Važan je činilac koalicione produktivnosti još i stepen poklapanja ciljnih grupa partija koje čine koaliciju. Poklapanje ciljnih grupa smanjuje obim sinergije, stoga se pri sklapanju koalicije i o tome mora voditi računa. 

Kako stvari stoje Vučić će ipak pre napraviti svoj „pokret za narod i državu“ nego što će regruti krenuti u kasarne na odsluženje obaveznog vojnog roka. I pokret i vojni rok su dežurne propagandne zanimacije koje se recikliraju kao pokušaj da režim pređe u inicijativu usled takođe cikličnih protesta protiv njega, a to su procsi kojima na žalost nesreće daju političku dinamiku.

Iako se čini da u Srbiji postoji mnoštvo političkih entiteta, postoji samo taborski dvopartizam. U suštini imamo „radikale“ i „demokrate“, što su naravno širi pojmovi od SRS i DS. S jednom bitnom razlikom – na Vučićevoj strani to je iluzija navodnog  kečolovskog mnoštva. Realno - tu postoji samo jedna i to velika zavetnička partija (front) sa lojalističkom avangardom. Kod „demokrata“ ima realnog mnoštva i konfuzije koju bi procesima integracije trebalo da smanje i dovedu priču do maksimalno tri bitna aktera od kojih bi velika centristička partija – savez ili front - bila nesumnjivo dominantna.

Henri Kisindžer je cinično bio rekao da ne zna koji je telefonski broj Evrope. Tačnije koga treba da pozove. I ovdašnja opozicija, ima strukturalni problem da se ne zna koji je njen broj. Odnosno koga treba pozvati da bi se znalo o čemu se tačno radi, ko ima diskreciono pravo da donosi odluke. Koje će biti legitimne, obezbeđivati konsenzus i akciono opšteprihvaćene u opoziciji. 

Iako se ponovo akutelizuje stara teza Dušana Čkrebića „da je Srbija umorna od lidera“, opoziciji upravo treba to – neka vrsta predsednika koji bi sutra mogao biti i predsednički kandidat. I neko „predsedništvo DOS-a“ bilo bi poželjno. Po mogućstvu potrebna je i vlada u senci. Najbolje bi bilo da se više srodnih entiteta samoukine tako što bi se integrisalo u jednu partiju koja bi upravo uradila to – izabrala predsednika, potpredsednike, predsedništvo, izvršni odbor, usvojila program i statut stranke, koja se može zvati i pokret, ali po strukturi mora biti stranka – partija.  I popunila političko polje centra, odnosno zahvatila dovoljno levo i desno od centra. I tu bi se komotno opozicija mogla vratiti na „nultu tačku“ – na 1992. kad je Koštunica sa svojom frakcijom napustio DS i napravio DSS (staru). Sad bi Nova DSS mogla da se vrati maltene odakle je krenula, jer ova DS sa Srđanom Milivojevićem dovoljno je i nacionalna, čak njen novi predsednik to uparvo potencira - ne razdvaja nacionalno i demokratsko, već ih pekićevski gleda u komplementarnoj sintezi. I ova mobilna DS ne mora biti usiljeno socijaldemokratska. U to političko polje integracije mogu da uđu i partije na čijem su čelu Đilas, Ponoš i Grbović. I da se to desi van ostaje prilično entiteta – Kreni – promeni, Zeleno – levi front, Ekološki ustanak… Mogu li oni pronaći put integracije i kakav? 

Kvalitativan potez je napravljen integracijom Zajedno sa DS, gde je Zelenović pokazao ozbijnost. Ali, od prošle godine stigla su nova tri entiteta – ovaj dr Dragana Milića koji, iako se afirmisao u Nišu, ima republičke ambicije, Solidarnost koju je najavio Goran Ješić i Srpski glas koji promoviše profesor Milo Lompar. U kom će pravcu oni krenuti?

I još nešto je bitno: Formalno prozapadni elementi kod Vučića su apsolutno nebitni pred putinovsko-miloševićevskim osećajem u frontu. Ustvari, svi tamo mogu i spremni su da krenu gde god poželi da krene Vučić. Niti će ovi iz vlasti koji bi kao u EU napustiti Vučića i njegof front ako bi Srbija napustila EU taljiganje i tavorenje, niti bi Vučić dobio svoje „informbirovce“ kad bi zaista i suštinski napustio Putina i Sija.

