Vlast i njoj bliski mediji bi rekli da je i na lokalnim izborima u Kosjeriću i Zaječaru opozicija demonstrirala „mobilizatorski kapacitet za haos’’ jer je u suštini demonstrirala mobilizatorski kapacitet za pariranje, pa i pobedu. Te je otuda politički racionalna, iako uslovno defanzivna, Vučićeva odluka da vanredni parlamentarni izbori, a što je studentski zahtev, ’’nisu na vidiku“. Prvi put od 2012. opozicija je pokazala potencijal da se suprostavi ozbiljno izbornom inženjeringu Vučićeve partije i njenom algoritmu na lokalu. Prednost SNS je relativna, kao što su i pobede uslovne, ako se sabere količina angažovanih resura i stepen uključenosti u kampanju predsednika države za izbore u dve lokalne opštine. Doduše, simbolički jako bitne. Ispade da partija od preko pola miliona članova nema stranačkog fukcionera, tek nema na lokalu, koji negde može da donese pobedu a da Vučić ne nosi presudno kampanju.

Nakon Kosjerića i Zaječara više je optimizma kod uslovno poražene opozicije nego trijumfalizma kod uslovnih pobednika na čelu sa naprednjacima.    

Analiza Demostata pokazuje da je opozicija na ovim izborima do sad najkvalitetnije pokrila biračka mesta ali opet nedovoljno kvalitetno da u potpunosti iskontroliše izbore što je ipak u atmosferi razrađene izborne patologije uspeh. Poenta za protivnike Vučićevog režima bila bi naizgled prosta – studenti da se generalno kurtališu antipartizma, a opozicija svojih sujeta i partikularnih interesa. Studentska lista u Kosjeriću bila je u suštini opoziciono-partijska, odnosno koaliciona koju su podržali studenti. To je recept i za republičku studentsku listu koja ne bi isključivala i nepartijske ličnosti.

Istraživanja Demostata pokazuju da sinergija između studenta i opozicije postoji. Političke partije su ipak potrebne jer one su i u autoritarnim i hibridnim i u demokratskim društvima izvor političkog legitimiteta. Konvertitske sudbine, tipične i za noviju političku istoriju i praksu Zaječara, pokazuju da sutra i neka nova vlast, ako je bude u dogledno vreme, ne sme da podlegne olako neselektivnom lustrativnom nagonu već da proba da stvori, ako ono ne postoji, ’’liberalno’’ krilo iz sadašnje vlasti. Konvertiti, ma koliko nekome to bilo nemoralno, istovremeno i stabilizuju svaku novu vlast. Kao što su kontingenti konvertita iz dosovski generisanih partija stabilizovale Vučićev režim. U reakcionarnom nagonu Vučić nije uspeo da zadrži neku partiju (entitet) iz bivšeg režima kao realnog koalicionog partnera, i time relaksira vlast, već je prihvatao prebege samo ako postanu politički pretorijanci, zavetnici i lojalisti po pozivu, ako se asimiluju kao što to prema drugim rasama radi osvajačka rasa Borg u „Zvezdanim stazama“.  Praveći kiborge sa zajedničkom svešću. Vučić je preuzimao po kontingentima, u početku, više nego bilateralno. Tačnije jedan asimilovani prebeg donese sa sobom svoj kontingent „borgova“.

Ovi lokalni izbori pokazali su i da bi hipotetički poraz vlasti na republičkom nivou bio tesan (otuda su konvertiti bitni), da bi po gradovima bila šarena situacija, da bi se osetile regionalne razlike u glasanju. Stavom da se nigde ne sme izgubiti, vlast rizikuje da sutra odjednom izgubi svuda. Otuda i male opštine postaju odsudne bitke.   

