Sto pedeset godina "Kapitala" Karla Marksa

Radašin ili Radiša? 

Na nečiju sugestiju da je Marks neke stvari već razjasnio u "Kapitalu", klasno svesni drug Radiša odgovara da mu dođe da se jedno posle podne zatvori u kuću i "pročešlja taj Kapital". Radašin Radoša Bajića nema teorijske ambicije kao Radiša. Razlika je istorijski objektivno "klasna"

Sto pedeset godina "Kapitala" Karla Marksa

Sto pedeset godina "Kapitala" Karla Marksa

Radašin ili Radiša? 

Na nečiju sugestiju da je Marks neke stvari već razjasnio u "Kapitalu", klasno svesni drug Radiša odgovara da mu dođe da se jedno posle podne zatvori u kuću i "pročešlja taj Kapital". Radašin Radoša Bajića nema teorijske ambicije kao Radiša. Razlika je istorijski objektivno "klasna"

autor teksta
Zoran Panović | Nedeljnik | Beograd 16. Oct 2017 | Kolumne

Sedma sezona serije Igra prestola (Game of Thrones), zbog tajmniga prikazivanja nije ušla u ovogodišnju konkurenciju za Emi nagrade. Podsetimo, septembra prošle godine osvojila je Emi za najbolju dramsku seriju drugu godinu zaredom i postala najviše nagrađivana televizijska serija.

Negde u to vreme, pojavila se i vest da robijaši iz mađarskih zatvora rade danonoćno kako bi pojačali proizvodnju bodljikave žice jer se Orbanova Mađarska sprema da podigne još jednu ogradu na granici sa Srbijom. Ideju zida (samo s Meksikom) tek je reafirmisao Donald Tramp. Berlinski zid sad je već deo nostalgije: Pogledajte aktuelni bioskopski hit Atomska plavuša u kom se Šarliz Teron lema s KGB agentima u predvečerje pada Zida sa Neninih 99 Luftballons kao zvučnom pozadinom. I Stalkerom Tarkovskog u DDR bioskopu.

Dakle, u Igri prestola (rađenoj prema bestseleru Džordža R. R. Martina), Zid je kolosalna građevina koja se prostire 300 milja duž severne granice Sedam kraljevstava braneći ih od Divljana. Zid je viši od 270 metara, i šta je, zaista, prema tom zidu neki Orbanov? U sedmoj sezoni serije Noćna vojska je srušila Zid i krenula ka Vesterosu, što nagoveštava surovi rat u osmoj i poslednjoj sezoni.

Prema određenim neomarksističkim tumačenjima, Igra prestola je oda neoliberalizmu. Takozvani Beli hodači, mistična bića sa Severa nalik zombijima konstruisani su kao spoljni neprijatelj kako bi se pažnja odvratila od unutrašnjih protivurečnosti. To su ipak priče nalik onima da se u Štrumpfovima traži fašizam, a da je Vini Pu u stvari gej.

Zebnja iz Game Of Thrones lako je prepoznatljiva u današnjim postistorijskim slutnjama. Kao i rečenica koja je nit celog serijala - Winter is coming (Zima dolazi).

Zima dolazi i na Balkan, među antijugoslovene koji i dalje imaju krize jugoslovenskog karaktera (Agrokor kao rimejk Agrokomerca). Ta zima, uz malo opominjuće patetike, može biti duga i hladna, ali mnogo teža od one iz pesme Suncokreta, ili još gore - ni nalik zimi o kojoj onako moćno peva Kemal Malovčić - rekla si mi da ne voliš zimu, jer na tugu tebe zima sjeća.

Nakon Titove smrti, kad su zime imale mnogo više snega, zbog posthumne snage kulta i zaklinjanja da se neće skretati s puta, došlo je i do talasa učlanjavanja u Savez komunista. Negde 1981. Savez komunista Srbije može da se podiči, da bez kosovske organizacije, ali sa vojvođanskom, ima oko 800 hiljada članova. Kako odmiče lagana erozija Titovog kulta, smanjuje se i broj članova. Nisu to više spektakularna isključenja, neke forme disidentstva, već uglavnom pasivizacije, demotivizacije nižih partijskih ešalona, službenika i kumrovačkih đaka iz fabričkih kurseva, i to uglavnom preko simboličkih izraza lenjosti kao što je neplaćanje članarine. Bilo je i potuljenog, puzajućeg nacionalizma maskiranog takozvanom obnovom duhovnosti i tradicije. Zbog svega toga SKS krajem osamdesetih spada na oko 600 hiljada članova.