Kod opozicije je drugačije: Izgleda da ova građansko i patriotsko-demokratska ne može ugroziti Vučića bez putinista koji su protiv Vučića. Odnosno bez tog tipa desnice koju se Vučić uspešno i pasionirano trudio da razbuca. Ti putinisti sada bi kompenzovali prozapadnu desnicu iz vremena borbe protiv Miloševića. Kakva – takva prozapadna desnica, manjinska u svakom slučaju na desnom spektru – u dubokoj senci režimskih neoljotićevaca i opozicionih Putinovih četnika - danas bi morala da se regeneriše u okviru velike centrističke partije, dok bi antivučićevim putinistima morale da se daju bitne koncesije. Ili bar desničarima koji bi mogli da se predstave kao stari „demokratski nacionalisti“ ali koji ipak nisu „centristi“ i koji bi bili taj novi Koštunica sa ovovremenog „srpskog stanovišta“. To bi otprilike značilo da sutra centristička opozicija za predsedničkog kandidata na primer prihvati Mila Lompara. Ovog ili nekog drugog. Ima i onih koji misle da je otpor rudarenju litijuma i podrška studentima na neki način i najava predsedničke kandidature Emira Kusturice, čak da ni sam Kusturica ne može da ih razuveri.

Integrisanje antivučićevske desnice, da na primer Nova DSS krene tim putem i ona bude stožer, bila bi senzacija. To bi značilo da Vučić nije više takav master of puppets, ili da su resursi personalne mimikrije iscrpljeni. 

Odnos prema Trampu, EU i Putinu su bitne varijante svake opozicione projekcije. Za sada se sve pokriva opštim mestom da će se posle Vučića u „demokratskoj atmosferi“ odlučiti o glavnim stvarima u Srbiji. A šta ako se tek onda pokaže da je dilema za i protiv Vučića koja danas deli Srbiju ustvari samo prikrivala glavne srpske dileme, koje je Vučić prigušivao dok je spektakularizacijom spoljne politike ’’četiri stuba’’ kompenzovao ozbiljne deficite u unutrašnjoj i racionalizovao jačanje lične vlasti. Ali, otom potom. Tačnije, o tome ću razmišljati sutra, baš kako kaže Vivijan Li kao Skarlet O Hara u ’’Prohujalo sa vihorom’’.

ProGlas ima plan za „dan posle“, ali što kaže narod prvo skoči pa reci hop.

Za sada je poželjno – bar tako ispitanici Demostata smatraju - napraviti savez ili koaliciju frontovskog tipa koja bi se zasnivala na svega nekoliko tačaka – borba protiv korupcije, uspostavljanje pravne države, sloboda medija, slobodni izbori, utvrđivanje odgovornosti za društvenu i političku patologiju, odnosno ostvarenje zahteva studentskog protesta. ProGlas bi mogao biti i partija, ali i nova Skupština slobodne Srbije u koju bi ušle partije, inicijative i pokreti, ili bi ProGlas bio samo jedan koalicioni akter. Može li ProGlas da obezbedi formulu „više od saveza manje od koalicije“. Da svi budu tu, a da se niko ne oseća uvređenim i marginalizovanim. To opet zahteva neki zajednički organ koji donosi odluke. Loš primer je DEPOS iz 1992. godine kad se videlo da je teško da nestranački intelektualci budu mozak, a partije mišići i buldožer promena, kako je tada smatrao pesnik i akademik Matija Bećković. Pa i G17 koji je bio poznih devedesetih nešto nalik ProGlasu, mada više ekspertski fokusiran, imao je intenciju ka partiji. Kao i Otpor uostalom koji se na izborima nije dobro pokazao. Kao i G17 nekada, ProGlas ima mobilizatorski i medijacijski potencijal. 

Iluzija je da se se mnošto može tek tako uvezati, pa se kao primer uzima DOS da bi se dokazalo da može. Ali DOS je bio isto iluzija mnoštva. Tu su, ne računajući Mađare, bile bitne tri partije – DS sa menadžmentom promena koji je osmislio Đinđić, DSS jer je ta partija zbog Koštunice kao kandidata za predsednika, od vegetirajuće i salonske postala bitna, i Nova Srbija na čelu sa Velimirom Ilićem koja je donela borbenost i članstvo SPO koji je ostao sam i marginalizovan. Većina partija DOS i njihovih lidera bila je uz Đinđića i to nisu bile marionete već ljudi koje je Đinđić poštovao. Danas je teško naći takvog lidera u opoziciji, a čak paradoksalno deo opozicije od Đilasa pokušava da napravi Vuka Draškovića. Otuda su poučnija iskustva koalicije Zajedno koja je pobedilla na lokalnim izborima 1996. i sa studentima odbranila izbornu volju u veličanstvenim protestima. Samo tri do četri partije, ne više. Onda i strukovne i nevladine organizacije dobiju na jačini kao partneri za promene. ’’Partnersto za promene’’ – tako se zvao sporazum DOS i Ujedinjenog granskog sindikata ’’Nezavisnost’’. Jasan koalicioni sporazum sad bi morao da se konsekvetno ispoštuje do kraja za razliku od nekad, zbog čega se mučno raspala Koalicija Zajedno. Ustanovljeno „predsedništvo“ opozicije bio bi odgovor na Vučićev Glavni odbor SNS – ili famozni ’’vrh SNS’’ - čije se sednice, odnosno neformalna okupljanja ako je ’’vrh’’ u pitanju, s vremena na vreme potežu u kriznim situacijama kao pseudodogađaj za jačaje kulta vođe i lične vlasti.  Studenti mogu, ali opozicija ne može donositi odluke u ’’plenumima’’. Otvoreni front podrazumeva fleksibilniji oblik saradnje koji ne zahteva političku i ideološku homogenost, već fokusiranje na te zajednički ustanovljene kratkoročne programske ciljeve. Jedna, ili više izbornih lista je stvar taktičke procene.

