Baš kao i sad što pobunjeni studenti (i opozicija), od predsednika Aleksandra Vučića traže vanredne izbore, tako je i naprednjak Aleksandar Vučić 2011. godine kao opozicionar od tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, tražio samo „male, obične“ izbore.  Ipak, 2025. ne može biti 2011.

Uprkos reakcionarnim, osvetničkim, elementima, SNS je 2011. proevropska, jaka i dobro organizovana partija, izrasla iz frakcijskog sukoba u Šešeljevim radikalima. Takvoj SNS se okreću ekonomskom krizom ugroženi ljudi. SNS je danas temeljno rešešeljizovana partija, Vučić je više neomiloševićevac nego liberalni reformista, kako se nekom (ne i bez razloga) učinilo prvih nekoliko godina nakon preuzimanja vlasti 2012.  Od te 2012. Vučiću je globalna ekonomska situacija išla na ruku, dok je Tadića i njegovog premijera Mirka Cvetkovića pogodila svetska ekonomska kriza. SNS je 2011/12, mogla da se predstavi i kao pokret socijalno nezadovoljnih i žrtava tranzicije. Iako se osećaju poskupljenja i inflacija, aktuelni i najdugotrajniji protesti protiv Vučića nisu primarno socijalni. Uprkos koruptivno-klijentelističkim mehanizmima korporativne ekonomije, Vučićeva Srbija je za razliku od Miloševićeve integrisana kao kapitalistička poluperiferija u zapadni ekonomski sistem. Integrisana dovoljno da Zapad ne cepidlači oko demokratije. I podrži one koji bi sutra možda ugrozili ono što je isti taj Zapad isposlovao s Vučićem. Ovo su devedesete sa punim izlozima. 2011. je bila lošija ekonomija, a bolja demokratija, a 2025. je lošija demokratija, a bolja ekonomija. 

SNS je 2011. već imala vlast u nekoliko opština u Srbiji, od toga u dve velike beogradske opštine - Zemunu i Voždovcu. Što današnja opozicija čekajući izbore nema. Tadašnja SNS je imala i solidnu dvocifrenu poslaničku grupu “Napred Srbijo“ u Skupštini Srbije, koja se odvojila od Šešeljevih radikala. Imala je SNS  i značajn broj odbornika po lokalu i to prilično onih koji su napustili radikale. Medijska situacija tada jeste bila nepovoljna za SNS, ali je neuporedivo, pogotovo na Tijanićevom RTS, bila bolja za tadašnju opoziciju nego sada. I Tadićevi ’’žuti“ imali su 2011/12. kampanju protiv naprednjaka ali ona je bila kisela voda u odnosu na naprednjačku crnu propagandu spržene zemlje. To je bilo vreme kada je žuta propaganda lepila plakate po principu koji je pravi Toma – onaj sa Šešeljevom majicom ili onaj koji se kao naprednjak smeje kao da je prvi put u životu pogledao „Ko to tamo peva“. Ili kad je Vučić doveo (odnosno, kad su mu ga doveli), bivšeg gradonačelnika Njujorka Đulijanija da ga podrži u trci za gradonačelnika Beograda, pa je Dragan Đilas podsetio da je Đulijani bio za bombardovanje Srbije. 

Nekad famozna, a danas u rešešeljizovanoj Srbiji i vladajućoj stranci zaboravljena naprednjačka „Bela knjiga“ (ispala je u efektu otprilike kao Šojićeva „Bela lađa“), napravljena je i obznanjena te davne 2011, kao „putokaz za promene“.

