Demokratska politička teorija postavlja velike zahteve pred običnog građanina u pogledu njegove involviranosti u politički život. Od građana unutar demokratskog političkog sistema očekuje se da budu informisani i zainteresovani za poslove u javnoj sferi, s razvijenom mrežom lojalnosti institucijama društva i države, posvećeni demokratskim normama i vrednostima i nadasve – politički aktivni, da kroz aktivnu participaciju biraju, vrše uticaj i iznose svoje mišljenje. Nasuprot teorijskom i normativnom, stoji realnost političkog delanja ljudi koja dosledno pokazuju da je „običan čovek“ daleko od idela političke životinje, i pre privatna ili barem životinja koja je uopšteno distancirana od politike. Takva razmatranja posebnu težinu imaju u post-socijalističkim i post-konfliktnim društvima, poput Srbije, koja imaju premalo iskustva s demokratskim, a previše s raznim vidovima autoritarnih političkih sistema i u kojima je većina građana socijalizovana za norme koje su s demokratijom često inkompatibilne. Stoga razmatranja o odnosu mladih i politike u kontekstu srpskog društva, imaju nesporan značaj. Mladi koji su u fokusu ove studije su u izvesnom smislu „deca demokratije“ i od njihove posvećenosti demokratiji u velikoj meri zavise i prospekti demokratizacije društva. U nastavku će biti prikazani podaci o nekoliko pokazatelja odnosa mladih prema svetu politike – interesovanju mladih za politiku, intenzitetu i oblicima političke aktivnosti, odnosu prema demokratiji i slično, što nam u krajnjoj liniji ukazuje na obrise kvaliteta političke kulture mladih i njihove demokratske kapacitete.

1.1.  Interesovanje za politiku

Mladi u Srbiji su nezainteresovani za politiku, u njenim različitim aspektima (Grafik 1). Između dve trećine i tri četvrtine mladih izjavljuje da ih politika malo ili nimalo interesuje. Interesovanje za lokalnu i nacionalnu politiku je nešto izraženije nego za politiku u EU, SAD ili Rusiji, ali i u tim slučajevima tek svaka sedma mlada osoba izjavljuje da je donekle ili veoma zainteresovana. Najinformativniji u tom smislu svakako je podatak da skoro svakog drugog mladog (49%) nijedan od šest aspekata politike uopšte ne interesuje. U tom kontekstu ne iznenađuju podaci da se o politici u najužem socijalnom okruženju porodice i prijatelja najčešće uopšte ne diskutuje. Trećina mladih (34%) izjavljuje da o politici ne diskutuje nikada, dok su oni koji o politici učestalo diskutuju malobrojni.

Manjak interesovanja za rezultat verovatno ima i nizak nivo političkog znanja i sofisticiranosti, što, posledično, može voditi osećaju političke neefikasnosti, sumnjama u sopstvene kapacitete da se svet politike razume. Takve samoocene sami mladi i daju (Grafik 2). Približno svaka deseta mlada osoba (13%) izjavljuje da zna dosta o politici, dok to poriče skoro polovina mladih (44%). Distanciranost mladih od politike delom ima “eksterne” uzorke, tj. potiče iz njihove preovlađujuće percepcije nepodsticajnog političkog konteksta za učešće mladih u svetu politike. Većina mladih smatra da političari ne mare mnogo za njihovo mišljenje (58%). 

1.1.  Politički aktivizam

I pored relativne distance prema politici na koju ukazuju već prikazani podaci, osnovni oblik političkog aktivizma – glasanje – u realtivno velikoj meri rašireno je među mladima (Grafik 3). Većima mladih izjavljuje da je glasala na prethodnim izborima (45%), dok 14% kaže da nije. Imajući u vidu da praktično trećina mladih nije imala pravo glasa u tom trenutku (35%), mogli bismo reći da je izlaznost mladih bila veoma visoka; glasalo je tri četvrtine (75%) onih koji su u trenutku izbora imali pravo glasa. Upitani za to da li bi glasali na hipotetičkim izborima koji bi bili održani naredne nedelje, mladi u većini izjavljuju da bi bili spremni da glasaju. 

