Ruski pragmatizam i srpsko slepilo

Rusija priča o istorijskom prijateljstvu sa Srbijom iz propagandnih razloga, ali u praksi nema mnogo emocija. To je i normalno. Da je drugačije ne bi bila imperija.

Ruski pragmatizam i srpsko slepilo
Photograph from the Army Signal Corps Collection in the U.S. National Archives. [Public domain]

Ruski pragmatizam i srpsko slepilo

Rusija priča o istorijskom prijateljstvu sa Srbijom iz propagandnih razloga, ali u praksi nema mnogo emocija. To je i normalno. Da je drugačije ne bi bila imperija.

autor teksta
Milomir Mandić | Danas | Beograd 5. Feb 2020 | Analize

Poznate su reči Vinstona Čerčila da je Rusija velika tajna od koje je teško proceniti šta može da se očekuje. 

Te misli je čuveni britanski državnik izrekao 1. oktobra 1939. godine, na samom početku Drugog svetskom rata, tokom programskog nastupa na radiju.

Još nije preuzeo premijersko kormilo (do 10. maja 1940. godine njega je neuspešno „držao“ Nevil Čemberlen), ali je već tada jasno sagledavao ogromne izazove i rizike sa kojima se suočila njegova zemlja. Među njima se nalazila i sovjetska enigma.

Realnost je za Englesku bila veoma teška.

Ušla je zbog garancija datih Poljskoj relativno nespremna u opasan sukob sa nacističkom Nemačkom, a nije bilo jasno da li će se, u kom momentu i na čijoj strani u njega uključiti i veliki Sovjetski Savez.

Moskva je zaključila sporazum o nenapadanju sa Berlinom i nastojala je da sa njim što uspešnije razvija ekonomske i političke odnose.

Iskoristila je nemački napad na Poljsku da okupira i anektira njen veliki deo.

Zatim je zauzetost Berlina i, s druge strane, zapadnih saveznika (Francuske i Velike Britanije) iskoristila za pripajanje drugih teritorija u istočnoj Evropi koje su nekada bile deo Ruskog carstva.

Za to je dobila iznuđeno zeleno svetlo od Nemačke, a izazvala direktno negodovanje Londona i Pariza.

Ali ni Nemci, kao ni njihovi zapadni protivnici, nisu znali na čemu su sa Sovjetskom Rusijom.

Staljin, kao totalno pragmatičan političar, pratio je razvoj događaja i ni u jednoj ni u drugoj zaraćenoj strani nije apriori gledao saveznike.

Čekao je priliku da na račun bilo koje od njih profitira.

Naravno, jednako su utilitarno gledali na stvari i u drugim tadašnjim velikim središtima moći. Niko tu nije patio od sentimentalnosti. Razni ishodi su bili mogući a ne samo onaj koji se dogodio.

Nacisti su napali SSSR i tako je on postao saveznik Zapada, a moglo je da se desi da dođe u sukob sa njim umesto sa Nemcima (npr. posle sovjetskog napada na Finsku bili su vrlo glasni oni koji sa smatrali da zapadni saveznici u tom slučaju treba da reaguju objavom rata kao i u vezi sa nemačkim napadom na Poljsku).

Postojale su i druge mogućnosti, da SSSR sačeka rasplamsavanje rata na zapadnom frontu pa u pogodnom po sebe trenutku prvi napadne Nemačku, ili da sa njom napravi pakt protiv Engleske pošto je Francuska doživela slom.

U nadigravanju globalnih igrača sve je bilo i ostalo moguće.

I kada se radi o odnosima među njima, a pogotovo kada je u pitanju sudbina malih naroda i država koje su za njih često samo monete za potkusurivanje.

To Srbi često zaboravljaju i padaju u ponor zabluda o tradicionalnom prijateljstvu.

Nije bitno sa kim, matrica je ista.

Zavlada iracionalnost pa se zaboravi da u međunarodnim odnosima postoji samo jedan pokretač: interes!

Istorijsko podsećanje kojim počinje ovaj tekst korisno je da se to bolje shvati.

Pogotovo što je u njegovom fokusu Rusija u čiju se bezrezervnu podršku mnogi u Srbiji danas bez ikakvog osnova zaklinju.

Pri tome zaboravljaju da je ona oduvek, bez obzira na promene ideološke ambalaže, bila ozbiljna država koja je krajnje hladno pa i surovo, slagala svoju geopolitičku slagalicu, utemeljenu na sopstvenim interesima.

Sve drugo je za nju nebitno.

Samit na Jalti (februar 1945.)

Rusija priča o istorijskom prijateljstvu sa Srbijom iz propagandnih razloga, ali u praksi nema mnogo emocija. To je i normalno. Da je drugačije ne bi bila imperija.

Ne treba joj to zamerati, već je potrebno da Srbi budu geopolitički zreliji, da ne budu u toj važnoj sferi naivni pa i slepi tako da ne vide da su za Rusiju sredstvo geopolitičkog cenkanja. Pogotovo što i Moskva to indirektno priznaje samo mnogi to neće da dešifruju.

Ruska balkanska strategija, kako u zvaničnom vidu tako i prema njemu kritičkim alternativnim predlozima, uvek polazi od toga da na ovim prostorima politika te velike sile mora biti maksimalno jeftina i neopterećujuća.

Iz toga je već jasno da je Srbija za Moskvu pre zona diverzije u pozadini njenih zapadnih NATO oponenata nego prostor do koga je njoj istinski stalo.

