satanizam. Iako je sve tada bilo malo i bizarno, nije bizarno pitanje koliko zaista sličnosti ima između okultizma i političkog marketinga? I šta je zaista opasnije?

Skrećemo pažnju na knjigu Blerove godine – Dnevnici Alistera Kembela (The Blair Years – The Alastair Campbell Diaries). Knjiga je bila britanski bestseler, a ovog bliskog saradnika Tonija Blera novinari BBC-ja se sećaju kao čoveka koji je, kako kažu, frizirao Blerov izveštaj o navodnom nuklearnom oružju u Iraku, što je prethodilo invaziji na tu zemlju. Čudi me da ove godine kad Srbija obeležava dve decenije od NATO agresije nije bilo podsećanja na Kembelove dnevničke zapise iz 1999. gde on piše kako je igrao važnu ulogu u medijskoj kampanji protiv SR Jugoslavije pomažući portparolu NATO Džejmiju Šeju u medijskom ratu, dok mu je Gerhard Šreder jednom čestitao na uspešno izvedenoj kampanji dezinformisanja.

Generala Veslija Klarka Kembel je uveravao kako nije lud za slobodom informisanja. Kembel je mislio da nije trebalo pokazati snimke bombardovanog voza u Grdelici: To nam nije išlo u prilog. Kada ratujete, to činite na svim nivoima. Osim srpske, ovaj spin doktor, je savetodavno delovao i na vlade Kosova i Albanije. Pitanje je da li bi visoki funkcioner SNS i ministar policije Nebojša Stefanović mogao da izdrži pritsak kritičke javnosti i opozicije oko svog školovanja i diploma, ili psihološki pritisak da slovi kao mogući Vučićev naslednik na čelu SNS (iako to uporno demantuje) da nije nadahnut Kembelovim Winnersima.

Knjige su bile triki, zato što se u zavisnosti od naslovi koji je ko od ministar dobio očekivao pre svega novi premijer: Iako je Milan Krkobabić dobio Mosad: Najveće misije izraelske tajne službe, niko ga nije video na brdu kao novog šefa BIA. To što je ministar Aleksandar Vulin dobio knjigu na temu NATO tumačeno je kao Vučićeva fora - sve dok ovaj nije od resora rada i socijalne politike prešao na vojsku.Vulin se na oproštajnoj sednici Vučićeve Vlade slatko nasmejao rekavši da naslov obećava.

I to što je Slavici Đukić Dejanović pripao jedan Ivo Andrić delovalo je kao znak učtivosti. Kao znak ohrabrenja tumačilo se što je ministru energetike Aleksandaru Antiću, Vučić na famoznoj sednici namenio knjiga o uspesima sportskog društva Crvena zvezda, i što je  Jadranka Joksimović dobila knjigu o Kini Henrija Kisindžera.

Ali, Milan Stojadinović, tačnije neka vrsta Vučićeve fasciniranosti njime, darivan Ani Brnabić bio je za upućenu čaršiju garancija da će ona postati premijerka. Učinilo se da će Vučić jednim potezom prosvećenog apsolutizma neutralisati posledice uznapredovalog seljačkog staljinizma. Ivica Dačić je bio prilično razočaran očekujući da je on najlogičniji premijer. Ubrzo je pred Vučićevim argumentima shvatio logičnost davanja mandata za sastav vlade Ani Brnabić. I onda se dešava nešto bitno što je moglo da se tumači i kao čin ustupka Dačiću. Na konferenciji za mediji gde je obznanio novu funkciju Ane Brnabić, Vučić je jasno naveo da će lider SPS  (obratite pažnju na formulaciju) suštinski voditi politički deo Vlade. Naglasio je Vučić i značajniju ulogu SPS u Vladi. Toje moja želja, imam puno poverenje u Ivicu Dačića, zaključio je Vučić.

Na neki način Ana i Ivica su po tobožnjoj Vučićevoj viziji trebalo da bude koopremijeri. Ivica za politički, a Ana za ekonomski deo Vlade. Tačnije kao dve Vučićeve transmisije za dve sfere. To što je formalnom levičaru Dačiću pripala politička sfera moglo se tumačiti utešno da je Vučić Milanom Stojadinovićem najpre fasciniran zbog ekonomije (zato je tu Ana), a ne zbog ideološko-političke sfere. Mada, jedan opoziciono nastrojen profesor (desne provenijencije), mi kaže da između metoda Stojadinovićevog i Vučićevog tretiranja partijskog organizovanja ima prilično sličnosti. Pa cinično dodaje da tabloidi tvrde da ovog, kao i onog što su, ruše Englezi, ali da opozicija ne sme da se uzda u internaciju na Mauricijus. I da bi potpisivanje pravno-obavezujućeg sporazuma s Kosovom u narodu izazvalo bar nešto nalik konkordatskoj krizi - Stojadinovićevom sporazumu s Vatikanom.

Vučić jeste tada utešio Dačića dajući mu primat u političkoj sferi Vlade, ali ta dualnost njega i Brnabićke nigde nije formatirana, nigde nije zvanično uvedena kao princip rada Vlade. Ana je tada delovala instant, kao hit, kao fora. Dačić kao politička konstanta. Premijer iz senke. Više puta sam prisustvovao javnim obraćanjima Tadićevog premijera Mirka Cvetkovića. On je zaista bio zadužen za ekonomski deo i čak su i novinari bili digli ruke da ga pitaju nešto, na primer, o Kosovu. Čak i kad je Mirko pokazao oštrinu pa efektno i hitro odstranio Mlađana Dinkića, i to se tumačilo ekonomskom sferom, a ne klasičnom političkom. Ali, i kad se neki novinar, uglavnom strani, naivno ponadao da je sasvim normalno srpskog premijera nešto pitati o Kosovu, Mirko je imao spremna dva-tri zvanična stava (fraze) koje je rutinski izdeklamovao. Nikakve ljude iz šume ne bi pominjao. Da je srpski premijer recimo Dušan Vujović, i njegovi odgovori na pitanja iz političke sfere verovatno bi bili striktno formalni.