Ustvari, bio je to stranački program punog naziva „Bela knjiga – programom do promena“, kao sveobuhvatan dokument koji pokazuje kako je moguće izvesti reformske promene u Srbiji. Glavna odlika knjige bila je njena „realističnost“. Naprednjaci su u „Beloj knjizi“ obećali bolji investicioni ambijent i fiskalnu konsolidaciju (i tu i jesu nešto ostvarili). Vučić je 2012. imao samo jednu želju-da postane gradonačelnik Beograda. Izgubio je od Đilasa i priznao poraz. Vučić je tada govorio da mediji u Srbiji pod Tadićem podsećaju na one u Čileu za vreme Pinočea (na šta li sad podsećaju?), ističući da imamo obavezu da razotkrijemo prikrivene vlasnike medija, ali sa garancijom potpune slobode štampe i javnog informisanja i toga će se SNS pridržavati. U tački 19 „Bela knjiga“ je nedvosmislena: „Sloboda medija – osnov i uslov demokratije!“ Naprednjaci 2011. najavljuju ubrzanje evropskih integracija koje su „žuti“ zakočili. U dokumentu na više od 120 stranica, SNS smatra da bi mediji u Srbiji trebalo da budu slobodni, bez ekonomskih i političkih pritisaka.

Nije Tadić stvorio naprednjake, što mu se maliciozno pripisuje, ali mu je Tomislav Nikolić raskolom sa Šešeljem i podrškom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU omogućio dvotrećinski proevropski konsenzus i ambijent u društvu, što je Tadiću odgovaralo jer se okrunila ogromna antisistemska Šešeljeva partija.

Naprednjačka „Bela knjiga“ iz 2011. za Vučićevu Srbiju 2025. je bitna kao „Bela knjiga“ Stipe Šuvara o idejnim skretanjima u kulturi za Tompsonovu i Plenkovićevu Hrvatsku. 

Što se tiče stranačke infrastrukture 2011. SNS je imala formirane gotovo sve opštinske odbore u Srbiji zajedno sa mesnim odborima. Već tada, naprednjaci nisu gadljivi na „dosmanlije“ (kako ih je prozvao Šešelj) koji im prilaze. Pa i Velimir Ilić – jedna od simbola Petog oktobra te 2011, na bini stoji zajedno sa Aleksandrom Vulinom, liderom reakcionarnog Poketa socijalista i bivšim julovcem koji je jedan od Vučićevih saboraca koji najviše preziru Peti oktobar. Organski. Svim političkim bićem. U današnjim Vučićevim naprednjacima nema raskolničkog potencijala, pa ni za formiranje neke nove samostalne poslaničke grupe. Tomislav Nikolić kao tadašnji lider naprednjaka nije bio autoritaran. To nije bio ni kao predsednik Srbije. Uz Milana Milutinovića on je jedini predsednik Srbije od 1990. koji se držao Ustava. Maltene k’o pijan plota, što bi Tito rekao. S tom razlikom što je Milutinović, kao Miloševićeva marioneta morao, a Nikolić možda i nije. Vučić je kao predsednik države i kao neformalni lider lojalista – naprednjačke avangarde - razvio sistem lične vlasti. U takvom sistemu opozicija na izborima može da dobije ne pod obavezno ono što osvoji (ili što bi mogla da osvoji), nego ono što joj Vučić da. A nekad i kroz istraživanja javnog mnenja, stiče se utisak, Vučić kao da projektuje i najavi koliko bi kome dao. Objektivna istraživanja javnog mnenja, za razliku od onih koje Vučić kontroliše, ne mogu metodološki da ukalkulišu izbornu patologiju i algoritme koji je generišu.

Tadićeva DS i njeni partneri 2011/12. nisu ima falangističke elemente i parastrukturu. Za razliku od opozicije u Vučićevoj Srbiji, SNS je kao opozicija Tadiću mogla da pokrije gotovo sva biračka mesta u Srbiji. Doduše, tada je bilo mnogo lakše baviti se opozicionim radom. Tadićeva vlast je umela da izvede policijske kordone, ali nije imala ovakav represivni afinitet ni kapacitet. 