Za Kremlj je prioritet zaštita sopstvene dominantne pozicije na postsovjetskom prostoru.

On to, od rane Jeljcinove epohe do već odmakle Putinove ere, i ne krije.

Sve drugo je nadogradnja na tu bazičnu konstrukciju, često samo u funkciji stvaranja osnova za trgovinu oko nje.

Kada se tako sagledaju stvari, a jedino tako je racionalno činiti, jasno je da će Rusija pre ili kasnije, u kontekstu dogovora sa Vašingtonom, Berlinom ili Briselom oko Ukrajine ili nekog drugog po sebe bitnog pitanja u svom okruženju, staviti na „tezgu“ srpske interese.

To ne znači da nije svrsishodno da se Srbija na Rusiju oslanja u vezi sa statusom Republike Srpske ili Kosova, ali je potpuno kontraproduktivno ako bezrezervno igra na rusku kartu.

Rusija za sada ima interes da u nekoj meri bude na poziciji odbrane nekih srpskih nacionalnih pozicija.

To radi ne da bi ih odbranila već skuplje razmenila.

Jedino tako uz kompenzaciju može sa njih da se povuče.

To treba shvatiti i igrati proaktivno, što znači da Srbija ne sme da bude rob kalkulacija Moskve i da čeka da ona promeni svoj pristup Balkanu.

Treba tražiti zajednički jezik i sa nekim centrima moći na Zapadu i u saradnji sa njima doći do kompromisnog rešenja kosovskog problema i otklanjana opasnosti da na račun Republike Srpske dalje bude narušena dejtonska arhitektura Bosne i Hercegovine.

Srbima ne koriste zamrznuti ili tinjajući konflikti niti da budu zatočenici maksimalističkih iluzija.

To je verovatno ruski račun i mamac za lakoverne Srbe. Umesto toga Srbiji su potrebna održiva rešenja koja polaze od realnosti.

U geopolitici, da se poslužim rečima drevnog grčkog filozofa, sve teče i sve se menja.

Ali pozicija jedne zemlje ipak ostaje konstanta. Srbija je duboko u Evropi i na nju je upućena.

Kad god je bila nezavisna država, Srbija je prioritetno bila u zoni uticaja zapadnih sila a ne Rusije.

Danas je ekonomski upućena na EU a vojno-politički okružena članicama NATO-a.

I to mnogo govori o putu kojim treba da ide.

Vojnu neutralnost je moguće očuvati (ako je to stvarno interes a mislim da nije, ali to je druga tema) ali od svog evropskog okruženja ne može da pobegne.

Evropska unija ima brojne strukturalne probleme i jasno je da prolazi kroz teško razdoblje, ali isto tako je jasno da je do sada imala grandiozne rezultate i da će u nekom vidu opstati.

To je očito koliko i to da će Srbija i dalje egzistirati u zoni dominacije zapadnih sila koje su stub EU.

Otuda mora da bude deo evropskih političkih i ekonomskih razvojnih procesa odnosno ne sme biti talac ruske politike, koji će na kraju biti ostavljen, pa će sa mnogo gorih pozicija od sadašnjih ponovo morati da krene jedinim putem kojim istinski može da ide, a to je evropski put.

Bolje da se to radi odmah, da se mnogo ozbiljnije nego do sada krene u susret Briselu i Vašingtonu, nastojeći da se sačuvaju vitalni interesi.

Mudro je da Srbija do daljeg balansira kako bi što više profitirala u turbulentnim globalnim vremenima, ali ono što se danas radi sve manje liči na balansiranje.

Srbija pada u rusku korpu iz koje će je Moskva u pogodnom po sebe momentu izručiti.

Putin i Staljin se u mnogo čemu razlikuju (taman posla da sadašnjeg ruskog lidera stavljam u ravan sa sovjetskim diktatorom), ali u jednom su ipak u potpunosti slični.

Radi se o ogoljenom geopolitičkom pragmatizmu kojim se rukovode.

Pre ili kasnije Srbija će postati njegova žrtva ako ne počne da se istinski a ne lažno racionalno postavlja na evropskoj i svetskoj geopolitičkoj tabli.

Prošlost uči da Rusija za Srbiju nije, kao što je bila za moćnu Englesku, opasna zagonetka, već, da stvari budu gore, predvidljivi igrač koji Srbe kao po sebe periferni faktor uvek žrtvuje kada stignu do momenta u kome se sa konkurentnima dogovora oko svojih prioriteta.

Komentari
demostat komentari

Djordje Trazivuk

Medved na staklenim nogama. 9. Feb 2020
Analize
Krivudavi putevi bojkota
Krivudavi putevi bojkota

Samim tim ozbiljno je uzdrmana i koalicija Savez za Srbiju (SzS), što će...

Grenelova nadmoć i berlinski pregovori
Grenelova nadmoć i berlinski pregovori

Za razliku od Vokera koji je počeo ponovo da se pojavljuje u Prištini ne...

U pitanju je sistem a ne Vučić
U pitanju je sistem a ne Vučić

Lako je promeniti Vućića, treba samo na izborima da dobijete više glaso...

Politika bojkota - bomba koja odbrojava
Politika bojkota - bomba koja odbrojava

 Za to odbrojavanje je dovoljno da na parlamentarnim izborima ne učestvuje...

Milo Đukanović i vanredna stanja
Milo Đukanović i vanredna stanja

Ako neko zna šta znače protesti i kontrola sopstvene partije – to ...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

2020. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web