Katarina Senić (Socijaldemokratska stranka): Pasoš ili indeks?

Katarina Senić (Socijaldemokratska stranka): Pasoš ili indeks?

Katarina Senić (Socijaldemokratska stranka): Pasoš ili indeks?

autor teksta
25. Apr 2017 | Dijalog

Termin „The lost generation” koristio se za generaciju nakon I svetskog rata. Danas bi se moglo reći da su to mladi u Srbiji 2017. godine. To je generacija čije detinjstvo determinišu rat i inflacija, školsko doba – nada u bolje sutra, a mladost – siromaštvo i zabrana zapošljavanja.

Govorili su nam „studiraj da bi bio svoj čovek”. Učili smo i studirali da ne bi mogli da se zaposlimo, jer posla nema i da bi smo u 30 godina živeli sa roditeljima, a na kafu odlazili od džeparca koji nam daju babe i dede kad im „legne” penzija, jer nam je to jedini izvor finansiranja. Onda kažu „Mladi neće da rade, naviklo to da sedi po kafićima”, a mi pitamo „A gde da radimo?”. Došao je trenutak kad većina mladih konstatuje činjenicu da su džabe studirali i protraćili vreme kad će svakako da rade nešto što nema nikakve veze sa njihovom strukom i to ako imaju sreće da takvo šta nađu. Ako nemaju sreće, onda će morati da uče neki strani jezik, jer im je jedina alternativa da odu.

Činjenica koja ide u prilog tome da smo „The lost generation” je i to što ćutimo. Pomirili smo se da nam je tako kako je i da mi tu ništa ne možemo. Možda još uvek čekamo bolje sutra, ali nikako da dođe. Rekoše 2014. pa 15. pa 16., a danas je 2017. i još uvek čekamo. I ćutimo! Zašto? Gde je mladalački bunt? Plašim se da smo loše uslove života prihvatili kao normalne i prosečne, a to je verovatno zbog toga jer ne znamo kako zaista izgleda živeti normalno.

Zatrašujuće je i to što kada se među mladima povede razgovor o budućnosti, obično se ne govori o budućnosti u Srbiji. Hit na društvenim mrežama je slika sa natpisom: „Kako vidiš Srbiju za 10 godina? Preko Skajpa”. To je naša realnost. Mladi nam odlaze iz zemlje. Nepravedno je kriviti bilo koga ko se za tako nešto odluči. Primorani smo jer nemamo šta da jedemo. Lični utisak mi je da se iz dana u dan broj onih koji žele da odu iz Srbije povećava, čak i oni koji su pre par godina tvrdili da nikad neće otići, spremaju pasoš i kofere.

Pred mladim ljudima više nije alterantiva „pasoš ili indeks”, već „pasoš ili partijska knjižica”. Ova alternativa bi bila izuzetno dobra kada bi partijska knjižica značila društveni aktivizam, bunt, borba za bolje sutra. Nažalost, nije tako. Mladima u Srbiji partijska knjižica znači nada za moguće zaposlenje. Takođe, nepravedno bi bilo kriviti ikoga i zbog ovog izbora.

U Srbiji danas dvadeset odsto populacije čine mladi od 15 do 30 godina. Statistički podaci kažu da od ukupnog broja mladih u Srbiji 7,5% ima završen fakultet, 40% mladih je sa srednjom stručnom spremom, 21,8% ima završenu trogodišnju srednju školu, a 24,8% je školovanje prekinulo nakon završene osnovne škole. Kao osnovni razlog zašto nisu nastavili školovanje, mladi navode lošu finansijsku situaciju. U Srbiji školovanje nije besplatno, naprotiv izuzetno je skupo i predstavlja privilegiju.

