"National interest" je američki dvomesečnik koji se bavi međunarodnim odnosima, a objavljuje i tekstove iz oblasti bezbednosti i vojne tehnologije. Počasni predsednik tog magazina je nekadašnji državni sekretar SAD Henri Kisindžer, dok je bivši američki diplomata Morton Abramovic među članovima saveta. Magazin je citiran u listovima "New York Times", "Financial Times", "International Herald Tribune" i drugim uticajnim medijima. 

Severna Koreja, jedna od najtajanstvenijih država na svetu, iskusna je u gradnji podzemnih vojnih objekata. Bilo da je reč o tunelu iskopanom ispod demilitarizovane zone napravljenom tako da kroz njega mogu da prođu hiljade vojnika za jedan sat, ili o bunkerima za smeštaj vrha režima, Severna Koreja je izgradila velike podzemne objekte čiji je cilj da joj omoguće prednost u ratu.

Jedan od prvih primera severnokorejskog podzemnog inženjerstva bilo je otkriće nekoliko tunela koji su od Severne Koreje, ispod demilitarizovane zone, vodili do Južne Koreje, piše autor Kajl Mizokami u članku objavljenom na američkom portalu “National Interest”.

Prvi tunel je otkriven 1974. godine i pružao se kilometar južno od demilitarizovane zone. Američkog mornaričkg oficira i južnokorejskog kaplara ubila je nagazna mina dok su istraživali taj tunel. Zahvaljujući dojavi severnokorejskog prebega, veći tunel je otkriven 1978. godine, dug 1,6 kilometara i širok 2,13 metara.

Od tada su otkrivena još najmanje četiri tunela sa armiranim betonskim pločama, električnim osvetljenjem, sistemom za održavanje svežeg vazduha i uskim šinama za izbacivanje zemlje i kamenja. Kroz ta četiri tunela je za sat vremena verovatno mogla da se prebaci čitava brigada ispod južnokorejske odbrane.

Teško je tačno odrediti koliko tunela postoji. U jednom izveštaju se navodi da je Kim Il-sung, osnivač Severne Koreje i deda Kima Džong-una naredio svakoj od 10 borbenih divizija na južnoj granici da iskopaju po dva tunela.

Ako su svi tuneli završeni, onda je, teoretski, ostalo neotkriveno više od 12 tunela. Južnokorejski general u penziji Han Sung-ču tvrdi da postoji najmanje 84 tunela, od kojih se neki protežu čak do Seula. Vlada Južne Koreje ne veruje u broj koji je izneo Han, niti je verodostojna tvrdnja da se iz Severne Koreje tunelom može stići do Seula.

Gradnja tunela dugog gotovo 65 kilometara ostavila bi brdo od 700.000 tona iskopane zemlje, koje sateliti nisu zabeležili. Uprkos upozorenjima na postojanje podzemnih prolaza, poslednji veliki tunel otkriven je 1990. godine i izgleda da Južna Koreja veruje da je takva opasnost prošla.

foto: Josh Berglund,Treći podzemni tunel

Ako je tačno da je prošla, onda to ukazuje da je Severna Koreja odlučila da gradi drugačije podzemne objekte. Smatra se da avijacija Narodne oslobodilačke vojske Severne Koreje ima tri podzemne baze, u Vonsanu, Džangđinu i Ončunu. Podzemna baza u Vonsanu navodno ima i pistu dugu 1.800 metara i široku 27,5 metara, koja prolazi kroz planinu. Prebeg iz Severne Koreje tvrdi da bi u slučaju rata avioni MiG-29 i Su-25 uzletali sa konvencionalnih pisti ali bi se vraćali u podzemne baze. To je moguće, kao što se može očekivati da će severnokorejske vazduhoplovne baze u ratu brzo biti uništene.

Drugi podzemni poduhvat Severne Koreje predstavlja serija bunkera u blizini demilitarizovane zone. Prebeg je otkrio da je Severna Koreja 2004. godine počela da u blizini granice gradi bunkere u koje ukupno može da se smesti između 1.500 i 2.000 potpuno naoružanih vojnika. Izgrađeno je najmanje 800 bunkera, ne uključujući “zamke” čiji je cilj skrivanje jedinica poput lake pešadije koje bi čekale početak invazije.

