Levičarska Potemkinova sela

Levičarska Potemkinova sela

Levičarska Potemkinova sela

autor teksta
Zoran Panović | Danas 3. May 2017 | Kolumne

Evo idealnog, prvomajskog, vremena da se uverimo u apsurde kapitalizma. Za primer uzimamo mobilne operatere u Srbiji.

Sećate li se skorašnje MTS reklame u kojoj devojka dolazi do bine, krade mikrofon i počinje da govori da ne želi da joj se određuje koliko će da priča. Ona želi da razgovara i do 1.500 minuta u svom pripejdu. Sve je u fazonu da cure nose megafone i traže da govore. Aluzija na mladalački, pa i studentski bunt, teško je osporiva jer se ova populacija i targetirala kao korisnička. Imamo i MTS manekena - momka koji šeta podzemnim prolazom sa natpisom da ne voli da priča telefonom i da njemu ne trebaju minuti, već on želi 1.500 pripejd poruka.

 A onda je došao hit iz konkurencije - testirajte Vip mrežu i to potpuno besplatno mesec dana, ako vam se svidi - Dobro došli! U spot je uloženo sredstava, mnogo je tu statista (omladine), kao Viva Voks sa instrumentima, mnogo gitara i bubnjeva. Ta omladina je uslovno rečeno hipsterska, uz međugeneracijska koketiranja jer je tekst pesme uzet iz emisije Deco, pevajte sa nama (1987) koju je vodio omiljeni dečiji lik i drugar Kolibrija Dragan Laković. Sve se dešava na nekoj livadi, nekome je fejk, nekome je kul. Poruka je, dakle, potpuno besplatno testiranje mreže. Kao zezanje na fonu Peščanika - Ako vam je dobro, onda ništa, samo sad u smislu - mesec dana, pa ako vam se svidi, dobro došli. Znači, ako vam je dobro u MTS, onda ništa.

 E, ali sad kad je omladina, pre svega studentska, bila izašla na ulice i htela da priča, nigde MTS-a da im kaže - bravo, deco, evo vam vaših minuta, evo vam vaših sekundi, vašeg pripejda, postpejda i džabaka interneta. Da kaže neko - bravo, vi ste ona naša omladina iz reklame. Kao da ste iz reklame izašli. Oni naši mobilni manekeni. Gde je sad Vip, i to kad na ulicama i proključalim društvenim mrežama ima i hipstera. Zar ova deca nisu dobrodošla u svoje lične minute? Pa jeste li vi u reklami pozivali sve devojčice, sve dečake, da pričaju, da pevaju, maltene sve da rade samo da ne ćute. Pa, evo, deca ne ćute.

 Šalu na stranu. Samo, dakle, da se ne lažemo - kapitalizam i protesti usmereni na njegovo reformisanje (ne daj Bože rušenje), ili samo obični antirežimski protesti protiv kapitalističke vlade, dupe su i oko socijalne dinamike. Korporativna svest, kao armatura modernog kapitalizma, teži da asimiluje, unovči, a time i pacifikuje buntovničke insignije. Otuda ćete u prodavnicama fashion brendova lako naći majice sa punkerskim motivima. Sa jezikom The Rolling Stones je još lakše jer su oni odavno i sami postali korporacija. S druge strane, teško je ne steći utisak da je levičarska komponenta Protesta protiv diktature samo jedno opoziciono Potemkinovo selo. Strašno je što mladi i obrazovani ljudi napuštaju Srbiju u novom talasu odliva mozgova, ali oni ne odlaze u kapitalističke zemlje kao što su nekad komunisti odlazili u Španiju da se biju sa falangistima. Radništvo i seljaštvo je prilično rezervisano prema ovim protestima. Sindikati policije i vojske teško da mogu biti avangarda radničke klase. Dobro je što su protesti malo zatalasali zaparloženo društvo pod pritiskom lične vlasti, ali građanski bunt (kakav je i ovaj, mnogo pre nego crveni) ne želi da ruši kapitalizam, već samo da ga uredi i možda humanizuje. Građanska retorika hoće kompetitivnost (da vrede prave, a ne lažne diplome), ali je mnogo ne zanima da li će dete radnika iz srpske provincije ikada više moći da studira arhitekturu u Beogradu, na primer. A teško je moglo i za vreme Tita. Mislim arhitekturu.  