Moglo bi se reći i da su studenti i njihove porodice jedna od najsiromašnijih grupa. Razlog je zato što ukoliko neko želi da nastavi školovanje nakon završene srednje škole, a pri tom nije bio sjajan đak, pa ne može da sakupi dovoljno poena za upis fakulteta na teret budžeta, moraće da izdvoji od 55.000 dinara (Rudarsko-geološki fakultet) do 240.000 dinara (Arhitektonski fakultet) za školarinu. Komplet knjiga košta u proseku oko 20.000 dinara. Prijave ispita i raznorazne takse koje fakulteti naplaćuju koštaju od 500 dinara pa naviše. Ako student ne studira u gradu u kom mu je i mesto prebivališta, a nije uspeo da „upadne” u studentski dom, potrebno je obezbediti i novac za stanarinu od 100 evra u unutrašnjosti Srbije do 200 evra u Beogradu (za manje stanove). Tu je još i hrana, markice za prevoz, Internet, članarina u bibliotekama i ostali troškovi života. Neki podaci govore da su minimalni troškovi jednog studenta u Srbiji 350 evra. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna neto zarada isplaćena u januaru 2017. godine iznosila je 41.508 dinara (izraženo u evrima: 335 evra).

Prema navedenom, nameće se pitanje kako prosečna porodica u Srbiji da školuje jednog studenta? Šta će se desiti sa Srbijom ukoliko ne obrazujemo i ne školujemo mlade ljude?

Na kraju, sa svim ovim mukama koje studentski život nosi ne samo studentu, već i njegovoj porodici izbori se 7,5% mladih. Nada da je mukama došao kraj vrlo kratko traje. Gde se zaposliti nakon završenog fakulteta? U proseku, na prvi posao se čeka oko 23 meseca. Prema „Istraživanju položaja i potreba mladih – 2016”, koje je objavilo Ministarstvo omladine i sporta 53% mladih trenutno nije zaposleno u smislu da ne ostvaruje zaradu po bilo kom osnovu. Kao najpoželjnijeg poslodavca, 48% mladih vidi državu.

Podatak da mladi žele da rade u državnom aparatu, mogla bih da prokomentarišem na dva načina. Prvi je da su mladi uplašeni za svoju budućnost i državni posao vide kao sigurnu opciju. Loši uslovi rada u privatnom sektoru i Zakon o radu, koji je apsolutno na strani poslodavca, takođe motiviše mlade da posao potraže u državnom sektoru. Drugi aspekt sa kog posmatram ovih 48% jeste apatija i inertnost koja je obuzela mlade u Srbiji 2017. godine. I to je, po mom mišljenju, daleko ozbiljniji problem. Rezultat takvog stanja među mladima je život koji žive poslednjih 25 godina. Sve je manje mladih ljudi koji zaista veruju u bolju budućnost u Srbiji, te to postaje samo predizborni slogan političkih partija.

Još jedna od opcija za zapošljavanje mladih je samozapošljavanje. Samo 7,8% mladih se nalazi u ulozi poslodavca ili inokosno zaposlenog. Ovaj podatak potkrepljuje činjenicu da su mladi apatični i inertni, ali i uplašeni. Međutim, to nije jedini razlog. Preduzetnički ambijent je jako nestabilan i rizičan, te država vrlo malo radi na tome da podstakne preduzetništvo ne samo kod mladih, već inače. Loša poslovna klima i nestabilno tržište doveli su do toga da investicije budu na jako niskom nivou. Ono što je, takođe, problem jeste nizak nivo informisanosti mladih o preduzetništvu i mogućnosti koje im se pružaju. Kroz obrazovni sistem, mladi nisu u prilici da se edukuju na temu preduzetništva sem ukoliko ne pohađaju srednju školu ili fakultet u čijem nastavnom programu postoji ovaj predmet.

Vrlo važna stavka u razvoju i napredovanju mladog čoveka jesu putovanja i upoznavanje drugih naroda, država i kultura. Mladima u Srbiji je tako nešto oduzeto. Neretko, mladi nisu u mogućnosti da upoznaju svoju zemlju, a neka dalja putovanja smatraju se luksuzom. Veoma mali broj mladih redovno ide na letovanja i zimovanja. Ratne okolnosti i netrpeljivost sa svima u regionu, takođe su doprineli tome da se 20% mladih izjašnjava tako da ne želi da upozna narode i kulture koje su nekada činili Jugoslaviju.

