I pored deklarativnog zalaganja za smanjenje zavisnosti od ruskih energenata, Srbija nije bila preterano zainteresovana za diversifikaciju snabdevača a opstrukcija je najizraženija kod usporene izgradnje alternativnih gasnih koridora, tvrde za Demostat u diplomatskim i u stručnim krugovima. Umesto da obezbedi snabdevanje gasom iz više pravaca, zemlja je sama sebe učinila zavisnom od ruskih energenata.

Sve je počelo prodajom Naftne industrije Srbije (NIS) koja je povezana i sa gasnim aranžmanima između Srbije i Rusije ali činjenica je i da taj odnos prevazilazi ekonomsku sferu i duboko zalazi u domen politike. Balansirajući svojim glasom u Savetu bezbednosti UN, Rusija preko Srbije ostvaruje uticaj na Balkanu. Zavisnost Srbije u tim odnosima utvrđuje preko većinskog vlasništva u NIS-u a dodatno osigurava kod isporuka i cene gasa. Spekuliše se da na diversifikaciji izvora u snabdevanju tim energentom ni jedna vlast nije radila jer je to bio deo neformalnih uslova koje Rusi postavljaju želeći da zadrže monopolski položaj kao jedini snabdevač koji može da obezbedi dovoljne količine i nisku cenu (koja nije u svim periodima bila baš najniža).

Da Rusija ne želi da izgubi monopol u Srbiji, a da je sadašnja i prethodne vlasti u tome na razne načine pomažu nije tajna u međunarodnim krugovima Brisela, Berlina, Londona i Vašingtona.

Rat u Ukrajini posebno je iskomplikovao ne samo ekonomski deo ove priče. Ni nakon najavljenih američkih sankcija NIS-u, ni sada kad su stupile na snagu, Rusija ne pokazuje – bar koliko je javnosti poznato – preteranu želju da bar promenom dela vlasništva olakša snabdevanje gorivom koje se prelomio na Srbiji.

U međuvremenu, otvoren je još jedan problem - kako će Srbija dobijati gas kad novi paket sankcija, kroz nekoliko faza do 2028. godine, potpuno zabrani članicama EU kupovinu i tranzit tog energenta iz Rusije. U prvim reakcijama na tu vest, ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović ocenila je da Bugarska neće dozvoliti dotok ruskog gasa kroz gasovod Turski tok (što je jedini pravac iz koga sada Srbija prihvata taj energent) i da je situacija gotovo bezizlazna. Ali, “zahvaljujući odličnim odnosima predsednika Srbije Aleksandra Vučića sa svetskim liderima, nadamo se da ćemo naći rešenje i radimo sve što je u našoj moći”, rekla je i poručila građanima da ne brinu. I predsednik je zabrinut, jer kako da nabavimo toliko gasa ako nije ruski, i ako nabavimo, kako da nadoknadimo to što je 30 ili 40 odsto skuplji, pitao je tokom boravka u Mađarskoj gde ga je zatekla ta vest.

Eho jedne lažne vesti

Iz EU su reagovali vrlo brzo: “Laž je da će Srbiji biti onemogućen transfer ruskog gasa”, izjavila je evropska komesarka za proširenje Marta Kos u obraćanju pred Evropskim parlamentom i dodala da odluka Saveta EU koja treba da zabrani uvoz ruskog gasa, što se odnosi i na tranzit tog energenta kroz EU, ne implicira da će države članice prekinuti transfer trećim zeljama poput Srbije. “Evropska unija ne prekida snabdevanje Srbije. To su laži. Umesto toga, EU podžava Srbiju da diversifikuje sve izvore snabdevanja i da se integriše u energetske mreže EU", navela je.

Ali, diversifikacija je reč koju u Srbiji ne izgovaraju lako. Do pre par godina, jedini pravac iz koga je pristizao gas bio je preko Mađarske, ali budući da ta trasa ide preko Ukrajine, sada nije u funkciji. Od pre dve godine glavni dotok gasa je iz Bugarske, reč je o Turskom toku koji iz Rusije ide ispod Crnog mora do Turske a zatim preko Bugarske, Srbije, Mađarske ka Slovačkoj i Austriji.

“Tehnički kapacitet Turskog toka na ulazu u Srbiju iznosi 35,7 miliona kubnih metara na dan (13,03 milijardi kubika godišnje). Izlazni kapacitet na tri merne stanice (Paraćin, Pančevo i Žabalj) ka Srbiji ukupno iznose 11 miliona kubika dnevno (oko četiri milijarde godišnje). Ostatak je u tranzitu prema ostalim kupcima. Iz Ruske Federacije preuzimamo do 2,5 milijardi kubnih metara na godišnjem nivou, a od Azerbejdžana do 400 miliona kubika. Preko gasne interkonekcije Srbija - Bugarska moguće je dopremati gas iz različitih izvora, preko gasovoda TAP i TANAP, kao i sa LNG terminala u Grčkoj”, rekli su za Demostat u Ministarstvu rudarstva i energetike i dodali da prema podacima iz Energetskog bilansa, u finalnoj potrošnji industrija učestvuje sa 46,0%, saobraćaj sa 2,2%, domaćinstva 27,3%, javne i komercijalne delatnosti 22,8% i poljoprivreda 1,6%.