Dok je učešće na izborima relativno „popularno“, praktično suprotni trendovi prisutni su u vezi s nekim drugim, nekonvencionalnim oblicima političkog ponašanja (Grafik 4). Manjina mladih je do sada učestvovala u nekim od analiziranih oblika, najčešće u demonstracijama (12%), onlajn peticiji (14%) i volonterskim aktivnostima (14%). Za svaki od analiziranih oblika političkog aktivizma, nešto veći procenat mladih iskazuje spremnost za učešće, tj. nije učestvovao, ali bi mogao. Ipak, u velikoj, često i apsolutnoj većini su oni koji nisu učestvovali, iako su možda na to spremni. U makar jednom obliku nekonvencionalnog aktivizma učešće je uzela polovina mladih (50%). 

Velika većina mladih takođe ne bi bila spremna da se prihvati neke političke funkcije. Na pitanje da li bi bili spremni da preuzmu političku funkciju, preko tri četvrtine mladih odgovara odrečno (78%); 14% ocenjuje da bi možda za to bilo spremno, dok 7% izjavljuje da bi to rado uradilo. Manje od 1% ispitanika je već na takvoj funkciji.

1.1.  Poverenje u institucije

Slično, reklo bi se da su skoro sve institucije od strane mladih opažene kao – nelegitimne, budući da odnos prema institucijama karakteriše izraženo nepoverenje (Grafik 5). Natpolovična većina mladih ne veruje instituciji Predsednika (56%), Skupštini (59%), Vladi (57%), Medijima (61%), Sindikatima (54%) i svim analiziranim međunarodnim institucijama – EU, UN, OEBS, NATO i MMF. Najizraženije nepoverenje iskazano je prema političkim partijama; preko dve trećine mladih ne veruje političkim partijama (69%), svaki drugi (51%) uopšte nema poverenje, dok svega 4% mladih ispoljava delimično ili potpuno poverenje. Posebno je ilustrativan podatak da je nepoverenje prema političkim partijama praktično izraženije nego prema NATO, koji je u našoj sredini tradicionalno jedna od najomraženijih institucija. Slično, više se veruje, tj. manje se ne veruje krupnom kapitalu (46% nema poverenje) i bankama (47%) nego institucijama sistema. Jedine dve institucije koje donekle odstupaju od ovog trenda jesu vojska i crkva. To su jedine institucije u vezi s kojima je broj onih koji imaju poverenje izraženiji od broja nepoverljivih, što je nalaz koji je u skladu s brojnim ranijim istraživanjima. Takođe, nijednoj od dvadeset institucija ne veruje, tj. ima u njih malo ili nimalo poverenja, svaka deseta mlada osoba (11%).

Odnos prema demokratiji

 U svetlu hroničnog nepoverenja prema osnovnim instutucijama demokratkog društva, podaci da su mladi većinski nezadovoljni stanjem demokratije u Srbiji ne iznenađuje (Grafik 6). Nešto više od trećine mladih (37%) je veoma ili donekle nezadovoljno, dok je tek približno svaki deseti ispitanik (12%) donekle ili potpuno zadovoljan. Vredi skrenuti pažnju na podatak da čak četvrtina mladih (25%) ne može da oceni u kojoj meri je (ne)zadovoljna demokratijom.

I pored ove negativne evaluacije stanja demokratije u Srbiji, mladi većinski podržavaju demokratski politički sistem, na nivou neke vrste difuzne podrške (Grafik 7). Duplo više mladih slaže se (37%), nego što se ne slaže (17%) s tvrdnjom da je demokratija najbolji oblik vladavine. Dodatno, 43% mladih smatra da je opozicija neophodna za zdravu demokratiju, dok je odbacivanje nasilnog rešavanja konflikata veoma izraženo (62%). Najzad, većina mladih (45%) ne slaže se s ocenom da je diktatura ponekad bolja od demokratije.

S druge strane, prisutne su i neke suprotne tendencije među mladima. Nasuprot podršci nekim elementima demokratskog sistema, stoje izražene preferencije nekih ne tako demokratskih tekovina koje sugerišu raširenost autoritarno-populističkih tendencija. Većina mladih preferira snažnu partiju koja bi predstavljala običan narod (40%), kao i vladavinu snažnog lidera (36%). Imajući u vidu većinsku podršku demokratiji u načelu i negativnu evaluaciju stanja demokratije specifično, mogli bismo reći da je preferencija čvrste ruke i stranke koja bi predstavljala običan narod reakcija na brojne probleme i nesređene okolnosti u društvu, pa i percepcija nereprezentovanih interesa grupe mladih, pre nego načelna, dispoziciono-vrednosno utemeljena preferencija nedemokratskog tipa vladavine.