Sve do sada navedeno dovelo je do toga da se mladi sve više suočavaju sa depresivnim stanjima, ali i besom i gnevom. Kao posledica, tu su visok procenat vršnjačkog nasilja i diskriminacija. Podaci govore u prilog tome da je više od polovine đaka izloženo nekom obliku vršnjačkog nasilja i da je isto u porastu. Neretko, ovakva stanja se ignorišu te kasnije dovode do tragičnih posledica. Što se diskriminacije kao pojave tiče, ona je i te kako prisutna u skoro svim sferama našeg društva. Na prvi pogled deluje da se puno toga uradilo, ali primera radi rampe za osobe sa invaliditetom su postavljene samo na pojedinim institucijama. Tek kada svaka institucija, ustanova, škola, fakultet bude prilagođen njihovim potrebama, kada u amfiteatrima fakulteta bude sedelo više roma, kada na javnim funkcijama bude više žena, a ne samo po sili kvota, možemo reći da smo društvo koje radi na sebi. Bojim se da nas do tada razdvaja još puno godina dok država ne shvati da napisane strategije i akcione planove treba i praktično primeniti.

Globalno gledano, mladi u Srbiji su u i te kako teškom položaju. Izuzetno veliki procenat budućnost vidi na nekom drugom mestu. Mali je broj onih koji su fakultetski obrazovani, velika je nezaposlenost, gomila raznoraznih strategija za pogoljšanje položaja mladih su samo mrtvo slovo na papiru i deluje kao da ne postoji svest o tome da su mladi budućnost Srbije. „Ako nam svi lekari odu u Nemačku, ko će nas lečiti?” pitanje je koje bi trebalo da nas zabrine i natera da mladima počnemo da se bavimo.

Moglo bi se reći da veliki broj problema koji pogađaju mlade u Srbiji potiče od lošeg obrazovnog sistema i ulaganja od samo 4,5% bruto društvenog proizvoda. Potrebno je pre svega preispitati nastavni plan i program, a onda i raditi na razvoju kritičkog mišljenja, a ne samo pukog reprodukovanja naučenog gradiva. Neophodan nam je takav obrazovni sistem koji omogućava u daleko većoj meri sticanje znanja i veština primenjivih u procesu rada. Danas imamo situaciju da đaci i studenti završavaju škole i fakultete, a stečeno znanje u velikoj meri ne mogu da primene u praksi. Za poslodavca je, sa druge strane, izuzetno „skupo” da ulaže svoje resurse u formiranje kadrova te imamo situaciju da se u konkursima insistiraju na tri, pet i više godina radnog iskustva. Primer dobre prakse, moglo bi se reći, su medicinske škole i fakulteti medicinskih nauka i takav sistem treba „prepisati” na ostale stručne škole i fakultete. Ulaganje u obrazovanje treba i mora da bude prioritet svake vlasti, jer bez kvalitetne reforme, naše društvo očekuju sve veći i dublji problemi.

Druga strana ovakvog obrazovnog sistema su privatni fakulteti. Sa stanovišta unapređenja obrazovnog sistema, neophodno je da postoje privatni fakulteti koji će i državne podstaći da rade na konkurentnosti i samim tim na poboljšanju kvaliteta nastavnog plana i programa. Međutim, realnost u Srbiji je nešto drugačija. Većina privatnih fakulteta su zapravo berze diploma. Postoji cenovnik kako za ispite tako i za diplome, pa onda ako danas poželiš da postaneš menadžer koliko već sutra možeš to i biti. Kako bi stvar bila dodatno problematična, neretko do posla brže dođe „instant menadžer” nego diplomirani menadžer sa primera radi kragujevačkog Ekonomskog fakulteta. Ovo vidim kao još jedno od poniženja sa kojim se mlad čovek u Srbiji može susresti, a sa čim se treba posebno pozabaviti. Ne može se reći da je svaki privatni fakultet ekvivalent pijaci, u ovom slučaju „mešovitih diploma”, ali senku na celu stvar bacaju upravo takvi fakulteti.