Srpska napredna stranka uspela je maltene da dostigne brojno stanje SKS. Šest stotina hiljada krompira nije malo, kamoli članova. Poučna su iskustva SKS, DSS, SPO... Posle Petog oktobra tranzicioni biznismeni učlanjavali su se i u Mićunov Demokratski centar, kamoli u DS i DSS. Ili tek sad u SNS.

Sećam se kad mi se jedan žuti žalio u vreme najveće Tadićeve moći kako je u lokalni odbor došao da se učlani čovek i kad je potpisao pristupnicu rekao: Završio sam srednju grafičku, imam i iskustva u tom poslu, ali što se mene tiče ne mora u struci...

Koliko se marksista iz Saveza komunista Srbije rasulo u srpskom beozobalnom pluralizmu i opstalo u političkom darvinizmu? Nalazili smo ih i u Krunskom savetu.

Intersantna je i intelektualna konverzija koja doduše nije imala najmasovniji – nacionalistički karakter: Pamtim reči jednog mog profesora koji mi je cinično rekao da je intelektualcu kome Marks postaje balast ili stid, najlakše da se teorijski i metodološki skući kod Vebera i postane veberijanac. Što bar u ovom slučaju nema veze sa Vučićevim ideološkim preumljenjima.

Uglavnom Kapital Karla Marksa slavi sto pedeset godina od objavljivanja.

Cenimo da je počivši Zvonko Lepetić jedan od najvećih glumačkih bardova bivše nam zajedničke države. Briljanta je njegova uloga predsednika seoskog mesnog odbora - druga Radiše, u filmu Gage Antonijevića O pokojniku sve najlepše. Radnja se dešava u selu Gornji Jaukovac, u ranoj fazi YU-komunizma. Žestoki su otpori reakcionarnog seljaštva (koje kuluči na izgradnji rudnika). Što kaže Radiša reakcija se budi, klasna borba se zaoštrava. Na nečiju sugestiju da je Marks neke stvari već razjasnio u Kapitalu, klasno svesni drug Radiša odgovara da mu dođe da se jedno posle podne zatvori u kuću i pročešlja taj Kapital. Kao što je jedan član SPO koji je posle Gonzalesovog leks specialisa hteo da postane direktor u lokalnom javnom preduzeću, ali kad su žuti uputili primedbu da to mesto svakako pripada SPS, ali da je malo nezgodno jer dotični nema fakultet, dotični se meni obratio kao mladom novinaru koga je znao i reako: Zorane, sad mi dođe da upišem mašinstvo vanredno.

Eto, svetska ekonomska kriza koja je, bizarno, izbila kad je Filip Vujanović 2008. lupio čekićem na Vol stritu, učinila je bila da ova Radišina rečenica više i nije baš tako smešna. Čak zvuči vizionarski jer je krenulo vreme kad  mnogi, i to više od jednog poslepodneva prečešljavaju kapitalni Marksov Kapital, teze o potrošnji i monppolima. Nuriel Rubini, američki ekonomista koji je prvi najavio krizu finansijskog sektora 2008, izjavio je jednom prilikom za Volstrit džurnal, da je Marks ipak bio u pravu i da kapitalizam u određenom trenutku sam sebe može da uništi. Radašin Radoša Bajića nema teorijske ambicije kao Radiša. Razlika je istorijski objektivno klasna. I tu nemojte da vas zbuni Radašinova tobožnja sabornost i Radišine tobožnje sklonosti ka klasnom genocidu.  

Trenutno francuski predsenik, populistički neoliberal Makron, vodi borbu protiv francuskih sindikata. Londonski Ekonomist piše da Makron proteruje duh Karla Marksa. Lenjinove slike su na ulicama Pariza gde je 200 hiljada ljudi demonstriralo protiv izmena Zakona o radu. Paradoksalno je da Lenjina ima više u Parizu nego u Moskvi gde je Putinov režim vrlo diskretan kad je u pitanju kapitalni jubilej – sto godina od boljševičke Oktobarske revolucije. Putin se grozi Lenjinove revolucionarnosti. Pitanje je i u kakvom bi se svet čudu danas našao da je vlast nakon Lenjina preuzeo Trocki, a ne Straljin. Koliko bi revolucija bila permanentnija i sa globalnijim ambicijama.