Demostatova istraživanja u kontinuitetu pokazuju da je dominantna opoziciona javnost za tešnju saradnju opozicije, ukrupnjavanje, integraciju, toleranciju i narodski rečeno – sabornost. Demokratsku naravno. I po mogućstvu zaobići onu ritualnu stavku o međusobnom nenapadanju. Bitno je, naravno, da se dresiraju sujete, da se imaju različiti stavovi, pa i da se razmene neke packe, ali ne oko nekoliko glavnih načela  - da imaju potencijal za rascep partije ili rasturanje fronta.

Front „demokarta“ koji bi najviše ličio na „masovnu partiju“ (kao odgovor na Vučićev keč-ol), u kome bi do daljneg bili i antivučićevski putinisti sa fokusom na na nekoliko tačaka može mobilisati i deo apstinenata - praksa ujedinjena i Demostatova istraživanja to pokazuje - kao što i raspadi opozicionih saveza destimulišu. Raspad koalicije Srbija protiv nasilja devastirao je opozicionu scenu i isisao energiju koja se tek obnavlja sa studentskim protestima i idejom zajedništva, odnosno ’’sabornosti’’. Što više srpskih reči i pojmova treba spašavati od režimskog skrnavljenja. Doduše, sabor je i hrvatska reč. 

U ovdašnjem slučaju koaliciona produktivnost se svodi uglavnom na sinergiju u postizanju izbornog rezultata. Loše osmišljena koalicija dovodi do izbornog rezultata koji je manja od zbira izbornih rezultata pojedinačnih partija članica koalicije. Dobro osmišljena koalicija daje sinergiju koja je izražena u izbornom rezultatu koji je veći od zbira rezultata pojedinačnih partija. 

Važan je činilac koalicione produktivnosti još i stepen poklapanja ciljnih grupa partija koje čine koaliciju. Poklapanje ciljnih grupa smanjuje obim sinergije, stoga se pri sklapanju koalicije i o tome mora voditi računa. 

Mogući ciljevi opozicije moraju biti redukciono-produktivni i mobilizirajući: 

Prvo, preduzeti sve što je moguće za stvaranje uslova za legitimne i legalne izbore, za izbore koji će biti demokratski i slobodni i koji će se odvijati uz otkon svekolike izborne patologije. To jeste i ideal, ali njemu bar treba težiti. Realnost je da opozicija na izborima može pobediti Vučića samo u nepovoljnim uslovima po nju. Ovaj režim ne može da se reformiše, ali može da pravi taktičke ustupke. Integracija – termin bolji od ujedinjena – pojačava i sposobnost opozicije da kontroliše izborni proces. 

Nakon dobijenih – odbranjenih - izbora cilj je stvoriti ambijent za realizaciju onih nekoliko obećanih ciljeva oko kojih se potigao konsezus. Ako se vreme nakon poraza SNS pretvori u nestabilnu koalicionu vladu ili više njih, nostalgija za Vučićem brzo se može javiti, opozicija mora da obezbedi alternativni model stabilnosti. Demokratski da, ali stabilno demokratski. Ono što će prepoznati i građani Srbije ali i spoljni faktor. Tu ima nedoumica: Prva je – da li bi Zapad na primer podržao one koji bi sutra da sruše ono što je Vučić dogovorio sa Zapadom? Pitanje je šta će biti sa SNS? Hoće li moći da se održi kao DPS Mila Đukanovića, hoće li Vučić nastaviti u opoziciji političku borbu, hoće li današnja opozicija imati snage da sprovede neku vrstu lustracije ili će se ponovo pokazati da je ona strukturalno nemoguća.

Tek nakon razrešenja tih dilema može se temeljnije govoriti o izlasku iz taborskog dvopartizma da bi do izražaja došle  ključne odrednice identiteta političkih partija: Ideologija, interes… Sa naznakama - uticajni italijanski sociolog Đovani Sartori još 1990. godine tvrdi da istraživanja ne pokazuju značajnu korelaciju između klasnog položaja birača i izborne orijentacije. Što je i u istraživanjima Demostata vidljivo. Za razlika od naprednajka koji su 2012. zbog svetske ekonomske krize mogli da se predstave i kao pokret socijalno nezadovoljnih i žrtava tranzicije, opoziciji je poslednjih godina to bilo teže jer je Vučić podigao ekonomiju a i međunarodne okolnosti su mu išle na ruku. Sada se ponovo oseća kriza, rast cena se ne može sakriti, inflacija se ne može uvek opravdati “uvoznom”, ali to još nije dovoljno za socijalni pokret širokih razmera, iako se posle dužeg vremena oseća i socijalna komponenta nezadovoljstva.