"Prva Srbija ne postoji, ali se vidi i zato postoji. Druga Srbija ne postoji, ali se vidi i zato ne postoji" .

Tako otprilike glasi jedan od čuvenijih pokušaja da se iscrtaju linije političkih podela koje decenijama presecaju srpsko društvo. U ovu paradoksalnu definiciju lako bi mogao da se uklopi i odnos koji Srbija ima prema Severnoatlantskoj alijansi. S jedne strane, već godinama unazad imamo vrlo duboku i plodonosnu saradnju sa NATO, koja se ne vidi, pa zato ne postoji. A opet, anti-nato sentimenti kod većine građana i njenih političkih predstavnika su vrlo opipljivi, ali ne proizvode mnogo konkretnih efekata, što ih, valjda, pa analogiji, čini stvarnim.

Saradnja Srbije i NATO započela je vrlo brzo nakon pada Slobodana Miloševića u oktobru 2000. godine. Odnos je evoluirao 2006. kada je Srbija postala članica Partnerstva za mir. Promena vlasti 2012. godine nije donela zaokret u kursu. Naprotiv, saradnja je nadograđena usvajanjem Individualnog partnerskog akcionog plana (IPAP) i potpisivanjem SOFA i NSPO sporazuma. Partnerski odnosi Srbije i Severnoatlantske alijanse sada se protežu daleko šire od isključivo vojnih pitanja. Saradnja sa NATO se ostvaruje u oblastima politike, javne diplomatije, naučne saradnje, sistema upravljanja krizama...Obim saradnje najbolje je definisao ministar spoljnih poslova Ivica Dačić kada je rekao da je u poslednjih pet godina Srbija održala 44 vojne vežbe sa SAD i članicama NATO. Konteksta radi, u istom tom periodu, Srbija je održala svega šest vojnih vežbi sa Ruskom Federacijom. „Mislim da brojke jasno govore o tome koje je osnovno usmerenje Srbije“, rekao je tada Dačić.

Ipak, iako vidljiva onima koji to žele da primete, saradnja Srbije i NATO ne uspeva da prokrči put u većinu srpskih medija. U onim retkim slučajevima kada se akronim NATO nađe u domaćoj štampi, to je gotovo po pravilu u izrazito negativnom kontekstu. „NATO sprema udar na Srbiju”, „ZLIKOVCI: NATO na Srbiju bacio 170 atomskih bombi”, „Zločinački plan: NATO sprema invaziju na Srbe” „NATO steže obruč oko Srbije”, neki su od nasumično izabranih naslova iz medija koji ilustruju lošu glas koji Severnoatlantska alijansa uživa u Srbiji.

Temelji ovog paradoksa, smatra Darko Trifunović, profesor Fakulteta bezbednosti, postavljeni su još devedesetih godina prošlog veka.

- Mi smo već dugo zadojeni proruskom ideologijom, još od Miloševića koji je radio za Rusiju, a ne za Srbiju. Taj sistem se ne može tako lako razbiti, pogotovo što onima na vrhu piramide on odgovara. Našim političkim elitama je putinizacija društva paravan za pljačkanje naroda – kaže Trifunović.

Fobija od atlantskih integracija je toliko duboko ukorenjena, dodaje on, da svako ko se usudi da makar i predloži otvaranje dijaloga o ovom pitanju biva okarakterisan kao izdajnik.

- Svako ko kritikuje prorusku orijentaciju Srbije biva momentalno proglašen za špijuna i NATO plaćenika. Ne postoji političar koji bi u ovom trenutku mogao da razbije taj krug, pošto smo stvorili društvo u kojem vam je neophodna fotografija sa Putinom da biste osvojili izbore – navodi Trifunović.

Njegova teza o duboko ukorenjenom anti-nato raspoloženju dobija ima potvrdu u brojevima. Anketa Beogradskog centra za bezbednosnu politiku čiji su rezultati predstavljeni u martu ove godine pokazala je da bi čak 64 odsto građana negativno glasalo na referendumu o članstvu u NATO. Ti visoki procenti se ne menjaju već godinama i variraju između 60 i 75 odsto. U istoj anketi, 47 odsto populacije je izjavilo da se protivi bilo kakvoj saradnji sa NATO. S druge strane, svega četiri odsto građana podržava veću saradnju sa NATO, dok se pet odsto zalaže za članstvo. Opet, istraživanje koje je nedavno sproveo Demostat otkrivaju donekle šizofren odnos koji građani imaju prema Zapadu. Naime, u toj anketi je preko 60 odsto ispitanih građana odredilo zapadne zemlje kao najpoželjnije za život i za školovanje dece. Većina zapadnih zemalja je u NATO.

Ovaj paradoks je za Vesnu Marković, poslanicu Srpske napredne stranke, razumljiv. Kako kaže, prva asocijacija kada se spomene NATO za većinu građana je i dalje bombardovanje iz 1999. godine.

- Građani i dalje reaguju emotivno kada je reč o NATO. Tokom bombardovanja je bilo mnogo civilnih žrtava i skoro svako poznaje nekoga ko je poginuo ili je bio povređen tokom sukoba. Iako je bombardovanje bilo usmereno na tadašnji režim, njegove efekte su najviše osetili građani – navodi Marković.

Ona je nedavno, zajedno sa drugim predstavnicima parlamenta, posetila sedište NATO u Briselu. Prema njenim rečima, predstavnicima ove međunarodne organizacije je stalo do mišljenja građana Srbije.

- Raspitivali su se o ugledu koji NATO uživa u Srbiji. Stalo im je da poprave imidž u Srbiji i u tom kontekstu ja posmatram i izvinjenje koje je generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg uputio prošle godine građanima Srbije – ističe Marković.

I iako ništa ne može da promeni činjenicu da će građani Srbije prvo da pomisle na bombardovanje, Vesna Marković ističe, da saradnja sa NATO mora da se posmatra u ključu aktuelnih događaja.

- Okruženi smo ili zemljama koje su u NATO, ili zemljama koje imaju ambiciju da postanu članica. Takođe, većina bezbednosnih pretnji, poput terorizma, je globalnog karaktera i samo u saradnji sa drugima možemo da izađemo na kraj sa njima – smatra Marković.

Upravo bi bezbednost građana morala da bude jedini kriterijum za državne zvaničnike prilikom odlučivanja o pozicioniranju Srbije u sve komplikovanijem međunarodnom okruženju. I dok građani mogu sebi da priušte da o globalnim pitanjima rezonuju emotivno, oni koji pretenduju budu državnici ne bi smeli da imaju taj luksuz.