U prvoj sedmici marta očekuje nas da prvi put Aleksandar Vučić bude taj koji raspisuje izbore - parlamentnarne - u svojstvu šefa države, dok će to za lokalne učiniti predsednica parlamenta Maja Gojković.

Zvaničan početak kampanje ne pada odavno od 4. marta 2018. i izborne noći na beogradskim lokalnim izborima, kada je Dragan Đilas odbio da čestita Vučićevim naprednjacima pobedu. I rekao “vidimo se na izborima 2020.” Kao jedan od vođa opozicije Đilas je postavio bojkot kao odgovor na “kapilarni glas”, svojevrsnu obavezu članova SNS-a ne samo da glasaju za svoju partiju već i da nabave po najmanje 20-tak drugih glasača. “Kapilarni glas” kao brutalniju verziju nekašnjeg “sigurnog glasa” iz vremena dok su na vlasti bili Đilas i stranke saveznice DS, međunarodni zvaničnici koji “prate” izbore u Srbiji nisu prepoznali kao slom proevropske politike u Srbijji. Naprotiv, iz EU, ali i Sjedinjenih Država, poručeno je da je bojkot neprihvatljiv i da se na izborima mora učestvovati, kakvi god da su.

Izbori 2020. pak, nose veću količinu neizvesnosti, nego oni 2016. Tačno je da opozicija deluje razbijeno i međusobno sukobljeno i da je u odnosu na protestnu zimu 2018/2019. teško oslabljena. Što je još gore, njeno političko ponašanje pokazuje izrazitu nedoslednost spram sopstvenih ciljeva. Niko se ne može zakleti da neće i oni koji ostanu u Savezu za Srbiju i pri bojkot kampanji, uključujući i Đilasa, u ponoć pred istek roka, predati kandidatske liste za parlament. Još manje da će taj Savez uopšte da se održi pod tim imenom do dana glasanja krajem aprila. Odluke su postale lične, samim tim i nepredvidive: Zoran Lutovac se može jednostavno povući sa čela DS-a, ne bi bilo uostalom prvi put, da ova stranka ostane bez lidera usred izbora. DS je “stara stranka”, što znači tekovina i kontinuitet, i njeno učešće na izborima bi osiguralo da bojkot glasača, odnosno izlaznost, uopšte ne budu bitni za legitimitet buduće vlade. Ukoliko bi u DS prevladala struja za učešće na izborima, to bi značilo samo “jedna grupa funkcionera ove stranke protiv druge” (Đilasa i Vuka Jeremića, pa i Borisa Tadića koji nije u Savezu), koja bi, je li, ostali pri bojkotu. Za taj raspad Saveza se očito spremio i njegov desni osnivač Boško Obradović. On samostalno vodi terensku kampanju “karavan Dveri” i to na migrantskoj krizi. Ovo je osetljiva tema koja šteti šire udruženoj opoziciji van polja desnice.

Dakle, nije opozicija ta koja čini izbore i kampanju neizvesnom, mada je ona, za razliku od one iz 2016. mnogo iskusnija i obučenija, ako ništa drugo, a ono da izazove i iznervira vlast.

Ono što izbore čini neizvesnim jestu dublji društveni tokovi uočeni u kampanji 2016. U odnosu na dotadašnje, ta kampanje je bila čudna zbog manjka televizijskih sučeljavanja kandidata. Debate su izgledale oskudno kao u ranim 90-tim, a ne 2000-tim. Međutim, nešto drugo je eksplodiralo, a to su društvene mreže i aktivnosti na Internetu. Treba biti jasan, izbori se nipošto nisu dobili na Tviteru ili Fejsbuku. Međutim, veliki broj njihovih korisnika ili uticaj na one koji utiču (medije) doneo je jednu veliku novinu. A to je buđenje široke i masovne sumnje u ispravnost izbornog postupka. Gotovo da nije bilo građanina koji nije čuo za neku mahinaciju, odnosno doznao za nju “kačeći” se na neku društvenu mrežu. I to bilo sa potpisima za kandidatske liste, bilo sa prikupljanjem podrške na terenu, sa biračkim spiskom, sa samim glasanjem, ili čime god. Mnogi su i sami davali doprinos objavama, komentarima ili na drugi način, čineći na jedan način sebe i fiktivnim “gospodarem” izbornog procesa, i u isto vreme oštećenom stranom. Na tom talasu, čak ne ni na stvarnim izveštajima sa biračkih odbora, je tadašnja opozicija, zatražila i proveru džakova sa glasovima u sedištu Republičke izborne komisije. Tadašnji lider DS Bojan Pajtić, sa listom koja je nesumnjivo prošla cenzus, pokazao je nesebičnu solidarnost sa listom DSS-Dveri koju je predvodila Sanda Rašković Ivić. DSS-Dveri na čijoj listi je bio i analitičar Đorđe Vukadinović, uspeli su da u završnom “prebrojavanju”, zahvaljujući glasovima iz Niša, preskoče cenzus, a i time oduzmu jedan mandat listi Tadićevoj, sa LDP i LSV.