 Sad ispade da je ono povuci ručnu Velje Ilića pre bilo namenjeno Ivicu Todoriću, jer kad vidimo dramu Agrokora, ispade da je Mišković i povlačio ručnu. Kad sam pre desetak godina radio intervju sa praksisovcem Milanom Kangrgom i kad sam ga pitao u kom je sad stadijumu kapitalizam, on mi je rekao - tačno u poslednjem. Radnici Agrokorovih firmi u Srbiji, a razgovaram s njima, danas se ipak uzdaju više u Vučića nego u proglase neomarksista tipa Ustajte, narodi Balkana! Apsurdno je kako je upravo hrvatska tuđmanovska privredna elita stvorila prvu pravu jugoslovensku kompaniju na razvalinama Titolenda. Tek je ironija sudbine da na BHS novogovoru Agrokomerc Fikreta Abdića i Agrokor Ivice Todorića tako slično zvuče i da je menica, samo malo drugačija, opet lajtmotiv. 

Na mestu nekadašnjeg Kulmerova dvorca u Šestinama, zapadno od restorana Šestinski lagvič, po projektu poznatog zagrebačkog arhitekte Branka Kincla nikla je replika originalnog zdanja, koje je razoreno potkraj Drugog svetskog rata u podmetnutom požaru - dvorac predaka slikara Ferdinanda Kulmera iz temelja je podigao Agrokor i to je postao Todorićev Kamelot.

Ako idemo tragom one neprovereno pripisane Krleži - Bože, samo me spasi od srpskog junaštva i hrvatske kulture, onda bi mogli da je nadogradimo apelom Bože, samo me spasi od srpskog tok-šoua i hrvatske sapunice. Maraton Vila Marija, od cirka 175 epizoda, s kojim je Hrvatska pre desetak godina dosegla standard nacionalne sapunice, s ove distance deluje ipak vizionarski jer su Jurakovi, njihovo okruženje i milje iz Vile Marije neka vrsta anticipacija Todorića. U smislu razumevanja kapitalizma u sveže suverenoj državi. Eto, činilo se pre deceniju i kusur da je taj čovek u zemlju propao. Da je otišao u najzabitije jazbine podsvesnog, slično kao Milan Štrljić, nekadašnji slatki dečko YU kinematografije. Ali, čudni su putevi jedinstvenog kulturnog prostora. Taman toliko da su nam kroz Vilu Mariju bili vratili Jastreba iz nekadašnje kultne partizanske sapunice Kapelski kresovi. Sad kao tajkuna Tomu Juraka. Da, bio je to Žarko Radić, koji se posle Vile Marije naigrao u TV novelama (Ruža vjetrova je možda i interesantnija) i, što je bitno izgleda da je taj čovek sporije stario čak i od Minje Subote i Bokija Miloševića. Ko je očekivao da će baš taj simbol devojačkog i ostalih nju partizans mostova, taj komandant u Bošku Buhi, koji je tada tako brižno poklonio šal svojoj drugarici da se ova ne bi smrzla u revoluciji, da se vrati u tranziciji kao Tomo Jurak - a kako je mogao da izgleda Ivica Todorić da je povukao ručnu. Da li je neko očekivao da će onaj proleter - komandant Boška Buhe, samo nekoliko decenija kasnije u Vili Mariji, u borbi titanskoj sa tajkunskim zverima, tako oštro napadati tranzicionu radničku klasu Hrvatske za samoupravne recidive? Ali, zar je neko mogao očekivati da će Boris Buzančić, iliti drug Bora iz Užičke Republike, koji je junački poginuo na Kadinjači, samo koju deceniju kasnije gradonačelnik Tuđmanovog Zagreba? I zar zato pogibe Čikalo u Bošku Buhi"?

Pa kako vam je izgledao kad je predstavljen kao glavni direktor za strateško restrukturiranje Agrokora, Antonio Alvarez Treći? On jeste top menadžer, liči na lika iz TV sapunice, ali je i bukvalno povezan sa TV sapunicama, čak i sa Hrvatskom na taj način. Ima filipinsko i špansko poreklo. Njegova karijera u dens muzici i dalje traje. Među ostalim, popularna je pesma za telenovelu Rubi koja se prikazivala i bila prilično popularna u Hrvatskoj, čiji je autor i izvođač upravo ovaj čovek koji je trebao spasiti Agrokor. U muziku  ga je uveo Keni Obrajen, inače dobitnik Gremija. Godine 2012. Alvarez je izdao album 100% heart, nakon čega je nastavio karijeru u dens bendu A3. U Velikoj je Britaniji imao čak pet top singlova. Veliki je i zavodnik.