Ako poredimo rezultate izbora u Kosjeriću iz 2021. sa aktuelnim, SNS koalicija je imala 5.271 glas, a sada 3.686 ili za trećinu manje - što je veliki pad. Opozicija je 2021. imala 1.389 glasova, a sada 3.635 ili dva i po puta više. Bolji rezultat opozicije u Kosjeriću od Zaječara, i jeste neki odnos istočne i zapadne Srbije, pri čemu je zapadna Srbija više antivučićevska u proseku. Kao što su se sa Šešeljevim radikalima omasovili četnici u Vojvodini (kojih tamo nije bilo za razliku od partizana u Drugom svetskom ratu), Zapadna Srbija sa četničkom (i partizanskom) tradicijom nije bila radikalsko uporište devedestih, a Slobodan Milošević kao predsednik Srbije nikada nije posetio Užice i Čačak. U Užicu je doduše bio, ali 1988, dok je u Čačak neuspešno probao da uđe 1992. kad su ga zasuli jajima u Preljini, pa se vratio kod svog saradnika Ivka Đonovića u Gornji Milanovac. Vučić je u naprednjačkim vremenima tu – u zapadnoj Srbiji - bitno popravio stvari. Otvaranjem deonice autoputa od Pakovraće do Požege predviđenom za ovaj Vidovdan, Vučić će probati da se iznova stabilizuju u ovom delu Srbije. Na najsigurniji – infrastrukturni način. Ako je ovako bilo tesno u Kosjeriću, Vučić sigurno pretpostavlja kako bi bilo u Čačku ili Užicu.

Za razliku od Kosjerića koji je imao jednu opozicionu listu podržanu studentima, Zaječar je osim vise takozvanih kolona opozicije, što je hendikep u startu, bio lakši plen jer je teritorijalno veći, brojniji, sa više izbornih jedinica i većim mogućnostima za manipulaciju (teži za odbranu).

Nakon izbora  u Zaječaru i Kosjeriću na Istoku i Zapadu Srbije koji su bili svojevrsne studije slučaja (case study) u ovakvim izbornim uslovima, jedan od glavnih zaključaka je da su zajednički opozicioni front (studenata, partija, grupa građana i ostalih organizacija) jedini obećavajući format. Jedna lista je najučinkovitije rešenje za nastup opozicije na izborima. To Demostatova istraživanja pokazuju u kontinuitetu od pet poslednjih godina, a potvrđena su i dva puta ove godine – u internim istraživanjima, uključujući i fokus grupe u januaru i maju, čiji su zaključci delom prezentovani i javnosti. Sada se to pokazalo ispravnim u Kosjeriću gde je opozicioni rezultat bio jači ali i izlaznost veća. Što bi novokomponovani sportski komentatori koji prenose košarku u svom novogovoru rekli – igralo se u egalu. Tako je baš bilo u Kosjeriću. Opozicija je uspela da parira uprkos svim angažovanim državnim i partijskim resursima koji su stajali iza Vučićeve liste. Predsednik Srbije je probao još jednom da se na izborima predstavi kao maltene ugroženi opozicionar sa svim državnim resursima iza sebe. Katastrofalan rezultat SPS u Zaječaru  (dok ovo pišemo oni su cenzusno rizični), potvrda je da je za ovakve – Dačićeve i Šainovićeve reslobizirane socijaliste – Vučićev Pokret za narod i državu sigurna kuća. Jer što bi glasao za SPS i Dačića kad možeš za SNS I Vučića. Zbog levih ideja i socijalne pravde? Pa nije SNS manje od SPS partija „po meri čoveka“. Sa zajedničkom listom u Kosjeriću SPS se nije bar izblamirala. 

Ukrupnjavanje, ujedinjavanje razlika i isticanje sličnosti motiviše u antivučićevom javnom mnenju i one koji su skloni apstinenciji. Takođe, vidljivo je da je veliki broi listi u Zaječaru ostao ispod cenzusa a time će po Dontovom izbornom sistemu profitirati SNS kao pobednica i poslednja u lancu ishrane rasutih glasova.