Marks i danas postaje inspirativan za analizu, ali praktično jalov u političkoj artikulaciji iznalaženja realne alternative kapitalističkom (neo)liberalizmu. Jedina alternativa izgleda može biti još magloviti socijalni liberalizam, gde se ne bi dogodila greška da se s prljavom vodom i dete izbaci iz korita, kao što su oni koji su odbacili Hegelov idealizam, odbacili i njegovu dijalektiku. Kapitalizam i pluralizam ostaju, dakle, ali se socijalizuju. Ili je to još jedna utopija? Pacifikacija Sirize, Madurov režim u Venecueli, duboka kriza klasične evropske socijaldemokratije u Nemačkoj i Francuskoj, procesi su koji unormaljuju i Marksa nakon euforične rehabilitacije (desovjetizacije) u vreme SEKE (svetske ekonomske krize) koja je dobila bila ime kao što ga uragani dobijau.

Aktuelizovane su knjige koje pasionirano i kreativno demistifikuju marksizam. Na prime, Kapitalizam i šizofrenija Feliksa Gatarija i Žila Deleza. Knjiga raskrinkava veštačke tvorevine, iluzije i manipulacije koje se zasnivaju na dve dogme – klasnoj borbi i Edipovom kompleksu.

Kapital u 21. veku Tome Piketija brzo je postao bestseler i proglašen za Novi Kapital. Teško mu je oboriva glavna  teza da je s vremenom dobit od kapitala veća od ekonomskog rasta što je posledica koncentracije i neravnomerne raspodele. Lek je, navodno, progresivno oporezivanje na dobit od imovine. Ni Piketi nema teorijske snage da parira suštinskoj tezi Karla Popera da princip jednakosti negira princip slobode, kao što teško daje jasne odgovore na nerešeno pitanje još od Marksovih vremena – da li je sloboda više antropološka ili istorijska kategorija? Ako je sloboda više antropološka kategorija, Marksova teorija otuđenja je neporeciva. Ako je, pak, sloboda više istorijski uslovljena, ona se, pokazuje iskustvo, ne može osloniti na klasnu borbu i u teroru iskompromitovanu diktaturu proletarijata. Uprkos paradoksima na koje ukazuje Erik Hobsbaum - da je Crvena armija spasila liberalnu civlizaciju, i da je sovjetska pretnja humanizovala evropski kapitalizam.   

Može li Marksova misao biti delotvorna i u sve zlosutnijoj Fukoovskoj tranziciji – od društva suverenosti, preko društva spektakla, do društva sigurnosti putem nadzora? Ima li marksizam još anticipatorskog goriva i može li postati libertarijanski što bi nekad bilo etiketirano kao gnusni revizionizam, odnosno ideološka jeres? Lider britanskih laburista Korbin je jasan – Marks je bio veliki ekonomista. Britanski tabloid San mu je replicirao da će marksistički (ovo shvatiti kao uvredu) plan Džeremija Korbina napraviti od naše zemlje ruševinu.

Na Bernija Sandersa pozitivno gleda 54 odsto Amerikanaca (The Harris Poll anketa ). Nedavno objavljeni Vodič kroz političku revoluciju Bernija Sandersa adaptacija je njegovog bestselera za odrasle Our revolution (naša revolucija). 75 - godišnji Sanders, kako piše Gardian, tokom predizborne trke s Hilari preobrazio se neočekivano u ikonu dvadesetogodišnjaka. On propovednički govori da milioni Amerikanaca žele odvažnu, progresivnu agendu koja cilja na milijardere i kreira vladu koja radi za sve nas, a ne samo za velike stranačke donatore. Tramp pravi zemlju za bogate, rekao je pre neki dan Sanders. Njegova ideja skandinavizacije američkog kapitalizma, u tamošnjem kontekstu se može tretirati kao marksistička, jer za američki sistem Sanders je samo tehnički prihvatljiv kandidat, kako neko reče.  

Kada slavimo 150 godina Kapitala možda je zgodno da se podsetimo kako je lider SPS Ivica Dačić februara 2014. pomalo i konceptualno, na Univerzitetu Megatrend (sadašnji Univerzitet Džon Nezbit) nadahnutim govorom obeležio 116. godišnjicu Marksovog Komunističkog manifesta. Dačić se zapitao gde su danas proleteri? Možda mu je odgovorio Vučić u autorskom tekstu za Novu 2016. godinu uVečernjim novostima, u zenitu svoje protestantske faze gde citira Dejvida Lendisa, autora Bogatstva i siromaštva nacija - provokativne rasprave o tome zašto su neke nacije bogate, a neke siromašne. Lendisove reči - Budućnost pripada bogatima duhom, marljivošću i znanjem, bile su prolog pomenutog Vučićevog teksta i jasna poruka poželjnosti Marksa u današnjoj liberalnoj Srbiji krcatoj  neradnicima, kako nam današnji predsednik, a tadašnji premijer, sugeriše.