Neophodno je mlade informisati i upućivati i u pravcu neformalnog obrazovanje koje predstavlja jako važnu kariku u formiranju ličnosti i profesionalnog kadra. Činjenica je da sam obrazovni sistem ne može da kreira takav nastavni plan da jedan svršeni menadžer bude spreman za vođenje pregovora i obavljanje radnih zadataka, ali neformalno obrazovanje u tome može puno da pomogne. Danas postoji puno ovakvih programa, ali ih mladi jako slabo koriste iz razloga neinformisanosti. Za ovaj oblik obrazovanja interesuje se svega 23% mladih, a 25% mladih je informisano o programima neformalnog obrazovanja. Kao zaključak, nameće se da mlade treba kroz sve kanale informisanja upućivati na ovakve programe i tako poboljšavati postojeću sliku obrazovne strukture u Srbiji. Istraživanje koje je sprovelo Ministarstvo omladine i sporta nedvosmisleno govori u prilog tome da mladi žele da se usavršavaju i razvijaju, te se na prva tri mesta zaintersovanosti mladih za edukacije koje su u sferi neformalnog obrazovanja nalaze: lični razvoj (23,5%), zapošljavanje (19,9%) i preduzetništvo (14,4). Upravo ovo treba da bude vodilja u kom pravcu treba usmeravati i podsticati mlade.

Prethodni podaci nam, takođe, govore i o tome da su mladi zainteresovani za preduzetništvo i samozapošljavanje. Na pitanje: „Da li biste želeli da otpočnete samostalni posao?”, 42% mladih je pozitivno odgovorilo. I to je naša šansa! To je šansa da smanjimo ekstremno visoku stopu nezaposlenosti, da pokrenemo privredu koja je u kolapsu, ali i iskoristimo snagu, znanje i kreativnost mladih ljudi. U uslovima koji danas postoje, mladom čoveku je jako teško da pokrene posao. Intervencionizam države u ovom smeru i te kako bi se isplatio, ali ga treba postaviti i na listu prioriteta. Brojne su mogućnosti kojima država može da podstakne mlade na samozapošljavanje, kao što su grantovi, pomoć prilikom aplikacije za fondove Evropske unije, smanjivanje birokratije, podsticaji za otvaranje novih radnih mesta. Jedan od najvažnijih podsticaja jeste i oslobađanje od poreskih nameta preduzetnika mlađih od 30 godina u periodu od dve godine. Na ovoj strategiji treba detaljno raditi, ali nesumnjivo je da ovakav državni intervencionizam može samo da podstakne i pokrene našu privredu, a mladima da šansu da rade i stvaraju.

Ono što, takođe, treba iskoristiti jeste i to da smo jedna od sedam republika koje su nekada činile Jugoslaviju. Kao izuzetno veliki benefit je to što govorimo sličnim jezikom, te je saradnja među našim bivšim sunarodnicima daleko lakša nego sa ostatkom evropskih naroda. I to treba koristiti, kako u smeru razvoja privrede, tako i u smeru integracije i saradnje mladih, ali i kao garanciju mira i stabilnosti u regionu.

Kada je privreda u pitanju, naš glavni spoljnotrgovinski partner među zemljama bivše Jugoslavije je Bosna i Hercegovina sa kojom je ostvarena spoljnotrgovinska razmena u iznosu od 1.441 miliona evra u 2015. godini. Što se tiče ostalih bivših jugoslovenkih republika, prema podacima Ministarstva inostranih poslova, spoljnotrgovinska razmena u 2015. godini je bila daleko manja: sa Slovenijom 869,2 miliona evra, sa Hrvatskom 864,3 miliona, sa Makedonijom 727 miliona i sa Crnom Gorom 618,6 miliona evra (u 2014. godini). Ako uporedimo razmenu koju ostvarujemo sa Bosnom i Hercegovinom i ostalim zemljama, prostora za saradnju i te kako ima. Još jedan od programa podsticaja mladih preduzetnika mogao bi da bude upravo u ovoj sferi za preduzetnike čije poslovanje se zasniva na saradnji sa parterima iz neke od bivših jugoslovenskih republika.

Problem je što se oko 20% mladih izjašnjava tako da ne želi da upozna bivše sunarodnike. Ovo nije problem samo Srbije već i ostalih zemalja. Put ka rešavanju ovog problema, moglo bi se reći, je nedavno osnovana Regionalna kancelarija za saradnju mladih. Kroz ovu, ali i ostale organizacije, mlade treba podsticati da putuju i upoznaju svoje vršnjake u regionu. Predrasude koje mladi imaju samo na ovaj način mogu biti trajno suspendovane. Tako će se otvoriti i prilika za poslovnu saradnju mladih u regionu, ali i za političku saradnju. Ono što je jako važno je mir i stabilnost regiona. Zadatak mladih danas za sutra je upravo to – očuvanje mira i stabilnosti u regionu i rad na tome da regionalna „mržnja” koja je bila prisutna prethodnih 25 godina postane prošlost.

