Kritičari politike vojne neutralnosti najčešće potežu argument da je u današnjem multipolarnom svetu neophodno da zemlje zanemarljivog globalnog značaja, u koje svakako spada i Srbija, moraju da se svrstaju na jednu stranu. Po tom misaonom obrascu politika „više stolica“ je relikt prošlosti, anahron koncept koji je pao sa Berlinskim zidom. Ipak, postoji nekoliko zemalja koje pokazuju da koncept vojne neutralnosti ne mora da bude samo usputna stanica. Eklatantan primer ove teze je Austrija i odnos koji ova zemlja ima sa NATO.

Austrija nije punopravna članica NATO, ali već decenijama ima odličnu saradnju sa ovim savezom. Članica programa Partnerstvo za mir postala je 1995. godine, nedugo pošto je i pokrenut. U poslednje dve decenije, prisustvo austrijskih oružanih snaga u kontekstu NATO operacija najopipljivije je bilo upravo na Balkanu. Još 1996. godine, austrijske snage su se pridružile NATO saveznicima u obezbeđivanju krhkog mira u postdejtonskoj Bosni i Hercegovini. Još izraženija je njihova uloga na Kosovu. Godinama unazad, pripadnici austrijske vojske su ubedljivo najprisutniji na Kosovu od svih zemalja koje nisu članice NATO. I danas je preko 400 austrijskih vojnika stacionirano na Kosova u okviru KFOR-a. Pored Balkana, austrijske snage bile su aktivne i u Afganistanu. Još 2002. godine pridružili su se međunarodnim snagama pružajući, uglavnom, logističku podršku. Dodatno, Austrija je finansijski pomagala projekte NATO-a u drugim partnerskim zemljama. Na taj način, deo austrijskih sredstava je korišćen za uništavanje mina i viška municije u Albaniji, Kazahstanu, Ukrajini, Crnoj Gori i Srbiji.

S druge strane, i sama Austrija je videla brojne benefite od bliskosti sa Severnoatlanstkim savezom. Poput Srbije, i Austrija sa NATO ima potpisan IPAP sporazum (Individualni akcioni plan saradnje) koji im omogućava da odnos sa savezom prilagođavaju svojim potrebama. Kroz saradnju sa NATO trupama, značajno se uvećala interoperabilnost austrijskih oružanih snaga. Poseban akcenat u Austiji stavljaju na unapređenju svojih mogućnosti da izađu na kraj sa posledicama hemijskog, biološkog, radiološkog ili nuklearnog napada, kao i prirodnih katastrofa. Kroz NATO-ov projekat Nauka za Mir i Sigurnost naučnici iz Austrije su učestvovali na brojnim radionicama i seminarima čije su teme varirale od borbe protiv bio-terorizma do jačanja spremnosti za pandemiju gripa.

Ipak, koliko god saradnja Austrije i Severnoatlantskog saveza funkcionisala na uzajamno zadovoljstvo, nema ni blagih izgleda da bi ova zemlja mogla u dogledno vreme da postane punopravna članica. Delimičan odgovor zbog čega je to tako, može se pronaći u austrijskom ustavu. Naime, parlament Austije je 26. oktobra 1955. godine, usvojio Deklaraciju neutralnosti. Ovaj dokument, koji je proklamovao permanentnu neutralnost Austrije, uvršćen je i u najviši pravni akt ove zemlje. I iako je deklaracija formalno usvojena u parlamentu, nije tajna da su njeni stvarni autori predstavnici sila koje su pobedile Hitlerovu Nemačku. Kako je Austrija primirje 1945. godine dočekala sa pogrešne strane istorije, protektorat nad njenom teritorijom preuzele su Sjedinjene Američke Države, Sovjetski savez, Velika Britanija i Francuska. Zajedničko starateljstvo je trajalo punih deset godina kada su se SAD, Britanija i Francuska saglasile da je Austrija punoletna. Međutim, jedini uslov da i Sovjetski savez povuče svoje snage bio je da Austrija, kao jedan od prvih samostalnih činova, usvoji Deklaraciju neutralnosti. Kako  se dobijanje nezavisnost i proglašenje principa vojne neutralnosti desilo  gotovo istovremeno, vreme je dovelo do fuzije ova dva događaja. Danas, više od šezdeset godina kasnije princip vojne neutralnosti je duboko utkan u kolektivnu svest građana, koji je poimaju kao jedan od ključnih principa nezavisnosti.  Iz tog razloga, iako se razlikuju u nijansama, i dalje ne postoji značajnija politička snaga u Austriji koja se otvoreno zalaže za pristup Severnoatlantskom savezu.

Međutim, nije samo Austrija ta koja drži distancu. I NATO ima svoje rezerve kada je saradnja sa ovom zemljom u pitanju. Sredinom ove godine došlo je do najozbiljnijeg zahlađenja odnosa između Austrije i NATO, a u središtu spora nalazi se – Turska. Odnosi Turske i Austrije se već duže vreme ne bi mogli nazvati harmoničnim. Pratično od dolaska na vlast aktuelnog predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana, bilateralni odnosi su u padu. Kako je Erdogan jačao, proporcionalno je jačala i retorika između zvaničnika dve zemlje. Ulje na vatru dodalo je rasplamsavanje izbegličke krize, i milioni ljudi koji su preko Turske išli za, u prvom redu Nemačku, ali i Austriju. Činjenica da su ove godine u malom razmaku održani parlamentarni izbori u Austriji i referendum o povećanju predsedničkih ovlašćenja u Turskoj svakako nije doprinela spuštanju lopte.  Kriza je kulminirala ranije ove godine, kada su predstavnici Austrije, punopravne članice Evropske unije, jasno izrazili svoj stav da za Tursku nema mesta u ovom društvu. Nije trebalo čekati dugo na odgovor. U maju mesecu, predstavnici Turske, punopravne i veoma uticajne članice NATO (samo SAD imaju brojniju vojsku), targetirajući Austriju, stavili su veto na partnerske aktivnosti sa zemljama koje nisu punopravne članice. I iako je ovo na kratko blokiralo saradnju NATO sa više od 40 partnerskih zemalja, čelnici saveza su se brzo sastali i delimično rešili problem. Promenjen je protokol, pa se tako ubuduće odlučuje o svakom parnterskom odnosu od države do države. Ipak, status Austrije je ostao da visi u vazduhu.

U kom god pravcu da krene razrešenje diplomatskog spora između Austije i Turske, jedna stvar je sasvim izvesna. Austrija je decenijama unazad bila pouzdan partner NATO-a bez obzira na to što punopravno članstvo nikada nije bilo na stolu. I takav aranžman je, čini se, i jednima i drugima koristio.