Svedočimo polarizaciji društva koja traje već godinama, ali čini se da se ona znatno produbljuje nakon tragedije u Novom Sadu. Kulminacija narodnog bunta koji je dugo tinjao proizašla je iz studentskih protesta. Studentski pokret je, kroz samo par meseci, prevazišao ono što je prevashodno bio, okupivši više različitih društvenih grupa nezadovoljnih sistemom i radom institucija. Građanstvo prvi put nakon dosta vremena oseća nadu i pravi jedinstvenu zajednicu na čelu sa studentima, te se može reći da se sada radi o društvenom pokretu, a ne isključivo studentskom. Ovako nastaje nova celina kojoj je do sad nedostajalo upravo to - ujedinjenje i organizacija. Njenim realnim nastankom podeljenost društva na dva dela je postala još uočljivija. 

Postojanje dve psihološke mase u našem društvu

Francuski sociolog Gistav Le Bon govori da za postojanje ovakvih tvorevina nije potreban samo skup jedinki, već je potrebno i da one imaju ista permanentna osećanja i ideje, tako nastaju određena svojstva u njihovom ponašanju i zajedničkom delovanju. 

Sa jedne strane se nalazi podrška vladajućoj partiji i predsedniku, sačinjena od pojedinaca okupljenih oko iste stvari (čoveka) – prisustvo prve mase. Nasuprot njoj postoji pomenut novonastali pokret vođen istim motivom, takođe zbir pojedinaca – druga masa. Na prvi pogled skroz suprotne i sukobljenih stavova, ciljeva, ove grupe pored načelnih razlika zapravo imaju dosta sličnih karakteristika zbog same njihove psihologije. S obzirom na to da su organizovane, doduše na različite načine, prvu svrstavamo u homogene, a druga je heterogenog tipa. 

Možemo uočiti osnovne osobine, u oba slučaja. Kako tvrdi Le Bon, mase su besvesne, postaju iracionalne jer pojedinci unutar mase gube moć rasuđivanja, sposobne su za akciju, ali ne i za samostalno razmišljanje. Iz tog razloga im je potreban neko ko će da upravlja njima, ko će da misli umesto njih i kome će moći da se pokore - potreban im je vođa. 

Analiza karakteristika prve mase

Ova grupacija je homogena zato što su njene jedinke vrlo slične i pripadaju uglavnom istom sloju društva. To su glasači ili članovi Srpske napredne stranke, simpatizeri predsednika Aleksandra Vučića. Čine je stariji i siromašni građani, srednjeg i nižeg obrazovanja ili partijski/gradski/državni funkcioneri na visokim pozicijama. Najčešće gledaju Pink, Informer i Hepi televiziju. Ona poseduje vođu koji na razne načine rukovodi njom, a sam prosečan nivo obrazovanja pojedinaca podoban je za manipulaciju, kao i činjenica da zbog prirode mase ne promišljaju sami, već mu slepo veruju i opijeni su lažima. 

1. Želja za autoritetom

Kroz istoriju je srpski narod bio tlačen od strane drugih naroda pod čijom smo okupacijom bili (Osmansko carstvo, Austrougarska). Kasnije, naviknut na takav pristup, sam je birao autoritarne vladare. Sve to je uticalo da u političku kulturu bude usađena želja za čvrstom rukom i rigoroznošću. 

Privikli da budemo ugnjetavani, iznova biramo da nas predvodi neko sa jakim karakterom, sklon tiranskom ponašanju. Uzmimo u obzir i to da ovu grupu većinski čini stariji deo populacije koji ima iskustva samo sa takvim liderima. Upravo sve što joj treba gomila je našla u Aleksandru Vučiću, čiji tip ličnosti apsolutno odgovara opisu. Autoritarni vođa sa velikim egom, narcis kome laska da mu se narod divi i pokorava. 