Kao što sam već pomenula, društvo se suočava i sa rastom vršnjačkog nasilja. Po ovom pitanju hitno treba regaovati. Važno je o tome pričati i informisati roditelje kako da prepoznaju da njihovo dete ima problem. Takođe, uloga profesora i nastavnika nije ništa manje važna od uloge roditelja. Ni najmanji vid nasilja ne smemo ignorisati, a ignorišemo, ignorišemo sve dok ne dođe do tragičnog ishoda.

Iz svega navedenog, jasno je da se javlja još jedan problem. Kako zasnovati porodicu u ovakvim uslovima? Pored evidentnog problema nezaposlenosti, tu je još i nemogućnost osamostaljivanja koji je posledica same nezaposlenosti. Veliki broj mladih radi i u takozvanoj sivoj ekonomija, pa tek u takvim uslovima mlad čovek koji želi porodicu i dom nije platežno sposoban da uđe u proces kupovine nekretnina. Sa druge strane, kamate na stambene kredite su jako visoke, te je i pored snižavanja kamatnih stopa potrebno dodatno podstaći mlade na ovakav korak. Postoji niz mera kojima se mladima može olakšati osamostaljivanje i zasnivanje porodice, kao što je oslobađanje od poreza za mlade bračne parove, beneficije za svako dete, a ne samo za prvo, drugo i treće, tu su još i naknade za nezaposlene mlade roditelje. Međutim, danas je takva situacija da se „borimo” protiv negativnog prirodnog priraštaja, a praktično država i društvo ništa ne čine po tom pitanju.

Važno je da društvo u globalu shvati da su mladi budućnost i da naša država sutra zavisi od mladih koje danas gradimo. Izgleda kao da nije dovoljna svest o tome i da se društvo mladih seti tek pred izbore jer ih treba „izvući” da glasaju ili „iskoristiti” u promotivne svrhe političkih partija. Bilo kako bilo, samo brigom o mladima i njihovom obrazovanju zagarantova nam je bolja i sigurnija budućnost.

Komentari
Dijalog
Postoji li danas podela na levicu i desnicu?
Postoji li danas podela na levicu i desnicu?

  Ivan Milenković je rekao da je na delu povlačenje političkog, odnosno...

Presija - revizija istorije i procesi rehabilitacije
Presija - revizija istorije i procesi rehabilitacije

Predrag Marković je komentarisao naslovnu stranu Politike, koja je posvećena r...

PR DAYS - kampanje i javno mnjenje u Srbiji
PR DAYS - kampanje i javno mnjenje u Srbiji

Jedna od ovogodišnjih panel diskusija bavila se političkim kampanjama i ...

U Srbiji nema dijaloga, niti kulture dijaloga
U Srbiji nema dijaloga, niti kulture dijaloga

Zoran Panović je u svojoj autroskoj emisiji "Presija" na RTV Vojvodina, ugostio...

Ko čuva čuvare javnog interesa?
Ko čuva čuvare javnog interesa?

U godišnjem izveštaju o slobodi štampe za 2017. godinu, n...

NAJČITANIJE
Sindikalni interes iznad partijskog
Sindikalni interes iznad partijskog

Položaj i tretman  sindikata u Nemačkoj je nesporno među najboljima u Ev...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Evropa plaća u rubljama
Evropa plaća u rubljama

  „Ne može biti da, na primer u Srbiji, velika većina stanovni&sca...

Ako baba plače, daj joj keksa
Ako baba plače, daj joj keksa

  I kad mu je Tasovac izložio potrebu ulaganja u kulturu, Palma je navodn...

Ko čuva čuvare javnog interesa?
Ko čuva čuvare javnog interesa?

U godišnjem izveštaju o slobodi štampe za 2017. godinu, n...

2017. Sva prava zadrzana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web