Ima neke gorke ironije u tome što se Aleksandar Vučić sastaje sa Hašimom Tačijem u Parizu baš 11. novembra, na stogodišnjicu od kraja Prvoj svetskog rata, da se dogovaraju o „razgraničenju”. Dok je Aleksandar Karađorđević pre sto godina utvrđivao sa saveznicima granice nove države, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (koja je proglašena 1. decembra), sto godina kasnije Aleksandar Vučić u Parizu razmatra uslove pod kojima srpska strana treba da prihvati granice koje podrazumevaju gubitak dela teritorije.

U Parizu bi moglo da dođe i do susreta ruskog i američkog predsednika, mogućnost koju je najavio Sergej Lavrov. Tako će na jednom mestu biti ključni akteri u pregovorima Beograda i Prištine. Ulog EU je u međuvremenu oslabljen zbog krize u kojoj se nalazi i neizvesnosti koja vlada oko izbora u maju sledeće godine, kada se očekuje prodor snaga koje dovode u pitanje njenu dosadašnju politiku.

Ulogu nezvaničnog posrednika između Beograda i Prištine koju je do sada imala Angela Merkel, preuzeo je francuski predsednik Emanuel Makron, nakon što je nemačka kancelarka oslabljena u svojoj zemlji. O tome svedoči susret Makrona i Vučića u Parizu 17. jula, razgovor francuskog predsednika sa Tačijem u Jermeniji, na marginama samita Frankofonije (11. i 12. oktobra) i poziv obojici na skup u Parizu, kao i načelni dogovor da Makron poseti Srbiju. Ishod ovog posredovanja je neizvestan.

Od kada je u avgustu postalo jasno da Vučić i Tači pregovaraju o razmeni teritorija (u zavisnosti od prilke u upotrebi su još i izrazi „korekcija granica”,  „razgraničenje”, „demarkacija”), pozicije sa kojih nastupaju domaći i strani akteri su donekle jasnije, iako proces prate dogovori iza zatvorenih vrata i politički manevri kojima se skreće pažnja javnosti i zataškava smisao pregovora.

EU veruje da bi razgraničenje smanjilo bezbednosne rizike za ostatak kontinenta, SAD da bi zaustavilo ruski uticaj, Rusija da bi se tako nastavila agresivna kampanja NATO. Vučić vidi u razgraničenju mogućnost da se Srbija oslobodi potencijalnih problema i sukoba, a Tači način da spreči deljenje Kosova na sever i ostatak.

U intervjuu francuskoj televiziji Frans 24, glasu zvanične Francuske u svetu, za vreme samita u Jermeniji, on je rekao da je uveren da  će do sporazuma da dođe do proleća i da je od Makrona dobio podršku za sporazum sa Beogradom koji ne iskljućuje promenu granica. Tada je objasnio i šta je za njega smisao ovih pregovora. „Moja ideja je da se, pre nego što dođe do razmene teritorija, postigne sporazum o uzajamnom priznanju i ulazak Kosova u UN”, rekao je francuskom novinaru. „Kada EU i SAD dobiju garanciju od Srbije da priznaje Kosovo, potpisaću mirovni sporazum”, saopštio je svoje uslove.

O podeli Kosova govorilo se, nezvanično, i u vreme pregovora u Beču koje je vodila „trojka” Kontakt grupe, koji su se završili neuspehom i prištinskom deklaracijom o nezavisnosti. Druga runda pregovora ili „briselski dijalog” koji traje od 2011. godine - od 2012. na najvišem političkom nivou - svodi se na mučan proces ustupaka iznuđenih od srpske strane, koji su doveli do daljeg prenošenja državnih ingerencija Kosovu. Zauzvrat je Srbiji ponuđen napredak ka EU.