2. Masa gubi moralni kompas:

U ovom slučaju, ljudi nemaju osećaj za moralnost ili je taj nivo moralnosti jako nizak. Ne smatraju pogrešnim benefite koje dobijaju stranačkom knjižicom i članstvom u vladajućoj partiji, niti učešće u nepotizmu, koruptivnim radnjama, izbornim malverzacijama. Distinkcija na dobro i loše ne postoji jer je sve dozvoljeno, i sve sto vođa dopusti ili na čemu insistira je imperativ. 

3. Slike obrazuju mišljenje i potrebno je stalno ponavljanje i oponašanje:

Vodi se stalna propaganda na prorežimskim medijima i posebno je bitno da je kontekst vesti svuda isti kako bi se jedna poruka slala na različite načine. Iste (dez)informacije puštaju se na više televizija, pogotovu na one sa nacionalnom frekvencijom i na sve društvene mreže jer tako dolaze do najvećeg broja ljudi. „Svaka laž ponovljena više puta postaje istina“, a ono čega, neretko, prvi put kad čujemo nismo svesni, ostaje urezano u našoj podsvesti i manifestovaće se kada bude potrebno. Propagandni sadržaj su uglavnom reklame i kratki spotovi diskreditovanja političkih protivnika ili izmišljanje i hiperbolizacija ličnih uspeha vođe. Kampanja i antikampanja nikad ne prestaju, one su konstantne, a pred izbore su samo brojnije i učestalije. 

Mitinzi su bitni kako bi vođa ostvario blizak odnos sa masom i kako ne bi izgledao nepristupačno, ali bitno je da drži i određenu distancu, pa zato su, sa druge strane, stalna TV obraćanja naciji kako bi ponavljao iste fraze i dopreo do onih do kojih ne može fizički. Važno je da bude sveprisutan i u njihovim životima. 

4. Masa je opijena iluzijama i želi lažnu nadu, nekog da je spasi:

Primetili ste sigurno kako nas stalno neko napada, pretežno su to napadi unutrašnjih stranih plaćenika ili regionu i Evropi smeta progres Srbije za koji je zaslužan isključivo predsednik. Taj fiktivni neprijatelj, odnosno strani faktor, želi da sputa Srbiju na putu napretka. Srećom, imamo nekog ko se bori i podnosi ličnu žrtvu za nas, odriče se sna, vremena provedenog sa svojom porodicom, normalnog života generalno i dobija pretnje smrću. On nekako pobedi svaki put i posle svakog napada na našu državu ona biva sve naprednija, prema njegovim rečima. Ovako se stvara iluzija neprestane ugroženosti i strah za budućnost, ali nema potrebe za strepnjom jer imamo mesiju. 

Potrebno je očuvati osećaj stalne opasnosti ne bi li se očuvao položaj onog ko se do sad pokazao kao spasilac i rešenje svih problema, bilo unutrašnjih ili spoljnih pretnji. 

Nevidljiv problem studentskog pokreta

Ovako produbljen razdor u društvu i sukob ove dve mase (vidljiv na primeru blokada fakulteta, studentskih protesta, narodnog nezadovoljstva i pobuna, nasuprot njima organizovanju kontramitinga, studenata koji žele da uče...), izazvao je još veće tenzije u društvu i političku krizu u kojoj se trenutno nalazimo. 

Neminovno je da su studenti probudili one uspavane i okupili na jedno mesto sve one koji su odavno izgubili nadu u promene. Optimistična atmosfera vlada u tom delu društva od kako su počele blokade, jer su studenti simbol hrabrosti i pokazali su da se neko osmelio da se suprotstavi devastiranom sistemu i uzurpatorima institucija, koje u svojoj suštini pripadaju narodu. Kredibilitet su dobili na osnovu istrajnosti, odličnog korišćenja malog medijskog prostora, dobro organizovanim dosadašnjim akcijama, protestima, šetnjama širom Srbije, naporima da se sva dešavanja čuju i van zemlje. Samim tim što su pridobili ovoliku podršku i poverenje, studenti su postali relevantan politički akter, te je sa tim došla i velika odgovornost prema građanima i onome što rade. 

