Dezinformisanje je politička igra koja traje već više od dva veka između američkih predsednika i medija. Iako su se “oruđa” menjala tokom godina, osnovne taktike ostale su iste - širenje neproverenih glasina, napadi na ličnoj osnovi i serviranje laži.

Sa lažnim vestima suočio se i prvi predsednik SAD - Džordž Vašington. Već tokom njegovog prvog predsedničkog mandata pojavile su se različite političke struje i podele, što su iskoristili opoziciji naklonjeni listovi. Navedena praksa naročito je došla do izražaja kada je Vašington po drugi put postao šef države. Istorija beleži da se redovno žalio prijateljima i političkim istomišljenicima da ga “štampa loše tretira”, naročito u slučajevima kada su o njemu pisane bezočne laži. Tokom rata za nezavisnost Amerike britanska vojska je imala običaj da javno objavljuje pisma, koja je, tobože, sastavljao Vašington, sa tvrdnjama da je “rat greška”, a pri kraju predsednikovanja Džordža Vašingtona ponovo su u javnost dospela ista lažna pisma. Vašingtonovi protivnici tvrdili su da je ta prepiska pronađena kod Vilijama Lija, kada su Lija zatočili Britanci. Ipak, postojao je jedan problem – Li  nikada nije napuštao Vašingtona tokom rata. Vašington je tokom predsedničkog mandata u pokušaju da stane na put klevetama poslao pismo javnosti u kojem je argumentovao branio od optužbi, ali to nije bilo dovoljno da ubedi birače da ponovo glasaju za njega, na izborima održanim 1796. godine.

Kada je Džon Adams izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država pojedini listovi tvrdili su da je on bolji od svog prethodnika na funkciji Džordža Vašingtona, “jer je Vašington ubica”. Istoričari pak tvrde da se Džordžu Vašingtonu mogu pripisati mnogi nedostaci, ali da najverovatnije nikada nije bio ubica. I trka za predsednika u kojoj su učestvovali Džon Adams i Tomas Džeferson nije mogla da prođe bez lažnih vesti koje su dolazile iz oba tabora. Tako su pojedini urednici navodili da ukoliko Džeferson pobedi “čitaoci će morati da se pozdrave sa svojim Biblijama, jer će Džeferson povesti rat protiv religije i konfiskovati čak i primerke Svetog pisma”. Ubrzo se ispostavilo da Džeferson, koji je postao predsednik 1801, nije imao takve planove i da se nije odigrao nikakav “rat protiv hrišćanstva”.

Džon Adams je, takođe, tvrdio da ako Džeferson bude “stanar” Bele kuće “američki muškarci će videti kako njihove kćerke i supruge postaju prostitutke, a grozne stvari poput ubistava, pljački, silovanja i preljuba, biće svakodnevni prizori”. Džeferson nije ostao dužan Adamsu, koga je nazivao “krvožednim čovekom, lažljivcem, licemerom, britanskom udvoricom”.

Jedna od najžučnijih izbornih kampanja u SAD vođena je 1828. godine. Pristalice tadašnjeg predsednika Džona Kvinsija Adamsa, koji se borio za novi mandat, plasirale su u javnost lažnu vest da je supruga njegovog protivkandidata Endrjua Džeksona, Rejčel, “žena izuzetno loše reputacije”. Rejčel je umrla od srčanog udara nekoliko dana pre nego što je Endrju Džekson položio zakletvu za američkog predsednika. Džekson je verovao da su glasine “odvele njegovu ženu u grob” i nikada nije oprostio svojim neprijateljima što su je klevetali.

Zaštita od skandala

Bilo je i slučajeva u kojima su američki mediji štitili predsednika od skandala. Ilustracije radi, urednici su često namerno ignorisali javne preljube Džona F. Kenedija, i retko se u štampi pominjala činjenica da je Frenklin Delano Ruzvelt većinu mandata proveo u invalidskim kolicima.