 Pored Vile Marije Antonio Alvarez Treći mogao je da se pojavi i u njenoj naslednici Ljubavi u zaleđu - tripoznom miksu nogometa, fashion cica, frizerskih salona, mafije, dekadentnih slikarki, tajkuna, droge, kockarskih dugova, i pripadajućih rekvizita ove purgerske hronike.

Starim dobrim jezikom rečeno Agrokor bi danas bio SOUR - dakle složena organizacija udruženog rada, dok bi neka Idea verovatno bila OUR - dakle osnovna organizacija udruženog rada. Da podsetimo da je pisac Jeseni dijalektike Zoran Đinđić, kao premijer, hteo da praznik rada - Prvi maj 2001. obeleži potpisivanjem velikog socijalnog ugovora - dogovorom Vlade Srbije, poslodavaca i sindikata. Dijalektika gladnih stomaka tada je lansirala parolu propaDOSmo. Pokušaj je propao. Nije to bio Đinđićev demagoški trik. Namere su, svedočimo, bile iskrene, ali strukturalni problemi još moćniji. Srbija je, neumitnom logikom, morala da legitimiše prvobitnu akumulaciju kapitala i potonjom stihijskom privatizacijom ozvaniči svoj novi društveno-politički sistem čiju suštinu ne menjaju ideološke konstrukcije, jer niti će saborna Srbija, pokazalo se, biti korporativno-staleška, niti će građanska biti tek tako socijalno odgovorna. Posrećilo se onima koji su radili u privatizaciono atraktivnim firmama, a štrajkovi su pokazali odsustvo bilo kakve radničke solidarnosti (čak i one hrišćanske), jer svako je mislio samo na svoj interes.

Šta se, dakle, desilo sa klasnim u ovoj našoj prčvarnici? Uvek je poučno vratiti se u prošlost? Svoju ustavnu ulogu pretežno polutanska radnička klasa trampila je olako (svojom velikom većinom) za srpstvo, ali ta idejna konverzija u nacionalizam i povratak tradiciji nisu značili i prihvatanje strukturalne promene klasnih odnosa. Neminovna tranzicija mogla je biti bar manje traumatična i više pravična. Desila se, znači, promena u duhovnoj nadgradnji (nacija i crkva), ali je u bazi ostala samoupravljačka duša (mentalitet). Stvorena je mutantna radničko-četnička Srbija. Deo radnika je naseo na priču o komunjarama i svoju klasnu poziciju trampio za kokardu, tamjan i šaku čvaraka. Drugi deo radnika ipak je ostao klasno svesniji. Umesto radničko-četničkog poimanja društvene stvarnosti, bliži im je bio Miloševićev birokratski nacionalizam sa svinjskim polutkama.

Red je da se za ovaj Praznik rada setimo da ove godine slavimo jubilej -  četiri decenije od objave moćnog prvenca moćne grupe jer, zaista koji klasno svestan omladinac starog kova nije voleo njihov visokoenergični debi The Clash, a posebno njihov treći, najpoznatiji i najeksplozivniji album London Calling. Sećam se kao klinac tih čudnih grafita PUNK zgoda, kojih je bilo i po provinciji. Brzo su mi objasnili da je to, u stvari, pank, i šta bi to sve otprilike trebalo da znači. A to je u tadašnjem Titolendu, ako izuzmemo ljubljanske Pankrte i još ponekog, više značilo foru nego društveni stav. Definisanje pojma je zaista bilo komplikovano.

Željko Bebek je, recimo, u vreme najveće slave Bijelog dugmeta izjavio da su Rokeri s Moravu jedini autentični pank bend na ovim prostorima. Ali, sećam se i jednog večito namrgođenog komšije - radio je u miliciji (tada se policija tako zvala), koji je mene pitao - mali, vidiš li ti šta banda piše po zidovima? Pošto su meni već bili objasnili šta je PUNK zgoda, rekao sam da znam. Mada zaista nisam znao zašto tim pankerima smeta Deep Purple i njihov hit Smoke On the Water, koji smo mi u osnovnoj školi mnogo voleli. E, taj mi pandur objasni da to na zidu znači (P)omozite (U)groženom (N)arodu (K)osova. Čista iredenta, sine.

Otprilike u to vreme lutrija je izdavala sportske novine Eho. Bila je to neka preteča lista i magazina kakve danas izdaju kladionice. Znači, malo sportskog novinarstva, malo sportske prognoze. Isti taj pandur je rekao mom tati, koji je kupovao Eho, da li je svestan šta kupuje i kako oni u Beogradu ne vide takvu podvalu. To je bila skraćenica i značila je ni manje ni više nego - (E)nver (HO)dža. Čista iredenta, komšija. A kao slovo A, naravno nikad nije Anarhija, nego Albanija. I to velika.