SNS je u opoziciji koristila metode i estetiku opoziciono-studentskih protesta iz 1996/97. i 2000. Na čelu naprednjaka išli su bubnjari, u pola osam ispred RTS pravio se „Gnevnik“, a lično je Vučiću bilo jako bitno da se ostvari kadar na Brankovom mostu - da se on popuni pristalicama koje na miting pristižu sa Novog Beograda (tada pristižu dobrovoljno), i da se to radi efektnosti snimi iz ptičije perspektive. Za Vučića je pun Brankov most bio simbol opozicione snage. On je 2011/2012. verovao u ono što je zvao „meki DS“, koji bi mogao da ga podrži. Ne direktno, koliko opstrukcijom Tadića. Danas ne postoji „meki SNS“ ni u jednoj varijanti. 

Iako naprednjaci imaju svoje kadrove koji su bili politizovani i kao studenti, na primer Nikola Selaković ili Marko Đurić, 2011. studenti ne postoje kao politička snaga. Nema nikakvog studentskog pokreta i bunta. Pa ni onog naklonjenog naprednjacima. Ali, postoji nešto što današnji pobunjeni studenti i opozicija nemaju – a to to ozbiljnija podrška tadašnjim opozicionim naprednjacima u javnom sektoru. Javni sektor je onda masovnije reagovao na poziv opozicije nego danas. Javno i pritajeno.

SNS je bila stožerna partija opozicije. Danas ne postoji stožerna partija opozicije koja je fragmentirana i u pomalo ponižavajuće inferiornom položaju u odnosu na studente i njihovu famoznu „studentsku listu“. Tajna uspeha naprednjaka u osvajanju vlasti je bila delom i u privlačenju strukovnih organizacija tipa Asocijacije malih i srednjih preduzeća. Na primer, Unija pekara koja je deo pomenute Asocijacije doprinela je pobedi SNS.

Nikavim kolonoma i programskim razlikama nisu se zamajavali naprednjaci 2011/12. Imali su heteregonu koaliciju (od Velimira Ilića do Aleksandra Vulina) sa najmanjim zajedničkim imeniteljem – odlazak Tadića i DS sa vlasti. Bio je to jedinstven front sa stožernom partijom. Nije bilo izraženog antipartizma koji danas kao krompirova zlatica razjeda opoziciju i blokira formiranje stožerne snage opozicije. A i taj nesrećni termin - kolone - SNS nikad nije koristila. Kolone podsećaju na mimohod, na nešto tužno, a tu je i ono frankističko „peta kolona“ kojoj je propagandno i metaforički teško odoleti. Sadašnja opozicija se i dalje nije oslobodila priča o takozvanim kolonama, iako se doduše sve češće (najodgovornije to radi Dragan Đilas) pominje i „jedinstven front“ - ono za šta su istraživanja Demostata u kontinuitetu pokazala da jedino ima šanse protiv Vučića. 

Kad je SNS napravljena 2008. osećalo se da je to partija projektovana da uzme vlast. Da nije napravljena samo zato da Tomislav Nikolić bude njen lider. Takav osećaj nije postojao kad su pravljene Stranka slobode i pravde, Narodni pokret Srbije, Srbija centar... Doduše, ni Borisova „udba“ nije ovako tretirala tadašnju opoziciju. Lakše se disalo u naprednjačkom opozicionom radu. Što ne znači, uprkos različitom, u međuvremenu drastično pogoršanom ambijentu (eroziji demokratije), da se SNS nije zrelije onda ponašala nego opozicija za vreme Vučića. SNS je kao opozicija znala da na vlast ne može doći (ne može je se dočepati kako sad tvrde da opozicija hoće) bez podrške Zapada. I nije oskudevala u toj podršci, Zapad nije škrtario, niti se SNS ustručavala da je primi. I 2000. i 2012. su pokazale da se na vlast u Srbiji ne može doći bez podrške EU. SNS nije htela da uruši ono što su petooktobarci ispregovarali sa EU, već je htela da „otkoči“ i „ubrza“ procese oko kojih su ovi zakočili. Oko Kosova i EU integracija, pre svega. A Đinđić, Živković, Koštunica i Tadić su spasili Vučića da ne mora da se mrcvari i prenemaže s Haškim tribunalom. Kao što će Vučić možda sutra neke druge vlasti državnički relaksirati da ne moraju da se bave Kosovom, a mnogo toga mogu da svale na njega. SNS je našla 2011/12. saveznike u nacionalnim manjinama, približila se uticajnom muftiji Zukorliću u Sandžaku, našla propagandu podršku i iz Slovenije, dok je pobeda Nikolića i poraz Tadića sa velikim olakšanjem primljen u Đukanovićevom delu Crne Gore. Nije pomoglo ni što je Dodik pozivao da se glasa za Tadića. 