To je utišalo sumnje na društvenim mrežama, što je krunisano i time što je u Beograd stigao tadašnji izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvid Mekalister i “presudio” u izveštaju da je izborna utakmica bila fer. Sada se isti izveštaj očekuje i od Vladimira Biličika, koji je nasledio Mekalistera na funkciji. Obojica su, treba li podsećati, iz Evorpske narodne partije, čija je SNS pridružena članica. Zanimljivo je i da su tada – 2016. najveću podršku kritici sprovođenja izbora dali evropski poslanici Knut Flekenštajn i Tanja Fajon iz grupe socijalista i demokrata. Isti oni koji su tokom prošle jeseni posredovali između stranaka vlasti i opozicije u Srbiji u dogovoru o izbornim uslovima.

Drugo, na vrhuncu te kampanje 2016. odigralo se nešto što će se kasnije produbiti, a to je da se izborno svrsta intelektualno-politička elita, izbegavajući da to učini kao stranački opredeljena, već pod firmom nepolitičkog dela društva. Objavljeno je pismo intelektualaca, umetnika i javnih ličnosti koji podržavaju DS i apeluju na građane da glasaju protiv autoritarnog režima, a za demokrate. Spisak je bio impozantan i dug, od Đorđa Balaševića, u međuvremenu preminule Zagorke Golubović pa nadalje… Odmah zatim objavljeni su potpisi potpisi intelektualaca i javnih ličnosti koji podržavaju koaliciju Dveri-DSS, ne toliko zvučan, ali borben. Takođe objavljen je izborni spot SDS-LDP, u kome se pojavljuju Latinka Perović, Goran Marković, Jelena Bogavac, pozivajući da se glasa za Tadića i njegovu koaliciju… To svrstavanje u tri kolone protiv Vučića, narednih godina se pretvorilo u potpisivanje podrške za i protiv njegove predsedničke kandidature, ili protiv krajnjeg sporazuma o Kosovu. Svrstavanje se nedavno ispoljilo kao podrška ili osuda pravoslavnih protesta u Crnoj Gori.

I treće, kampanja 2016. je postavila izbore kao nedovršenu priču, kao nešto što se nastavlja u budućnosti. Smatralo se da su izbori 2016. raspisani kao vanredni, dve godine posle takođe vanrednih 2014. imali ne samo cilj da preklope redovne pokrajinske i lokalne izbore. Dakle, ne samo da Vučićevi naprednjaci 2016. “uzmu” i Vojvodinu i većinu opština po Srbiji, što sa svojim lokalnim listama bez imena lidera, tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića, ne bi uspeli. Već su ti izbori smatrani i platformom za Vučićev politički razlaz sa suosnivačem SNS i tadašnjim predsednikom Tomislavom Nikolićem. I tada se tvrdilo kao izvesno da će se Vučić 2017. sam kandidovati na predsedničkim izborima, iako je to zvanično potvrđeno tek u osvit kampanje.

Tako, da će se i sadašnja kampanja postavljati kao priča koja se nastavlja 2022. ili možda i 2021. ako Vučić skrati petogodišnji mandati, kao nastavak sage kako (ne) glasati strateški, pametno, različito, ali svakako za i protiv njega.