Čudo je ta kultura sećanja i te zajedničke uspomene u vidu kodova - od Agrokomerca do Agrokora, od Roberta Salinasa Prajsa (otkrio Troju u Gabeli) do Antonija Alvareza Trećeg, pa sve do PUNK zgode širom SFRJ.  Pročitajte roman Bekima Sejranovića Nigdje niotkuda, toplo ga preporučujem. Dobio je i nagradu Meša Selimović. Ima u toj hronici apatrida svega pomalo: I polarnih noći, i klanja na nacionalnoj osnovi, i analnog seksa. Ima i odlične elaboracije fenomena PUNK zgode.

Danas bizarno zvuči slučaj iz daleke 1977, kada je zbog potpisa na diskografski ugovor (sa srcem tame - diskografskom kućom CBS), Stramer proglašen izdajnikom i ubicom celog supkulturnog pokreta. Da, Džo Stramer je bukvalno bio PUNK zgoda. Podsećamo da je He who fucks nuns will later join the church stih iz pesme Death Or Glory s epohalnog London Calling (dvostruki).

Evo prvomajski savet demonstrantima: Za pet kratkih godina koliko su The Clash postojali, Stramer je insistirao na permanentnoj angažovanosti. Iz više je klase (u kastinskom društvu kao što je britansko), i kao sin diplomate hteo je da se angažuje za socijalno inferiornije od njega. Priča se da je tokom klinačkih gluvarenja Evropom bio i na Kadinjači. The Clash su, učite deco, dovoljno radili na sebi da bi imali identifikaciju sa radničkom klasom. Što je u bilansu bitnije od Sex Pistols zihernadli. I tu angažovanost ne treba svoditi na koketiranje sa ekstremnom levicom (amblem Crvenih brigada na rukavu Mika Džonsa 1977). Ili na to da je njihov trostruki album Sandinista provokativno ime dobio po nikaragvanskim gerilcima borcima protiv Somosinog proameričkog režima. Neke od The Clash parola danas zvuče prilično upotrebljivo. Možda su zaista, kako neko primeti, bili prvi world music bend na svetu. Mada, svega je tu bilo (punk, new wave, reggae, dub...). Kažu da je Generacija X smrću Stramera bila izgubila svog Lenona. Springstin je sa London Calling i počeo čuveni koncert iz 2009. u Hajd parku. Njih dvojica su se baš poštovali.

Kusturica je, koliko znam, jedini odavle nastupao s njim. Džo se u Italiji popeo na stejdž. I svirao sa No Smoking Orchestra. Mnogi (post)punkeri u to ovde nisu mogli da poveruju. Da im bude još gore, Kusturica živi u Ulici Džoa Stramera. Ali, ko danas da poveruje i u to da je Kusturica euforično najavio na davnom Festu Zemekisov Povratak u budućnost?

 

Komentari
Kolumne
Ako baba plače, daj joj keksa
Ako baba plače, daj joj keksa

  I kad mu je Tasovac izložio potrebu ulaganja u kulturu, Palma je navodn...

Ipak Stojadinović
Ipak Stojadinović

  To ime će mnogo reći u smislu tehnologije komunikacije između Andrić...

Salvete su opet u modi
Salvete su opet u modi

  Sad je moda da eksperti u uticajnim i uglednim svetskim novinama pi&scar...

Kamenčić u cipeli
Kamenčić u cipeli

Meni je od poziva za obnovu monarhije tada bila interesantnija jedna slika iz ka...

Ženska vlada
Ženska vlada

 Izgleda da ovaj gospodin žanrovskog izgleda koji kao da je izašao ...

NAJČITANIJE
Sindikalni interes iznad partijskog
Sindikalni interes iznad partijskog

Položaj i tretman  sindikata u Nemačkoj je nesporno među najboljima u Ev...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Evropa plaća u rubljama
Evropa plaća u rubljama

  „Ne može biti da, na primer u Srbiji, velika većina stanovni&sca...

Ako baba plače, daj joj keksa
Ako baba plače, daj joj keksa

  I kad mu je Tasovac izložio potrebu ulaganja u kulturu, Palma je navodn...

Ko čuva čuvare javnog interesa?
Ko čuva čuvare javnog interesa?

U godišnjem izveštaju o slobodi štampe za 2017. godinu, n...

2017. Sva prava zadrzana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web