Bosna i Hercegovina se ubrzano kreće ka svom drugom kolapsu, tri decenije otkako se ova nezavisna država prvi put dezintegrisala.

“Okidač” za to predstavljala je presuda Ustavnog suda BiH, po kojoj se poljoprivredno zemljište u Republici Srpskoj proglašava imovinom Bosne, a ne RS.

Takva presuda usledila je nakon pritužbe bosanskih parlamentaraca, koja je “prošla” zahvaljujući podršci nesrpskih članova devetočlanog sudskog panela, uključujući troje inostranih sudija, navodi u autroskom tekstu za portal BalkanInsight Timoti Les, istraživač na Geopolitičkom forumu Univerziteta Kembridž i direktor tink-tenka "Nova Evropa".

U tekstu se ističe da je lider bosanskih Srba Milorad Dodik, uz podršku parlamenta Republike Srpske, Srpske pravoslavne crkve i većine svojih birača, postavio ultimatum Bošnjacima - sklonite inostrane sudije iz Ustavnog suda u roku od 60 dana ili će RS jednostrano uspostaviti punu autonomiju i inicirati referendum o nezavisnosti.

U međuvremenu, parlament RS pozvao je bosanske Srbe da ne učestvuju u državnim institucijama, proglasivši ih nevažećim.

“Čini se da je ovo lako odbaciti kao još jednu praznu pretnju u nizu retoritičkih zahteva Dodika za nezavisnost Republike Srpske, koje sežu do sredine dvehiljaditih. Umesto da ignoriše presudu Ustavnog suda, Dodik skreće pažnju bosanskih Srba sa ekonomskih nedaća izazivajući krizu, a zatim će da požanje uspeh na lokalnim izborima. Ipak, takvim analiziranjem gubi se iz vida šira strateška slika - spoljna potpora za očuvanje bosanske države je urušena, čime su se stvorili uslovi da se RS otcepi od Bosne”, ukazuje on.

Britanski stručnjak za Balkan konstatuje da se Zapad vremenom “ohladio” kada je reč o pokušajima očuvanja “dejtonskog ustrojstva” BIH.

Kako objašnjava, “višestruki slojevi uprave vodili su ka ozbiljnim defektima, a složeni sistem nadzora, uključujući etničke kvorume i nacionalni veto, omogućio je grupama sa suprotstavljenim interesima da blokiraju proces donošenja odluka u zajedničkim institucijama, čime je postavljena nepremostiva prepreka za integraciju Bosne u EU i NATO, što je predstavljalo strategiju Evropljana i Amerikanaca za ovu zemlju”.

“Kao posledica toga, krajem devedesetih Zapad je dodelio ovlašćenja za sprovođenje reformi državnim institucijama, preusmerivši nadležnosti sa nižih nivoa uprave do centralnih institucija i ograničavanjem prava nacionalnih grupa da blokiraju donošenje zakona. Ipak, Srbi nikada nisu prihvatili ove reforme, koje su im bile nametnute. Kada je Zapad najzad smanjio kontrolu nad Bosnom, 2006. godine, Dodik je počeo da preti secesijom, dok su Bošnjaci iskoristili sva politička, zakonska i diplomatska sredstva da nastave proces centralizacije, koji je započeo Zapad, čemu su se Srbi oduprli, i započeo je rat nerava, koji je usporio politički, društveni i ekonomski razvoj Bosne”, naglašava se u tekstu.

Les smatra da Bošnjaci ne mogu da pobede u “ratu nerava”. On precizira da je “odnos snaga na terenu takav” da ide naruku onima koji žele da se otcepe iz Bosne.

“Cilj Bošnjaka o uspostavljanju demokratskog, multietničkog društva zahteva aktivnu saradnju Srba i Hrvata, a obe grupe se tome protive... Ukoliko Bošnjaci odbiju zahteve da se obnovi prvobitno dejtonsko ustrojstvo, Srbi će imati opciju da jednostrano otcepe svoju teritoriju od Bosne i da se ujedine sa matičnom državom”, objašnjava britanski politikog. 

U tekstu se ocenjuje da se umnogome izmenila pozicija “različitih spoljnih aktera”, čime se stvorila šansa za Srbe da se otcepe. Kako se naglašava, došlo je do zaokreta u SAD izborom Donalda Trampa za predsednika i njegovim odbijanjem da vodi “glupave ratove” u perifernim regionima poput Balkana, kao i fokus na neutralisanje ruskog uticaja u Srbiji, “tako što će privoleti Srbiju da prizna Kosovo i da reši ovo pitanje zahvaljujući kojem Rusija ima uticaja na spoljnu politiku Srbije”.