I još nešto bitno: Možda Boris Tadić i jeste bio malo narcisoidan, ali da je neko predložio od njegovih da se on 2011. proglasi za doživotnog predsednika Srbije, preko devedeset odsto njegovih birača i članova DS bilo bi protiv, kao i on sam. Međutim, da danas neko predloži da se Aleksandar Vučić proglasi za doživotnog predsednika Srbije (kao Tito – bez ograničenja mandata), preko devedeset odsto članova SNS i birača vladajuće koalicije bilo bi za. Možda bi Vučić na to i pristao, ali ne baš tako eksplicitno kako bi to voleli oni koji u refleksivnom i samokritičnom nihilizmu tvrde da su bez njega niko i ništa. To isto govori o stepenu i rasporedu autoritarnosti u srpskom društu. Iako je Vučić već imao „razgranate“ odnose u drugim partijama, naprednjaci 2011. kad su tražili izbore ipak nisu mogli pretpostaviti masovni konvertitski potencijal petooktobarskih partija. I kontingente posrnulih i lako potkupljivih koji su im prišli iz DS, DSS, LDP, G17, SPO… Vučić ih je kao „ribar ljudskih duša“ upecao. Mnogi su, onako alavi a prosti, i sami išli na udicu. Radikali su se jednostavno pokazali kao čvršći kadrovski materijal. Vremenom, Vučić je uprkos srpskoj raskolničkoj kulturi uspeo da zaceli raskol u radikalima. Sve je prihvatio. Rešešeljizovao je temeljno partiju. Danas je režim mobilsan. Homogenizovan. U odbrani. Od unutrašnjeg neprijatelja i njegove dinamike. Koji je u sprezi sa stranim faktorom. Svi su potrebni u odbrani.  Povratio je i Tomislava Nikolića i Zoranu Mihajlović. Potrebni su i bivši „brutovi“, pa verovatno i onaj „Brut“ koga je locirao Vladimir Đukanović u kolumnama u „Politici“ neposredno pre pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Zajedljive packe Šešelja prema Nikoliću su jedino što je preostalo iz tog nekada pompeznog radikalskog raskola koji je za državu imao potencijal kao raskol u crnogorskom DPS-u nekada. Da promeni generalni pravac Srbije. Da Vučić od SNS napravi veliki LDP, a ne da usisa i rešešeljizuje kadrove LDP. Na žalost srpskih perspektiva, procesi su postali reverzibilni - reakcionarni.

Neke stvari je teško danas razumeti iz perspektive 2012. Na primer između dva kruga predsedničkih izbora, kad je slabo ko i u SNS verovao u pobedu Tomislava Nikolića, da je jedan od najbližih Vučićevih saradnika imao konsultacije u LDP – tajno, dok verovatno ni Jorgovanka Tabaković između dva kruga javno - u TV duelu sa Draganom Šutanovcem nije mogla ni pomisliti da će ovaj jednog dana biti Vučićev ambasador u Vašingtonu. To bi bilo kao da danas neko poveruje da bi, recimo, Miloš Vučević sutra, bio ambasador Zdravka Ponoša u Moskvi.