Vučić kaže da su se građani na lokalnim izborima opredelili za državu. To zvuči pompezno i patetično jer ispade da je bukvalno 51 građanin u Kosjeriću presudio da Kosjerić bude za državu, a ne protiv države. A od tih 51. građana njih 49 iz Ruske stranke koji vide Srbiju, dakle i Kosjerić u BRIKS-u. Eto, Vučić je 51. glasom pobedio ’’obojenu revoluciju’’ u Kosjeriću u zapadnoj Srbiji. Pa zar je moguće da toliko ljudi u jednom mestu u Zapadnoj Srbiji podržava „ustaše, hamasovce i anarhiste“. Jer tako sugeriše režimska propaganda u kontinuitetu. I šta ako se desi, a barabar je, da više od polovine birača u bilansu bude za ’’izdajnike’’? Da li su onda oni koji ostaju u manjini zaista „patriote“. To bi mogli da potvrde vanredni republički izbori, čak i po Vučićevim standardima, ali pod uslovom da na njih izađu dva fronta – Vučićev za narod i državu i opozicino-studentski za narod, državu i demokratiju. 

Samo narodni pokret opozicije ima perspektivu za konačni slom „Antibirokratske revolucije“ koja promenjivim intezitetom traje od poznih osamdesetih godina prošlog veka. Opoziciji ne trebaju takozvane nove politike, već najmanji zajednički imenitelji objedinjavanja i sposobnost za prebrojavanje sa zavetničkim Vučićevim frontom. Režimu, s druge strane, treba što manje opskurnih poteza kojim hrani opoziciono-studentski pokret i sebe banalizuje.

Demostat je u istraživanjima utvrdio da su najnepopularniji funkcioneri SNS na lokalu. To i Vučić potencira kako bi osvežio partiju provetravanjem njenih redova, a da se ne promeni suština, čime se posredno sugeriše da su one glavešine na vrhu u redu, a da je problem u nižim ešalonima.

Davno mi je Milutin Mrkonjić rekao, i toga se uvek setim izbornim povodima, da nema vlasti koja neće pred izbore asfaltirati. I da to uvek pali kod naroda. Kad se puši asfalt. I da narod od velikih valjaka koji presvlače bitnije ulice više voli one male valjke jer njima se asfaltiraju one desetine metara do kuće koje su ti najbitnije. SNS je ’’javne radove’’ u izborne svrhe dovela do maksimuma u Kosjeriću a ima samo izbornu klackalicu. Za Zaječar je predsedniku trebalo dva sata da sačeka i proglasi rezulate. Zaključak je da je SNS-u potrebna mašinerija i izborni inženjering sa koruptivnim elementima da bi sačuvao svoje biračko telo.

Za opoziciju je psihološki dobro što sa rezultatima izađe pre vlasti, to ranije nismo viđali i to pokazuje neku vrstu organizovanosti koja ranije nije postojala na terenu, ali i tu treba biti oprezan: Tamo u decembru 1992. kad je opozicioni DEPOS išao na izbore predvođen predsedničkim kandidatom  Milanom Panićem u izbornoj noći nastala je euforija u štabu DEPOS-a jer je novinar Petar Lazović čitao rezultate koji su stizali iz centralnih gradskih opština u Beogradu gde je DEPOS bio ubedljiv, da bi se atmosfera hladila kako su stizali rezultati iz unutrašnjosti, posebno ruralnih sredina, i oni najmanipulativniji sa Kosova. Tako i sad, prevremena proglašenja pobeda opozicije, mogu dovesti brzo do nepotrebnog razočarenja, jer se doživljavaju afektivno što ume da zamagli realnu sliku. Vučić formalno nije izgubio, ali što bi Miljan Miljanić za loše faze u fudbalu rekao - ima „krizu rezultata“. Opozicija nije pobedila ali može titovski da kaže – zemlja koja ima ovaku omladinu (studente) i motivisane birače ima razloga da sa optimizmom gleda na svoj budući razvoj.

Opozicija je uspela da sprovede jake kampanje. I oni su se sjatili, kao i naprednjaci u ove dve opštine. Naprednjaci više ne mogu da zastraše kao nekad na terenu. Izlaznost je velika, to izvlači i apstinente, mada tu ima malo i mitologije, jer velika izlaznost ne znači uvek i prednost opoziciji već i ravnomernost raspodele galsova.

