Sa mesec dana zakašnjenja nova Evropska komisija počinje sa radom u ponedeljak, nakon što je većina izglasala novu postavu u Parlamentu u Strazburu.

Komisija koju predvodi Nemica Ursula fon der Lajen u Francuskoj neki nazivaju i komisijom „poslednje šanse“, zbog duboke krize kroz koju prolazi Evropska unija i njene institucije. Ta kriza je ekonomska, politička i vojna. 

Poput francuskog predsednika Emanuela Makrona, Ursula fon der Lajen govori o „geopolitičkoj“ komisiji. Makron, koji kao neformalni lider želi da pokrene Evropsku uniju iz političke učmalosti koja je dovela do blokade njenih institucija, govori o potrebi da se razmišlja „geopolitički“, odnosno da se Evropska unija pozicionira u odnosu na dva politička i ekonomska diva, Sjedinjene Američke Države i Kinu.

Francuski predsednik je prethodno bio nezadovoljan što je Evropski parlament odbio tri kandidata za predsednika Evropske komisije, među kojima je bio i francuski kandidat, što je usporilo formiranje komisije. Problem je predstavljalo i to što je Velika Britanija  koja je u procesu Bregzita odbijala da imenuje svog kandidata za Evropsku komisiju. Nakon nedoumica kako da postupi, Komisija je odlučila da ignoriše Britance i, preventivno, pokrene postupak protiv Ujedinjenog kraljevstva zbog kršenja procedura. 

Ursula fon der Lajen je na glasanju u sredu dobila ubedljivu većinu od 461 naspram 157 glasova, što je mnogo ubedljivije od samo devet glasova prednosti koliko je dobila na glasanju u julu. Nova postava izvršnog tela Evropske unije, na čelu sa bivšom nemačkom ministarkom odbrane, može, dakle, da počne sa radom.

Francuzi govore o « poslednjoj šansi » zato što se Evropska komisija  nalazi pred izazovom kako da uspostavi političko jedinstvo u zajednici u kojoj su se produbile razlike o smeru u kome Evropska unija treba da ide.

Podele su brojne, između zemalja « stare » i « nove” Evrope, između bogatog severa i siromašnog juga, između novih političkih formacija i tradicionalnih partija, između evroskeptika i onih koji brane evropske institucije. Niz uzastopnih kriza, od ekonomske krize 2008, migrantskog talasa 2015. i Bregzita, oslabio je njene unutrašnje mehanizme i sposobnost zajedničkog odlučivanja. Kriza se produbila sa dolaskom američkog predsednika Donalda Trampa, i njegovim okretanjem leđa Evropi sa jasnom porukom da su interesi SAD na prvom mestu. Do razlaza sa Vašingtonom je došlo još za vreme prethodnog predsednika, Baraka Obame, ali je on sada otvoren, o čemu je nedvosmisleno govorio francuski predsednik (vidi tekst Demostata “Svet prema Makronu”). Zato Francuska, koja nije bez saveznika u Evropi, traži jedinstvenu spoljnu politiku Evropske unije koja će preispitati poziciju prema ključnim akterima na međunarodnom planu, poput SAD, Kine I Rusije.

Evropljani se nalaze u svojevrsnom mamurluku, nakon što su verovali da ih Evropska unija štiti od velikih svetskih potresa. Svet se promenio od pada Berlinskog zida, a njima to kao da je promaklo. Probijanje Kine, udaljavanje tradicionalnog savetnika u Vašingtonu, tehnološka revolucija koju predvode Kinezi i Amerikanci iz Silicijumske doline, u kojoj Evropa ozbiljno zaostaje, klimatske promene koje iziskuju radikalne političke odluke, košmar sa Bregzitom – sve su to izazovi pred novom Evropskom komisijom. 

Sve je veći izazov i odnos između Pariza i Berlina, koji čine osnovicu Evropske unije. Na jedinstvu francusko-nemačke vizije počiva evropska izgradnja. Do sada su se obe strane klonile da svoje nesuglasice iznose javno, ali je to u poslednje vreme sve teže. Nemačka smatra Makronov zaokret u spoljnoj politici suviše radikalnim, nevoljno gleda na njegovu ambiciju da postane neformalni vođa Evropske unije, a njegova konstatacija da je NATO mrtav za nemačku kancelarku Angelu Merkel je preterana, iako je većini Evropljana dosta Trampovih ispada i ukora upućenih evropskim saveznicima. Ursula fon der Lajen je jedan od najbližih saradnika Angele Merkel, u njenom kabinetu je bila na različitim ministarskim pozicijama od kada je Merkelova postala kancelarka, na mestu zamenika Demohrišćanske unije bila je od 2010. godine, sve do pre neki dan, a važila je i za favorita za novog generalnog sekretara NATO-a.

Francuska sa oprezom gleda na evropske institucije, koje su često kritikovane zbor nedemokratske prirode njenih procedura. Pariz se pita da li su ove institucije na visini istorijskog zadatka, da li su sposobne da od Evropske unije naprave istorijskog aktera ili će biti prinuđene da se povinuju odlukama ekonomskih, vojnih i političkih giganata, SAD i Kine.

Prva žena na čelu Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, koja nema iskustva u evropskim institucijama, okupila je neke ključne saradnike: potpredsednica je Margret Vestager, danska političarka zadužena za digitalne tehnologije i konkurenciju koja je za Trampa « crna ovca » jer je kaznila divove iz Silicijumske doline, Gugl i Fejsbuk,  tu je zatim Frans Timermans, holandski socijalista zadužen za ekologiju i odgovor na klimatske promene, kao i Tijeri Breton, bivši francuski ministar finansija, zadužen za industriju i odbranu, dve ključne oblasti.

Žoze Borel iz španske socijalističke partije je novi šef evropske diplomatije, koji je na tom mestu nasledio Federiku Mogerini. Iako Katalanac, oštri je protivnik katalonskog i kosovskog otcepljenja, kao i Bregzita. Uz njega su novi evropski komesar za proširenje Oliver Varhelji, mađarski diplomata blizak Viktoru Orbanu, naslednik Johanesa Hana i komesarka za međunarodnu saradnju Juta Urpilainen, finska političarka iz redova socijal-demokrata.

Verna nemačkom stavu, Ursula fon der Lajen uputila je poruku „ohrabrenja“ zemljama Zapadnog Balkana kada je rekla da vrata za njih ostaju otvorena. Ova „utešna“ poruka govori o još jednom razilaženju između Berlina i Pariza – dok Pariz upozorava da se više ne mogu davati licemerna obećanja o novom proširenju dok se ne sredi situacija unutar Evropske unije, Nemci ne odustaju od svoje politike širenja na istok. I jedni i drugi u suštini govore isto – cilj Evropske unije je da Zapadni Balkan ne ostane usamljena enklava na evropskom tlu. Ali kada će to biti moguće, zavisiće od toga da li Evropska unija uspe da osnaži svoje institucije i izvuče se iz krize koja dovodi u pitanje njen opstanak.

Mnogo je nade u novu komisiju, ali i mnogo sumnje da će joj to poći za rukom.