Ali, ta se pretpostavka pokazala netačnom, situacije su suštinski različite. I to od samog izvora.

Te 2009. već prilikom samog proglašenja pandemije, u javnosti je izražavana sumnja da motivi Svetske zdravstvene organizacije da to učini, nisu čisti. U prilog tom osporavanju, navođeni su raniji primeri masovnog planskog ubijanja ptica radi suzbijanja ptičijeg gripa. Navodno, bez dovoljno naučne utemeljenosti o opasnosti od njegovog širenja. Tvrdilo se da su i organizvani pomori ptica i proglašavanje pandemije svinjskim (meskičkim gripom) zapravo paravan i priprema svetske javnosti za masovnu prodaju relativno nove vakcine od tog gripa. Te da će na toj vakcini njeni proizvođači napraviti ogromne profite. Tada se prvi put na svetskom nivou javila i ozbiljna sumnja u zloupotrebu vakcina, koja je nadirala i u glavne medije. Dojče vele, je na primer, javljao da je u Nemačkoj osmoro ljudi preminulo neposredno od posledica vakcine protiv svinjskog gripa.

U Srbiji su vakcinu protiv svinjskog gripa ostruisali pre svega sami lekari i zdravstveni radnici. Uprkos tome što se tadašnji ministar zdravlja Tomica Milosavljević slikao se pred kamerama primajući vakcinu, lekari su masovno odbijali da vakcinišu ljude, poneki čak i rizične grupe, poput dece sa astmom. Svinjski grip u Srbiji pratilo je odbijanje ljudi da prihvate zvaničnu državnu verziju širenja zaraze. Iz sadašnje perspektive, mada to dosad nije uzimano u obzir, moguće je da je svinjski grip bio “viša sila” koja je nepovratno urušila poziciju tadašnjeg predsednika Borisa Tadića i koalicione vlade njegove DS, na čijoj listi je tada bila i stranka G17 Plus kojoj je pripadao ministar Milosavljević, sa socijalistima Ivice Dačića.

Šest meseci pre izbora 2012. koje će Tadić izgubiti, u decembru 2011. uhapšeno je više osoba u “aferi” vakcine, koje su nakon više meseci u pritvoru, puštene uz jemstvo. Tužilaštvo ih je teretilo da su oštetili budžet za 132 miliona dinara, jer su prikazali da moraju da isporuče vakcine, iako je Vlada zaustavila njihovu nabavku.

Suđenje je počelo u aprilu 2014. u maloj sudnici u Palati pravde, gde su se optužene Svetlana Vukajlović, bivša direktorka Republičkog fonda za zdravstvenu zaštitu, Smiljka Mileusnić Adžić, direktorka Jugohemije i sestra tada već bivše potpredsednice Delta holdinga Milke Forcan, te direktor Detapa, zastupnika francuske firme Novartis, pojavili sa gomilom prestižnih advokata. Prvo što su advokati Božo Prelević i Siniša Simić zatražili bilo je “tonsko snimanje pretresa zbog stručnih farmaceutskih termina”. Dve godine kasnije, posle niz sudskih zavrzalama, tužilaštvo je odustalo od postupka, a optuženi su najavili tužbu protiv države za vreme provedeno u pritvoru.

Korona 2020. međutim, počela je, što se Srbije tiče, potpuno obrnuto, budući da glavnu ulogu nije imala ni Svetska zdravstvena organizacija, ni megaproizvođači vakcina. Naprotiv, slike iz Narodne Republike Kine i žarišta zaraze – grada Vuhan, većini su delovale verodostojno, jezivo i zabrinjavajuće.

Stavljanje broda Daimond princes u karantin u japanskim vodama, na kome su bili i srpski članovi posade, postao je događaj koji je nemerljivo podigao hajp – prepoznatljivost korone 2020. I od tada se može jasno uočiti razlika. Dok se 2009. javna sumnja vezivala za zdravstvene vlasti, naše i svetske, i njihove moguće mračne profitabilne dilove sa farmaceutskim megakompanijama, sada je opšta zapitanost dobila drugačiji tok. Građane, uključujući i zdravstvene radnike, je obuzela sumnja da li su ustvari svetske političke elite te koje od njih, od naroda, svesno i smišljeno kriju prave informacije.

Pravac nezadovoljstva potpuno je promenio smer. Sa ograničenog prešlo se na bazično nepoverenje, i gotovo je neverovatno, kako je ta promena opšteg raspoloženja promakla našim, a i vlastima nekih drugih država. Ova promena tražila je ozbiljno reagovanje i predočavanje čvrstih procedura – ljudi nesigurni da li su pod pretnjom neposredne smrtne opasnosti žele plan i akciju, a ne neozbiljnost i nedorečenost. Zato je potpunu magareću uslugu vlasti učinio doktor pulmolog koji se na konferenciji za štampu, sa najvišim državnim zvaničnicima Srbije, neumesno šalio na račun zaraze i njenog širenja. To ne bi ni 2009. opustilo situaciju, a tek 2020. predstavlja sipanje benzina na vatru opšte uznemirenosti.

Kakve će političke posledice te uznemirenosti biti, to sada više nije u rukama onih koji donose političke odluke, već zavisi od toga koliki će talas zaraze zadesiti Srbiju. Prema zvaničnim podacima, 2009. u Srbiji je bilo 84 smrtna ishoda od svinjskog gripa. Međutim, u sadašnjoj situaciji, svaki smrtni ishod, odraziće se na politički rejting vladajuće SNS, a njen lider i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, nema više opciju, kao Tadić 2011. da označi pojedinačne krivce kao što je bila istraga zbog zloupotrebe sa vakcinama.

Budući da je u toku kampanja za opšte izbore 26. aprila, iz ugla vlasti gledano, više nema dobrog ishoda, samo se može birati između manje lošeg. Verovatno bi najmanje loš bio da se izbori pomere, makar na dve ili tri nedelje, kako bi se dobilo na vremenu, i moguće, dočekale neke povoljnije vesti iz sveta. Odnosno, da se u proglašenom svetskom ratu protiv pošasti korone, “izvojeva” nešto što se može prikazati pobedom života, slično propagadnom snimku iz Kine na kome lekari iz Vuhana u nizu skidaju maske sa lica, obeležavajući kraj epidemije.