Ovakav pristup pregovorima vodio je ka postepenom priznanju Kosova, što se od Srbije očekuje na kraju „dijaloga o normalizaciji odnosa” 

U poslednjoj fazi pregovora na sto su iznete karte. Ideju o razgraničenju srpska strana je videla kao mogućnost da ne izađe iz „dijaloga” potpuno poražena.

^{foto: BETA}

„Ja se zalažem i to ne krijem, to je politika koju predstavljam (…) za ragraničenje sa Albancima. To da imamo teritoriju za koju se ne zna ko je kako tretira i šta kome pripada, to je uvek izvor potencijalnog sukoba, potencijalnih nedaća i mnogo problema", rekao je Vučić novinarima u Šidu 9. avgusta. Na ideju o razgraničenju se krajem avgusta nadovezao Ivica Dačić: „Ovde je reč hoćemo li nešto da dobijemo ili ćemo sve da izgubimo. Ništa mi sada ne držimo u svojim rukama i to isto i Priština, problem je u tome što su realnost i život na Kosovu daleko van papira koje drže u svojim rukama i Beograd i Priština". Srpski ministar spoljnih poslova je nešto kasnije rekao da Srbija može da razgovara o tome da Kosovo bude članica UN samo pod uslovom da to bude deo dogovora za trajno mirno rešenje.

Srpska strana veruje da bi, ukoliko bi joj bio vraćen sever Kosova, poraz bio manji.  Tači je, međutim, izašao sa novim teritorijalnim zahtevima, da se Kosovu pripoji Preševska dolina, na šta je predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić odgovorila  da „to nikakve veze sa životom nema”.

Do promene u Vučićevom stavu došlo je nakon incidenta na Gazivodama, kada se Tači provozao jezerom dok su ga štitile specijalne jedinice kosovske policije Rosu, a predsednik Srbije se ponašao kao da je izigran. Tači je ovim potezom hteo da pokaže da ne odustaje od ovog dela Kosova, u trenutku kada su ispred njegovih prostorija u Prištini demonstranti uzvikivali da nema legitimitet da pregovara sa Vučićem. Predsednik Srbije je izgledao uvređen, rekao je da se u Briselu niko nije javljao na telefon, da su „neki znali šta će da se dogodi” i da su „ovu akciju odobrili” i da će   „tražiti pomoć od Putina.

Nakon sastanka sa ruskim predsednikom u Moskvi 2. oktobra izjavio je da nema ništa od plana za razgraničenje i da su ga odbacile i zemlje EU i Albanci i Srbi.

 „Mislio sam da je to racionalno rešenje, ali (to) niko drugi nije mislio", rekao je. O čemu će onda razgovarati sa Tačijem u Parizu?

Evropska unija stvar sa priznanjem želi što pre da okonča.

Uz Bosnu, Kosovo je bilo test njene sposobnosti da vodi spoljnu politiku na kome je pala. To što je veliki deo truda međunarodnih misija odlazio na zataškavanje situacije, naročito kada je reč o stepenu korupcije prištinskih vlasti i o položaju Srba i Roma, na prikazivanju da postoji napredak u postavljanju institucija i da njihovo prisustvo ima smisla, ne umanjuje činjenicu da je reč o neuspelom eksperimentu stvaranja države koji je ovu regiju pretvorio u zonu visokog rizika za bezbednost, i to ne samo Balkana.

Ali ni po pitanju kako da reši situaciju kojoj je u velikoj meri sama doprinela, EU nema jedinstven stav. Francuska je za razgraničenje, dok su Nemačka i Velika Britanija protiv – za njih nema promene granica Kosova koje su priznali kao državu.  Srbiji je ostavljeno da bira između goreg i još goreg rešenja.

Za Sjedinjene Države sa Donaldom Trampom na čelu promena granica više nije tabu. Tramp nema ni najmanje naklonosti prema politici koju su vodili Bil Klinton i njegova žena. Njegovi spoljnopolitički prioriteti su Severna Koreja, Sirija i Iran, a ne Kosovo. Zato je za SAD razmena teritorija prihvatljiva, što je  tokom boravka u Kijevu krajem avgusta rekao Džon Bolton, Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost.