Ipak, potrebno je rešiti pomenutu političku krizu, a od koga drugog se to očekuje, no od najrelevantnijeg političkog aktera. Cela javnost je nedeljama čekala da studenti objave neko inventivno rešenje u vidu takozvane političke artikulacije. Usled tolikog pritiska odlučili su se da traže ono što se očekivalo i činilo se logičnim sledom, raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

Sada se postavljaju mnogobrojna sporna pitanja koja se tiču ostvarivanja te zamisli, a nisu skroz uzeta u obzir prilikom odlučivanja na ovaj korak. Koji su mehanizmi pritiska na nadležne da do izbora dođe? Da li se pomiriti sa akterima od kojih su se do sad jasno distancirali, pa ipak sa većom šansom zajedno izaći na izbore? Postoji li garant da će fer i slobodni izbori biti u nekoj meri omogućeni? Da li je pobeda na izborima sigurna? Šta se dešava dan nakon izbora? Šta ako izbori uopšte ne budu raspisani?

Problem nastaje u tome što je i studentski pokret postao jedna masa i neočekivano su dobili ogromno poverenje, a sa njim i odgovornost, za koju verovatno nisu bili spremni. Brojnost ih takođe usporava i prava reakcija na vrlo dinamična dešavanja ili zakasni ili izostane. Te karakteristike psihološke mase ih sabotiraju i parališu da donose veće odluke i rešenja za društvenu situaciju. Primer je da oni jesu dobri kao operativci jer koriste brojnost i motivaciju, ali usled postojanja iracionalne osobine, ne mogu da donesu racionalnu odluku. 

Analiza karakteristika druge mase

Već smo rekli da je, po svojoj prirodi, heterogena. To je zato što su njeni članovi poprilično različiti. Pripadnici su svih društvenih slojeva, nižeg, srednjeg i višeg obrazovanja, različite životne dobi (i mlađa i starija populacija), predstavnici svih društvenih grupa. Najviše koriste društvene mreže kao izvor informisanja ili opozicione televizije (N1, Nova S). Nemaju vođu, ukoliko posmatramo studentski pokret, ali kada bi gledali celokupni društveni, mogli bismo reći da studenti predstavljaju autoritet. Međutim, njih vodi nešto drugo, zajednička ideja boljeg društva i sistema, želja za promenama u državi, pa ne možemo pričati o postojanju bilo kakve autoritetne ličnosti, niti nekog ko se izdvaja kao potencijalni vođa ove druge gomile. 

1. Gubljenje individualnosti i introspekcije:

Istakli smo ovo kao jednu od osnovnih karakteristika još ranije, ali posebno je izrazita u ovom slučaju zato što su ovi pojedinci veoma različiti i oni te svoje individualne karakteristike ne mogu da izraze u masi, pa se gubi bilo kakav vid individualnosti. Zbog toga što nemaju vođu, odluke se donose većinski, te ipak oni koji se ne slažu sa većinom ili nisu prisutni prilikom donošenja bilo koje odluke, bivaju priklonjeni njoj, a njihova ideja i mišljenje skrajnuto. 

Uz gubitak individualnosti gubi se i sposobnost introspekcije, ne postoji objektivni osvrt na sopstveno delovanje, greške ili ispravne odluke. Ne postoji osećaj za momentum: Da li je 15. marta bio istorijski trenutak? Prevelika je pristrasnost i zanesenost idealom, samim motivom borbe, preveliki fokus na cilj: Da li će nas pumpanje dovesti do izbora i oslobađanja institucija? Ne razmatraju se sredstva i dugoročne strategije: Koji su mehanizmi pritiska i šta je ono što će oslabiti protivnike?