Zapadni faktor je tada imao sledeću projekciju za političku scenu Srbije: Dve vodeće, velike partije levog i desnog centra – DS i SNS (sa prozapadnim konsenzusom), koje mogu da se smenjuju na vlasti, i nekoliko takozvanih kontrolnih partija (manjih koalicionih partnera po potrebi) – SPS, G17, LDP… Sa opcijom takozvane „velike koalicije“ ako zatreba. Nekad se ovako spekulisalo: Tadić – predsednik države, Nikolić – predsednik skupštine, Đilas – premijer, Vučić – gradonačelnik Beograda. 

Zbog tenzija u Novom Pazaru ali i celoj zemlji, članovi najveće bošnjačke stranke Sandžačke demokratske partije održali su pre neki radni sastanak na kome se obratio i osnivač stranke Rasim Ljajić. SDP je na sednici donela odluku da formira izborni štab za predstojeće izbore, „ma kada oni bili održani, na bilo kom nivou“. Među usvojenim zaključcima je i stav da će SDP, ukoliko ne bude deo vlade, nastaviti da podržava skupštinske većine na svim nivoima vlasti. Odmah su krenule spekulacije da li je ponašanje Rasima Ljajića indikator promena. Danas se zaboravlja jedna čaršijska priča iz aprila 2011. U predvečerje velikog naprednjačkog mitinga – 16. aprila, u „obaveštenim krugovima“ pronela se glasina da će Rasim Ljajić, tadašnji ministar rada i socijalne politike u vladi Mirka Cvetkovića napustiti Tadića i da će se popeti na binu i govoriti. Što je naravno bilo nerealno, jer Rasim je ostao lojalan Tadiću dok je ovaj bio na vlasti, kao što će ostati lojalan i Vučiću dok je ovaj na vlasti. To je na republičkom nivou. Na lokalu je bilo složenije. Nakon ponovljenih lokalnih izbora 2008. godine, u februaru 2009. na konstitivnoj sednici Skupštine opštine Prijepolje koja je trajala više od sto sati, dogovor oko podele vlasti postigle su Sandžačka demokratska partija (SDP) koja je nastala izdvajanjem iz SDA Sandžaka i čiji je osnivač Rasim Ljajić i SNS (i koalicija Zajedno za bolje Prijepolje). Tada je za predsednika opštine Prijepolje izabran Dragoljub Zindović iz SNS, što je bila velika simbolička pobeda za tek formiranu naprednjačku stranku. 

To ondašnje „iščekivanje“ Rasima ili nekog „zvučnog imena“ s druge strane na bini 16. aprila 2011. u Beogrdau, bio je čaršijski odušak potrebe da naprednjaci imaju neki mitingaški hit, neku senzaciju. Pa pošto su izostala kadrovska iznenađenja, hit je preostao u Nikolićevom sedanju na stiroporu i optpočinjanju štrajka glađu zarad raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora. Vučić je tada grmeo (tako vole da opisuju njegovi mediji kad danas vođa govori): „Stajaće (Tomislav Nikolić) pred vama i kamerama celog sveta, kap vode neće popiti, niti bilo čega, dok se dedinjski hazjain ne osvrne na narod i kaže kada će biti izbori.“ Govori je tih dana Vučić: „Mi ne tražimo ništa više, samo jednu malu stvar, male obične izbore, ništa više“. Ali, ako ne stojiš toliko dobro i ako nisi siguran da ćeš imati rezultat koje si imao, i ako nisi siguran da tvoj algoritam za izbore koji uključuje i izbornu patologiju ne daje više efekta kao nekada, onda nisi siguran, ni na „malim, običnim izborima“ koje studenti traže. Čekaš bolji trenutak, taktiziraš.  Tamo negde 2011. i ja sam slušao Tadića kako govori u dalekoj budućnosti - „jednog dana, kada ja ne budem predsednik….“, ali to nije značilo da „dedinski hazjain“ Tadić ne pristaje na izbornu smenu vlasti na relativno poštenim izborima. Danas, u Vučićevoj Srbiji, temeljno je promenjen sam odnos prema višepartizmu koji ne znači više i podrazumevajuću mogućnost izborne promene vlasti. Tek ne na relativno poštenim izborima koje bi dozvolio ovaj „dedinjski hazjain“. Iako je reč “hazjain“ turskog porekla, ona se uglavnom kolokvijalno vezuje ta rusko-sovjetsku autoritarno -totalitarnu tradiciju liderstva. Kojoj je Vučić očigledno bliži od Tadića. Pa je sad i pitanje da li je to „hazjain“ i uvreda, kao što ni „Slobo Sadame“ iz ugla slobodnog sveta kome teži Vučićeva Srbija, kao nekad Miloševićeva, nije bila uvreda za Miloševića već kompliment.