Kad sam januara 2007, pa ni godinu dana pre njegove smrti, radio intervju sa praksisovcem Milanom Kangrgom, on mi je delovao kao zadnji romantik na ovom svetu. Ali, sad, kad se setim da je na moje pomalo cinično pitanje - u kom je danas stadijumu kapitalizam, odgovorio, pomalo parodirajući Lenjina -  tačno u poslednjem - to zvuči prilično zlokobno. I to kao eho. Rehabilitacija Marksa je, naravno, uslovna i ne znači povratak vere u realni socijalizam. Pa ni egzibicionista kao što je Slavoj Žižek, kad etiketira oportunu demagogiju i za sebe tvrdi da je ortodoksni lakanovski staljinista ili lenjinista (jer ne pristaje na istoricističku dogmu da kapitalizam nema alternativu), ističe da nije budala koja mašta o novoj komunističkoj partiji. Naprotiv, on apostrofira svoju, navodno mnogo tragičniju intelektualnu poziciju; divi se dometima kapitalizma (i u privredi, i u ljudskim pravima), ali ukazuje na ljude bez uloga (često i bez papira), na deliričnu poziciju Bila Gejtsa (jer ni Marks ni Lenjiin nisu predvideli Majkrosoft i Gugl), na biogenetiku i nove Černobile, dakle na sva ona pitanja na koja globalni kapitalizam, i globalna demokratija ne nude rešenja.

Dobijem ti ja, možda godinu-dve posle 5. oktobra knjigu čudnog formata koja se zove Zbogom partije (Ljudi govore). To je, u stvari, priručnik za direktnu političku borbu i radost življenja Eimigrative art kolektiva iz Brisela. U uvodu piše da (neo)proleteri postoje, da se sa voajerstva mora preći na akciju, da su parlamentarne partije levice konfiskovale ime proletarijata. Onda, ljudi-proleteri govore o svojim sudbinama. Čak i reditelji. Hito Stejerl (tada 35 godina) ističe da se kapitalizam ne može ukinuti ni umetnošću, ni politikom etničkog identiteta. On dodaje da je teško stvoriti javnu sferu koja neće podleći kapitalističkoj scenografiji. Problem nije u stvaranju novih identiteta, već novih solidarnosti kojima bi se prevazišla fragmentacija subjekata. Opijen obećanjima DOS-a nisam mnogo obraćao pažnju na ovo štivo levičarenje, ali eto jedan politizovani i klasno svesni Art kolektiv je tada upozoravao na ovo danas. I na Gošu.

Pozovimo se za čas na profesora i kolumnistu Gardijana Geja Stendinga, koji je otkrio prekarijat - novu klasu u usponu. To je upravo odgovor na zaboravljeno Dačićevo pitanje sa Megatrenda - gde je proletarijat? U toj novoj klasi - prekarijatu - jesu i radnici firmi u restruktuiranju, ali i mladi i obrazovani ljudi koji su prezaduženi i sa kreditnom iluzijom blagostanja. Stending govori o fleksibilnoj eksploataciji. U nehomogenom prekarijatu gde solidarnost (kao ideja levice) nije uvek obavezna, najopasniji je njegov deo koji čine ostaci stare radničke klase koji slušaju sirene desnice. Otuda i rizici - od revolucionarnosti (u Marksovom smislu) do reakcionarne uloge prekarijata.

Marksistički preciznije, prekarijat je još klasa u nastajanju, ali još nije klasa za sebe. Vlade desnog i levog centra, bogati i srednja klasa, preziru prekarijat jer se on suštinski konstituiše na idejama Francuske revolucije - sloboda, jednakost, bratstvo. 

Novinari u Srbiji su u velikoj većini prekarijat. Kao što u SFRJ nisu bili proletarijat. 

Komentari
Kolumne
Dirkemova anomija
Dirkemova anomija

No, dobro. Teško bi bilo zaključiti da je Vučićevo ‘tante za kuk...

Radna snaga
Radna snaga

Prema novom Zakon o useljavanju stručne radne snage u Nemačku, tamošnji...

Snaga podsvesti
Snaga podsvesti

Šteta što se ne koristi dovoljno psihoanalitički metod u tumačen...

Uspon Skajvokera
Uspon Skajvokera

U ‘Senkama’ Toma Kuruzović daje odvjetniku Anti Paveliću da s nož...

Apeli (ne)jedinstva
Apeli (ne)jedinstva

Pred Novu godinu u zoru na jednoj televiziji bliskoj vlasti pojavio se izvesni a...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

2020. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web