Takođe, naglašavaju u ministarstvu, gasne interkonekcije sa Rumunijom i Severnom Makedonijom su u fazi pripreme projektno tehničke dokumentacije.

“Za Rumuniju je usvojen Plan detaljne regulacije za transportni gasovod Mokrin - rumunska granica, izrađena je Prethodna studija opravdanosti i potpisani Memorandumi o razumevanju između dve Vlade, kao i između gasnih kompanija dve države. Za gasnu interkonekciju Srbija Severna Makedonija takođe su potpisani Memorandum o razumevanju između Vlade dve zemlje, kao i između gasnih kompanija dve države polovinom ove godine i Vlada donela Uredbu o utvrđivanju Prostornog plana područja posebne namene sa elementima detaljne regulacije za magistralni gasovod Orljane – Leskovac – Vranje – granica sa Republikom Severnom Makedonijom”, navode u ministarstvu uz napomenu da se u naredne dve godine očekuje završetak izgradnje interkonekcije sa Rumunijom, kapaciteta 1,6 milijardi svedenih kubika na godišnjem nivou, dok će spajanje sa gasovodom u Severnoj Makedoniji, kapaciteta 1,5 milijardi kubika, po planovima biti za tri godine.

Ko ne misli na vreme, plaća više

I dok su gasovodi još uvek u papirima, iako sama gradnja nije dugotrajan proces već više zavisi od političke volje, stručnjaci tvrde da i sa postojećom gasnom infrastrukturom ne moramo da zavisimo od ruskog gasa. Demostat je o tome pisao u maju ove godine kada je ekspert za energetiku, Aleksandar Kovačević objasnio da su, tehnički gledano, mogućnosti za snabdevanje iz različitih izvora mnogostrane. On je tada podsetio da imamo konekciju sa Mađarskom koja je veliko tržište tog energenta, jer je osim ruskog i norveškog gasa povezana i sa Rumunijom koja ima tržne viškove iz sopstvene proizvodnje i jako razvijenu infrastrukturu, od novih tehnologija primenjenih u eksploataciji na Crnom moru do podzemnih skladišta i kompleksne mreže koja dozvoljava različite pravce.

Problem je to što druge mogućnosti snabdevanja zemlja nije razradila. Zbog toga, kaže za Demostat Velimir Gavrilović, stručnjak za energetiku, do potrebnih količina ukoliko nam ruski gas postane nedostupan, možemo brzo da dođemo, ali moramo da budemo spremni da plaćamo veću cenu.

- Preko Turskog toka postoji konekcija sa terminalom za tečni gas u Aleksandropolisu u Grčkoj, mada on trenutno, od januara, ne radi jer je postrojenje za regasifikaciju neispravno a to je “srce” terminala. To je gas koji je na jako niskoj temperaturi dospeo u tečno stanje pogodnije za transport iz Alžira, Amerike ili neke druge destinacije a na terminalu se prevodi ponovo u gasno stanje i ubacuje dalje u gasovod. Što se tiče konekcije sa Rumunijom, o tome se priča već nekoliko decenija, sada je aktuelizovana jer su Rumuni pronašli veliko gasno ležište u Crnom moru (Neptun Deep) ogromnog kapaciteta, sasvim dovoljan i za potrebe Srbije, kada bi bilo gasovoda. U interesu Srbije bilo bi da ima diversifikovane rute snabdevanja i gasom i naftom, i da ne zavisi samo od jednog izvorišta niti od jedne tranzitne zemlje jer na to uticaj imaju političke prilike u kojima smo nekako ispali kolateralna šteta – kaže Gavrilović.

On smatra da to što do sada nismo izgradili više kanala za snabdevanje energentima govori o odsustvu strateškog promišljanja, što nije vezano ni samo za ovu vlast.

- Važno je i utvrđivanje prioriteta. Mi nismo neka prebogata zemlja i to nešto malo kapitala koji preostaje za investiranje mora pametno da se ulaže u pametne projekte a ne u Expo i nacionalni stadion. Ako tu istrošite sredstva, nemate za neke pametne stvari, a energetehoske postaju interesantne kada se dođe u situaciju minut do 12. Onda gledate u nebo i nadate se da će veliki akteri da se dogovore na globalnom nivou i da će nas to spasiti neke velike štete koja inače predstoji – zaključuje Gavrilović.