Imperativ sabornosti i akciono jedinstvo – to su dve glavne teze za opoziciju. Raspad „Saveza za Srbiju“ i još traumatičniji raspad koalicije „Srbija protiv nasilja“ koja je za prsa više uzela glasova na parlamentarnim izborima 2023. nego „Pokrenimo Srbiju“ Tomislava Nikolića 2012. ozbiljna su pouka. Od Koalicije „Zajedno“, preko DOS, do „Srbije protiv nasilja“, put je jasan. I neophodna je frontovska armatura. Na prošlim izborima (2023) „Srbija protiv nasilja“ i koalicija „Nada“ su u zbiru osvojili 30 odsto glasova (milion i sto hiljada), ako dodamo Sava Manojlovića i „Kreni promeni“, studente, „Proglas“…, to je ozbiljan front. Dakle, manite se kolona i takozvanih programskih razlika. To poručuju građani opoziciji u istraživanjima javnog mnenja. Ugledajte se na Vučića u objedinjavanju. Pa i on je uspeo da zaceli veliki radikalski frakcijski raskol. Svi su se izmirili. Sem što Šešelj ne može da odoli a da ne potkači Nikolića.

Studentski protest je dobio veliku popularnost i na depersonalizaciji politike i otklonu od stranaka. Ali i tako ponašanje ima limite. Svaki kult ličnosti jeste i liderstvo, ali nije svako liderstvo i kult ličnosti. Lideri opozicije (ove „zvanične“) imaju mana, ali kad ih opsesivno kritikuješ ne razmišljaš koliko podsvesno prihvataš režimsku propagandu blaćenja.

Vučić ni u izbornoj noći nije odustao od proizvodnje unutrašnjeg neprijatelja. Ali  položaj predsednika Republike po Članu 111 Ustava Srbije propisuje da  Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije. Ima li toga kad narod sa 49 glasova Ruske stranke od 51 glasa prednosti izabere državu kako to Vučić ocenjuje. Dobar deo naroda neće Miloševićevu apdejtovanu državu. Što više proizvodnje unutrašnjeg neprijatelja, što više julovsko-radikalskih optužbi za „izdaju“, što više „obojene revolucije“ - to više stvaranja utiska o uzurpatorskom karakteru vlasti. To su spojeni sudovi. I tu nema uslova za široki društveni dijalog. Opozicija je značajno smanjila zaostatak u odnosu na vlast i prethodne izbore i to isto može da znači da se sve više građana okreće ka studentskom ustavnom patriotiozmu – odnosno Vučićevim rečima da bira državu umesto provizorijuma koji, iako se predstavlja kao suverenistički, prilično zavisi od stranog faktora.

Ovakve okolnosti ne daju garancije režimu za vanredne parlamentarne izbore, ali daju izvesnu nadu Đuru Macutu da njegov kabinet neće biti najoročeniji do sada.  

Što se tiše opozicije poželjno je – bar tako ispitanici Demostata smatraju - napraviti savez ili koaliciju frontovskog tipa koja bi se zasnivala na svega nekoliko tačaka – borba protiv korupcije, uspostavljanje pravne države, sloboda medija, slobodni izbori, utvrđivanje odgovornosti za društvenu i političku patologiju, odnosno ostvarenje zahteva studentskog protesta. Kako stvari stoje Vučić će ipak pre napraviti svoj „Pokret za narod i državu“ nego što će regruti krenuti u kasarne na odsluženje obaveznog vojnog roka. I pokret i vojni rok su dežurne propagandne zanimacije koje se recikliraju kao pokušaj da režim pređe u inicijativu usled takođe cikličnih protesta protiv njega, a to su procsi kojima na žalost nesreće daju političku dinamiku. Ovaj Vidovdan je valjda psihološki krajnji rok da Vučić zaokruži svoj Pokret. Sad to nije samo propagandna taktika već neophodni viši nivo mobilnosti i rebrendiranja izraubovanih partija. Iako se formalno čini da bi Pokret raširio bazu podrške Vučiću, njegova sistemska greška može biti u tome što je projektovan kao lojalistička avangarda - što je ipak elitistička zavetnička koncepcija od koje mnogi obični članovi bez takvih ideoloških afiniteta i predispozicija mogu da zaziru.