Pohod SNS na vlast nije bio bez ozbiljnih unutrašnjih kriza. U jednoj takvoj bio je i Tomislav Nikolić koji je pokazao u jednom trenutku indisponiranost, čuo sam od obaveštenog svedoka, čak je govorio saradnicima – šta mi vredi i da pobedim kad je Srbija osiromašena. Taj svedok mi kaže da ga je psihološki podigla supruga Dragica Nikolić koja je u toj kriznoj situaciji pokazala „čvrstinu Margaret Tačer“. Još jedna jaka žena tada je bila bitna, a kao takva se za opozicionu koaliciju pokazala Milanka Karić, supruga Bogoljuba Karića (koji je tada već pet godina „iz objektivnih razloga“ bio van zemlje) koja se dobro snalazila u javnim nastupima, a Karićev Pokret Snaga Srbije je bio možda najbitniji koalicioni partner SNS.

Tada nije bilo „zborova grđana“, a opoziciono okupljanje se uglavnom reklamiralo na frazi o „domaćinskoj Srbiji“, pa je u tom smislu bio i potenciran „domaćinski“ opozicioni trijumvirat: Toma-Velja-Bogoljub. Ni danas pobede nema bez „domaćinske Srbije“. Onda su „domaćini“ presudili više Borisu nego građanski „beli listići“. 

Prvi bitan miting SNS u Beogradu te 2011, bio je 5. februara. Tražili su se izbori, bilo je oko pedeset hiljada okupljenih i nije bilo incidenata. Nezaposlenost u Srbjji tada jeste realno bila velika i to se koristilo kao argument za izbore. Danas je zaposlenost velika. Predsednik Nove Srbije Velimir Ilić rekao je na mitingu da Srbija neće ni ovu Tadićevu i Cvetkovićevu vladu, ni DSS, već naprednjake i novog vođu - Tomu NIkolića. Ilić je poručio i predsedniku Srbije: „Borise, ne igraj se sa Srbijom, došli smo da te opomenemo. Nećemo Tunis, Kairo i Egipat (Velja je mislio na „Arapsko proleće“), već demokratsku Srbiju“. Predsednik Pokreta socijalista Aleksandar Vulin je poručio da građani traže hleb, nadu i pravdu. On je rekao da je građanima dosta „Mrkonjićevih izmišljotina, Dinkićevih laži“.

Strane novinske agencije su povodom tog protesta u Beogradu ocenile da su glavni razlozi nezadovoljstva teška ekonomska situacija i frustracije, uz usporenu integraciju u EU, da se zemlja bori sa inflacijom i nezaposlenošću. Jedan transparent je bio i „Buna protiv dahija“, čulo se recitovanje pesme „Srbija“ Oskara Daviča, a glumci iz predstave „Kursadžije“ su pričali viceve o predsedniku Srbije Borisu Tadiću i o vlasti.

Na sledećem mitingu – tom famoznom od 16. aprila 2011, kad je seo na stiropor i počeo štrajk glađu, Nikolić je rekao nešto što zvuči kao da je od danas: „Nisu hteli da razgovaraju kao ljudi o zajedničkoj državi i moj posao je da prelomim svest u narodu, kada već ne može kod onih koji vode državu".

S time što Nikolić nije bio tada nikakvo novo lice u politici. Samo stari gubitnik u koga se projektovao infantilni mit o pravom Šumadincu koji će nas spasiti.