Posle dve godine od kad je Ana Brnabić na čelu Vlade, verovatno bi i Dačić rizikovao da njegovo eventualno podsećanje na dualizam bude shvaćeno kao neprimereno. Čak i kao nepristojno. Za ove dve godine Brnabić je od digitalizacije napravila ideologiju, ali je mic po mic osvajala političku sferu istiskujući prirodno iz nje Dačića - svodeći ga ponekad samo na resor. Isprva, to Anino osvajanje prostora bilo je trapavo, ali je vremenom trapavost postala prepoznatljiv metod i sad je više i protivnici ne zovu trapavošću nego odlučnošću. Ili vučićevskom rigidnošću. Čak je i njeno formalno članstvo u SNS postalo nebitno kad je politički protivnici zovu naprednjakuša. To je više i od članstva. Zorana više ne koluta očima, a Maja kad neko iz režima da oduška sebi, diskreno skrene pažnju - Ana je tu. Sve je to i dalje Vučićeva igra detekcije. Čak i Dačić u svom resoru ponekad deluje kao Anina transmisija. A ponekad, kao u slučaju najsvežije afere s Bojkom Borisovim (odnos EU prema Kosovu, Španija koja ga ne prizanje i Bugarske koja ga je priznala), Ana mora i da pegla stvari. Anini ljudi iz šume (kosovski politički vrh sa OVK istorijom), deluje kao ono što je Dačić upravo hteo da kaže, a nije našao prave reči. U Sarajevu, pre neki dan, na Samitu Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi, Ana Brnabić jeste govorila o ekonomiji, ali nije ćutala o politici da bi o njoj govorio samo koopremijer Dačić čije je obraćanje bilo za pojedine posmatrače iznenađujuće naglašeno proevropsko.

To što se Ana primila, a što nije moglo bez talenta, to što je Vučić nastavio igru detekcije, a Dačić ostao u resoru, na čudan način je i pomoglo Dačiću jer ga je izvesno potiskivanje iz političke sfere (tačnije unutrašnjopolitičke) relativno distanciralo od epicentra sukoba sa opozicijom. S te tačke se nazire i moguće novo svetlo za SPS.

Sa Vučićevom odlukom da Ana Brnabić bude premijerka, te 2017. bilo je onih koji su se ponadali da ova zemlja nakon Platonove Države (vlast filozofa posle 5. oktobra - Đinđić, Koštunica, Mićunović...), pokušava da ostvari novu utopiju - da civilno društvo zaista može imati neku realnu vlast u državi, odnosno da se bar neke temeljne vrednosti civilnog društva nametnu kao državni prioriteti. Vučićeva odluka još više je etablirala NALED (Nacionalnu alijansu za lokalni ekonomski razvoj), odakle Ana potiče

Demokratska javnost od Ane Brbnabić očekivala je da se ponašakao kao premijer osigurač. Šta to znači? Pa slično kao što je Tijanić bio ministar kod Mirka Marjanovića, ali u jednom trenutku kad je pređena crvena linija, on se povukao.

Te 2017. se govorilo da je Vučić s Anom kao premijerkom vratio klatno nakon što je Bratislav Bata Gašić otišao na Brdo, kako se žargonski zove BIA centrala, i kada je fugovanje počelo od strane opozicije cinično da se uvodi u žargon kao politički stil. Govorilo se tada i o ženskoj vlada, u smislu da ćemo s našom prvom premijerkom (i njenim ministarkama) prebaciti domete i Milke Planinc i Jadranke Kosor i Željke Cvijanović. I tada je bilo jasno da SPS može računati samo na kompenzacije. Trezveni su upozoravali da se ne zaboravi da je Ana kao ministarka znala reći da je dobro da Srbija ima premijera koji ume i da podvikne. Kao što i ona sad ume.

Određeni rizici za vladajuću skalameriju došli bi sa pravno-obavezujućim sporazumom s Kosovom. I kod vlasti ćete čuti da taj sporazum ne bi mogao odgovarati svima i da bi određene implikacije mogle biti i u vladajućim strukturama. I Vučićeve najave podmlađivanja partije mogi se tumačiti kao kadrovska priprema terena za velike događaje. Sumnjamo da bi se Ana tada bavila samo ekonomijom kao premijerka. Ako bi sporazum s Kosovom ostavio utisak neruskog koliko bi Dačić uprkos evropskim govorima, kao što je bio ovaj skorašnji u Sarajevu, imao politički kapacitet da ga uverljivo podržava. I šta je alternatiava? Da li Dačić ima političku svežinu i manevar kao u vreme potpisivanja Briselskog sporazuma? I koliko su isplativi scenski efekti u spoljnoj politici (Čitaku, Borisov...), ma koliko da su sinhronizovani s Vučićem, iako nekome deluju kao dvosmisleni revolt.

Još jedan prilog za igru detekcije: Opozicija često ishitreno potegne Hitlera i Gebelsa kad kritikuje Vučića i njegov sistem. Iako bih smeo da se opkladim da se Vučić mnogo više interesovao za Staljina, proučavajući njegovu misao i delo. I baš kao što je Staljin jednom prilikom svom Politbirou rekao - kad mene jednom ne bude, podaviće vam imperijalisti kao mačiće, tako sad i Vučić indiretno isto govori (poručuje) i svom Glavnom odboru.