Rusija se protivi priznanju Kosova i sa nepoverenjem gleda na pregovore Beograda i Prištine, što objašnjava toliki broj susreta Putina i Vučića. Ljutnja Rusa nije bez razloga, a toga su svesni i oni koji su tome doprineli. Relativizujući donekle razloge za bombardovanje SR Jugoslavije, Iber Vedrin, koji je u to vreme bio francuski ministar spoljnih poslova, rekao mi je u intervjuu koji sam sa njim vodila 2008. godine da „mnogi Amerikanci smatraju da je raspad Jugoslavije, i Srbije na neki način, dobra stvar u odnosu na ono što je, za njih, pre toga bio sovjetski sistem”. I dodao: „To objašnjenje mi je apsurdno, ali mislim da mnogi Amerikanci tako razmišljaju.” Vedrin je tada opravdavao neku vrstu specijalnih veza Srbije i severa Kosova i Srbije i Republike Srpske.

Bombardovanje SR Jugoslavije i priznavanje Kosova od strane zapadnih prestonica razbilo je iluziju Rusije o povratku u „zajednički (evropski) dom”, čemu je težila politika otvaranja koju je započeo Mihail Gorbačov a nastavio Boris Jelcinj. Odluka NATO-a, na čelu sa SAD, Velikom Britanijom i Francuskom, da krene u napad bez mandata Ujedinjenih pokazala je Rusiji koliko je skrajnuta.

foto: BETA

Ovaj presedan, koji je Tači u intervjuu za Frans 24 nazvao pozitivnim, otvorio je novu eru intervencionizma i smanjio šanse za saradnju dve Evrope. Za Putina je ovo bila lekcija da je politika njegovih prethodnika bila naivna. Kosovo je za njega ponižavajući primer marginalizovanja Rusije na međunarodnoj sceni.

Moskva vidi zaokruživanje granica Kosova i ulazak u UN kao predigru za ulazak ovog regiona u NATO, a možda jednog dana i Srbije, što je za nju nastavak agresivne politike zapadnog vojnog saveza koja je dovela do krize u Ukrajini i na drugim mestima u njenom „dvorištu”, širom zone bivšeg sovjetskog uticaja.

Srbija nije deo te zone, ali je u očima zapada zemlja bliska Rusiji. Na njene namere se gleda sa podozrenjem, iako je daleko odmakla u integraciji u NATO vojni savez.

Putin je u Moskvi, prema ruskim medijima, bio nezadovoljan Vučićevim predlogom i rekao mu je da Rusija neće uložiti veto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija na prijem Kosova u ovu organizaciju samo ukoliko Srbija pre toga ne prizna nezavisnost Kosova.

Podela po etničkim linijama više, međutim, nije tabu. Ovu tezu zastupaju i oni unutar EU koji su se do juče kleli u multietičnost, poput Bernara Kušnera i analitičari poput bivšeg britanskog diplomate Timotija Lesa. Ovaj savetnik

koji vodi tink tenk specijalizovan za procenu političkog rizika u Istočnoj Evropi smatra da je promena Trampove politike logična u situaciji u kojoj nema pomaka i u kojoj Srbija ima sve manje interesa da prizna Kosovo, kako se od proširenja unije odustalo do daljnjeg, pa niko ne može da joj garantuje članstvo kao kompenzaciju. Za Lesa bi promena granica mogla da bude izlaz i za Bosnu i Makedoniju – ideja o multietničnosti je mrtva, neka se podele kada ionako neće da žive zajedno.

Pitanje je gde bi se ovo rasparčavanje zaustavilo i kome bi, zapravo, išlo u korist.

Sto godina nakon osnivanja zajedničke države Južnih Slovena, prevladalo je uverenje da zajednički život naroda na ovim prostorima nije moguć.