Sadašnje predizborno stanje stvari obeležavaju bahato predizborno iživljavanje Naprednjaka bez ikakvog smisla u sferi kolike-tolike političke normalnosti, na jednoj strani i na drugoj  strani, predizborno nemoćna i nesposobna, opsednuta Vučićem,  ćepenački „organizovana“ opozicija koja stalno isčekuje Boga iz mašine (Deus ex machina) koji se iznenada pojavljuje i opozicijske partije postavlja na vladalački tron.

Slobodni i pošteni izbori su stari srpski san. Tačnije rečeno o tome sanjaju sve partije svake opozicije sve dok ne dođu na vlast uprkos ne-slobodnim i ne-poštenim izborima, a dok su na vlasti nastoje da očuvaju dotadašnji stepen slobode i poštenja, a bogme i da sledeće izbore učine manje slobodnim i manje poštenim.

Da li postojeći zakonski okvir omogućava slobodne i poštene izbore? U velikoj meri odgovor je negativan. Da li je na dosadašnjim izborima vladajuća partija poštovala zakonski okvir u kojima su se dešavale izborne radnje. U velikoj meri izbori su bili nelegalni i nelegitimni. Da li se treba boriti za legalne i legitimne izbore? Naravno da treba. Da li je bojkot izbora od strane opozicionih partija primereni put da se dođe do legalnih i legitimnih izbora? Može da bude ali je malo verovatno. Otuda nije baš primereno da se cela igra stavi na jednu kartu. Ako je opozicionim partijama stalo do izbornog uspeha neophodno je da čini sve kako bi dobili izbore i u izbornim uslovima koji nisu legalni i nisu legitimni. No, opozicione partije to ne čine ili to slabo rade ili je baš nevidljivo to što rade. A da je moguće dobiti dovoljno glasova birača i u uslovima nelegalnih i nelegitimnih izbora, svedoče im A. Vučić i Naprednjaci.

Ukratko, dovoljan broj glasova, a pogotovu izborna pobeda, u Srbiji se ne osvaja samo sedenjem u foteljama i stajanjem ispred kamera i slikanjem za prve strane čitanih novina. U Srbiji, pokazuje to svaka dublja analiza uspešnih izbornih kampanja, uspeli su oni koji su išli od čoveka do čoveka ili onomad „od  vrata do vrata“. U tom predizbornom poslu, zastrašuju birače oni koji imaju čime da zaplaše, a razgovaraju i objašnjavaju oni koji znaju to da rade i koji imaju dovoljno aktivista koji znaju da razgovaraju i umeju da objasne (mislim na neposrednu komunikaciju a ne onu preko interneta koja je samo prividno neposredna).

Da li bi opozicija dobila izbore za skupštinu Srbije ili predsedničke izbore kada bi imala medije u svojim rukama onako kako i koliko ih imaju Naprednjaci? Moguće ali je malo verovatno. Da li bi Naprednjački kartel izgubio pomenute izbore kada ne bi imao medije u svojim rukama onoliko i onako kako ih sada ima? Moguće, ali je  malo verovatno. Drukčije je sa lokalnim izborima.

Na opštem nivou izbora biračka opredeljenja su gotovo potpuno posredovana s obzirom da birači nemaju neposredno iskustvo koje bi im svedočilo o verodostojnosti izborne ponude. U datom trenutku na ta opredeljenja utiče partijska identifikacija, medijska prezentacija i u našim uslovima imidž kandidata posredovan izbornim agitatorima. U osnovi dominiraju „emocionalni“ argumenti, odnosno razlozi za izbornu orijentaciju. „Zavodnik“ generiše ljubav „zavedenih“; „zavedeni“ se zaljubljuju u „zavodnika“ i tu je racionalna argumentacija od malog značaja. Ova vrsta „ljubavi“ omogućava zavodniku da kontroliše percipiranu stvarnost (a ne stvarnost kao takvu).

Manipulacija biračkim telom se zasniva proizvodnji nemoći da se razlikuje istina od laži, stvarnost od nade da će biti bolje, da se razlikuju oni koji su kreatori bedne sadašnjosti od onih kojima se ta uloga pripisuje…

Na lokalnom nivou manipulacija je teža jer se rad, prividni rad i nerad vlasti neposredno opaža i tu posrednici u kreiranju „izbornih slika sadašnjosti i  budućnosti“ imaju znatno težu ulogu jer biračima treba da dokažu da su ćoravi jer vide nešto što ne postoji. Nije lako ljude ubediti da je loša lokalna vlast u stvari dobra lokalna vlast, da nema kurupcije i podmićivanja, da nema lopovluka, da su stručni oni koji pojma ni  čemu nemaju…Jednom rečju politička patologija je na lokalu vidljivija, a njeni nosioci prepoznatljiviji nego na višim političkim nivoima. Na lokalu se zna ko je ko i kada je kum zaista i samo kum, a rođak zaista i samo rođak a ne akter raznoraznih korupcija.

Partije koje su sada na vlasti bile su u situaciji u kojoj su sada opozicione stranke, stranke koje su sada u opoziciji bile su u situaciji u kojoj su sada Naprednjaci. Naravno da ovo ne treba shvatiti doslovno, bez ostatka. Postoje neke razlike, kadrovske na primer, kod sadašnje opozicije i ondašnje vlasti. Poenta je u tome što današnja vlast i današnja opozicija imaju pred sobom iskustvo one druge strane. Ali, kod nas se uvek počinje od slova A i tu pomoći nema jer se u nas ne uči ni na greškama, a bogme ni na uspesima. Štono reče Dositej, samo „zvona i praporci“.