2. Hipnotisani simpatijama i bezuslovnom podrškom naroda: 

Ukoliko napravimo paralelu, u slučaju prve mase postoji hipnotisanost pod vlašću hipnotizera (vođe), a studenti su hipnotisani simpatijama i podrškom naroda. Postalo im je jako komforno i uljuljkani su titulom heroja nacije, nobelovaca, postavljaju trendove i bivaju glorifikovani. Preterano pozitivan medijski narativ prilikom izveštavanja o protestima i spektakularni dočeci priređivani uz pomoć donacija mnogih građana moguće je da daju privid podrške za koju nije najsigurnije da može biti skroz pretvorena u glasačku podršku na izborima, pa se čine trenutno medveđom uslugom. Da li je ta podrška tolika ili se ipak radi o redovnim posetiocima protesta u gradovima širom Srbije? 

Popularnost prija svima i postoji strah od gubitka iste ili gubitka velike podrške pri načinjenom narednom važnijem koraku. Pogotovu je opasno, ako taj korak bude pogrešan, zato što će upravo oni koji su bili svetlo na kraju tunela, biti optuživani da su to svetlo ugasili, te da ćemo zbog njih doveka živeti u tami. Dok jedni vide spas u predsedniku, drugi vide spas u studentima i sve što oni urade smatraju ispravnim.

3. Prevelike razlike:

Na početku se smatralo prednošću to što su se uspešno prevazišle razlike, ali zapravo one su samo bile primirene. U ovoj fazi borbe izlaze na videlo jer postoji unutrašnja ideološka podela između leve i desne struje kako na samim fakultetima, tako i na protestima. Prvo je to bilo vidljivo na ulicama isticanjem nacionalnih obeležja i proruskih zastava, kada je desna struja bila dominantnija. Kasnije, ideja i zalaganje za generalni štrajk, a nakon toga zborovi građana u svim mestima očekujući veću participaciju naroda i odlučivanje na nižim nivoima, neodlučnost vezana za izbore pokazali su jačanje levice unutar studentskog pokreta. Ideologije de facto stvaraju naše stavove, načine razmišljanja i perspektive koje svakako uzimaju veliko učešće u odlučivanju. Rastrzanost na više strana i isključivost jako utiču na nemogućnost donošenja zajedničke odluke. Ovakve razlike dovode do podela unutar studentskog pokreta, a one se talasom prenose i na društveni pokret, te sada imamo novu dilemu, za neke logičku, za neke moralnu: Jesu li profesori izdajnici zajedničke borbe ili branitelji autonomije i statusa quo univerziteta? 

4. Nepostojanje vođe:

Ovo je još jedna stvar koju percipiramo kao dobru. Zaista, ona se taktički pokazala ispravnom zbog predviđenih koraka druge strane i zbog mogućnosti targetiranja pojedinaca. No, svakoj masi je potreban vođa radi lakše organizacije i koordinacije. Podsetimo se i toga da kao takva zahteva autoritet i nekog ko bi doneo prelomnu odluku u ključnim situacijama. Ne mora da to bude vođa kakav je do sad spomenut, međutim, postojanje neke hijerarhije ili liderstva rasteretilo bi dosadašnji trom način donošenja odluka. Zbog toga je prva masa mnogo funkcionalnija i ima mogućnost bržeg delovanja. Možda bi to bilo rešenje studentske preduge neodlučnosti i sporog odlučivanja, ali opet ne znamo da li bi to možda bio i razlog uništenja dosadašnjih rezultata napravljenih bez vođe.

Studentski pokret je do sada bio samoorganizovan po pitanju akcija, ali svakako postoji poteškoća kada je dogovor oko načina političkog artikulisanja i daljeg toka blokada u pitanju. 

Na nama je da nastavimo da budemo optimistični, da ne dozvolimo da podrška ovoj, za sve nas jako bitnoj borbi, opadne jer smo svesni da iz nje moramo izaći kao pobednici, da više nemamo prostora za takav luksuz kakvi su neistrajnost i neuspeh. 

Nadamo se da će studenti naći način da prevaziđu ove, teorijski postavljene, karakteristike i da ćemo što pre od njih dobiti racionalno rešenje za izlaz iz aktuelne političke krize.

Stavovi u rubrici Analiza su lični stav autora