Veruje se da su ostali podzemni objekti građeni kao skloništa za severnokorejsko vođstvo. Južnokorejski vojni časopis piše da Sjedinjene Američke Države veruju da je širom Severne Koreje raštrkano između 6.000 i 8.000 takvih skloništa. Ta informacija je navodno dobijena od više prebega, a prikupljena je sa ciljem da se severnokorejski vlastodršci uhvate u slučaju rata ili raspada sistema vlasti.

Smatra se da Severna Koreja u blizini demilitarizovane zone ima stotine “pećina” za skrivanje artiljerije. Poznati kao “ojačani artiljerijski položaji”, to su uglavnom udubljenja iskopana u obrnocima planina. Artiljerijska oružja, poput topa “koksan” kalibra 170 milimetara ili višecevnog raketnog bacača kalibra 240 milimetara, mogu da dejstvuju sa ulaza u “pećinu” i zatim se bezbedno povuku u planinu na punjenje. Namena “pećina” je da se iz njih pruži artiljerijka podrška u slučaju invazije na Južnu Koreju ili za otvaranje paljbe direktno po Seulu. Smatra se da je od 1986. godine izdubljeno između 200 i 500 “pećina”.

Prema izveštaju Instituta Nautilus, Severna Koreja verovatno ima “radare u liftovima koji mogu da se podignu kao periskop u podmornici”, kao i tunele usečene u stene na obali koji služe kao baze za podmornice i patrolne raketne čamce. Smatra se da su izgrađeni i tuneli dugi kilometar ili više koji služe za smeštaj vozila i zaliha ili kao skloništa za stanovnike obližnjih gradova.

Kako će Sjedinjene Države i Južna Koreja da se nose sa tim podzemnim objektima u ratu? Prvo, trebalo bi da lociraju te objekte. Oni su teško uočljivi za satelite, pa je pabirčenje informacija od prebega možda najbolji način da se o njima stekne uvid u mirnodopsko vreme. Ako počne rat, obaveštajci će otkriti prenos radio signala sa prethodno nepoznatih podzemnih lokacija, a trupe Severne Koreje će izaći iz skrovišta ili će biti na ulazima tunela i radari za otkrivanje artiljerije će utvrditi položaj “pećina”. Mnoge pozicije “pećina” će najverovatnije biti iznenađenje za Seul i Vašington, uprkos predratnim pripremama.

foto: Johannes Barre, Južnokorejsko stražarsko mesto blizu demilitarizovane zone

Po lociranju postoji tri načina za neutralisanje tih položaja. Prvi i najbezbedniji je bombardovanje. To je najmanji rizik za savezničke snage,  ali će se pokazati da je teško odrediti da li su vazdušni ili artiljerijski udari bili efektivni. Bombe ili artiljerijske granate mogle bi da zatvore ulaze i time spreče savezničke vojnike da uđu u podzemne komplekse i iskoriste obaveštajne podatke koji bi mogli da se nađu unutra.

Druga opcija je da se jednostavno postave trupe ispred tunela i da pucaju u sve koji pokušaju da izađu. Iako je to bezbednija način, podzemni kompleks uvek ima više izlaza – tuneli čiju je gradnju naredio Kim Il-sung morali su da imaju četiri ili pet izlaza. Najtemeljniji način jeste ulazak u tunele. To bi bio i ubedljivo najefikasniji način za obračun sa ostacima režima, ali i najopasniji.

Konačni poraz Pjongjanga u svakom ratnom scenariju je siguran, ali njegovi podzemni ratni štabovi, utvrđenja i skloništa za trupe mogu ne samo da ojačaju sposobnost Korejske narodne armije da pokrene iznenadni napad, nego i da produže rat zbunjujući “haj-tek” opremljene protivnike. Takva podzemna skloništa, gde god da su, verovatno će biti poprište završetka rata, pošto će režim pobeći u podzemlje zbog brzog napredovanja savezničkih snaga. Tek tada će biti otkrivene pune razmere velike podzemne imperije Severne Koreje.