U većini evropskih zemalja postoji jedan ili više javnih servisa, koji su najčešće najstariji mediji u zemlji, što znači da imaju dugu tradiciju emitovanja. Uglavnom predstavljaju najuticajnije medije u zemlji kada je u pitanju informativni program. Postoje razlike u načinu na koji su organizovani i kako funkcionišu, ali većina ih deli zajedničke principe u pogledu zakonske regulative, nadzora i načina finansiranja.  

Medijski javni servisi definišu se kao medijske organizacije vlasništvo svih gradjana,koji funkcionišu nezavisno od političkih i ekonomskih interesa. Postoje da bi služili interesima celog drustva i demokratskim vrednostima, a ne interesima vladajucih partija I pojedinacana vlasti, Njihova obaveza je da služe javnom interesu i da pružaju sadržaje koji informišu, obrazuju, sa posebnim naglaskom na objektivnost, nepristrasnost i inkluzivnost. 

U eri brzih tehnoloških i društvenih promena odgovornost televizijskih javnih servisa da objektivno i pouzdano informišu javnost je veća nego ikada, pre svega, zbog sve veće konkurencije na medijskom tržištu, ali i zbog borbe protiv dezinformacija. Stepen poverenja koji postoji u javne servise zavisi upravo od načina njihovog izveštavanja (objektivnosti) i nezavisnosti od političkog uticaja. Evidentno je da politički uticaj podriva njihov kredibilitet. 

Javni servisi u Evropi ostaju ključni akteri u medijskom prostoru, ali njihova budućnost zavisi od sposobnosti da održe nezavisnost i finansijsku stabilnost. 

Funkcionisanje javnih servisa u Evropi obično je garantovano posebnim zakonima (npr. “BBC Charter” u Velikoj Britaniji ili “RAI Act” u Italiji) u kojima se definišu kao nezavisi od vlade i političkih uticaja. 

Najpoznatiji evropski javni servisi su: BBC (Britanska radiodifuzna korporacija) – Velika Britanija; ARD i ZDF – Nemačka; France Télévisions – Francuska; RAI – Italija; RTVE – Španija; RTBF i  VRT  – Belgija (flamanska i valonska zajednica); RTS  – Švajcarska; Yle  – Finska;   DR – Danska; SVT  – Švedska; ORF  – Austrija; RTÉ  – Irska.

Foto: Logo

Iako postoje razlike, osnovni principi zakonske regulative uključuju: 

1. Uređivačku autonomiju. Javni servisi su obavezni da održavaju uredničku nezavisnost i nepristrasnost. Novinari i urednici moraju biti slobodni od spoljnog uticaja, a urednička politika treba da poštuje principe pluralizma, objektivnosti i odgovornosti prema javnosti. 

2. Javne obaveze (Public Service Obligations): Uređivačka politika javnih servisa mora uključivati informativne, obrazovne i kulturne sadržaje koji odgovaraju potrebama celokupne populacije. To znači pružanje programa koji obuhvataju raznolike interese, uključujući manjinske i regionalne zajednice.

3. Transparentnost i odgovornost: Mnogi servisi su obavezni da redovno izveštavaju o svom radu, finansijama i ispunjenju javne funkcije. Ovi izveštaji često podležu nadzoru nezavisnih regulatornih tela.

4. Način finansiranja: Javni servisi se finansiraju iz različitih izvora, zavisno od zemlje i modela koji je uspostavljen. Pretplata (Licence Fee) postoji u mnogim zemljama (npr. Velika Britanija, Nemačka, Danska) gde građani plaćaju godišnju pretplatu za gledanje televizije, koja ide direktno u budžet javnih servisa. U nekim zemljama javni servisi se delimično ili u potpunosti finansiraju iz državnog budžeta (npr. Španija, Poljska). Iako je uloga oglašavanja često ograničena, neki javni servisi (poput RAI i RTVE) koriste i reklame kao dodatni izvor prihoda. Postoji i kombinovani model finansiranja koji predstavlja mešavinu pretplate, državnih fondova i prihoda od oglašavanja.

5. Regulacija i nadzor: U većini zemalja, javni servisi podležu nadzoru nezavisnih tela koja nadgledaju njihovu uredničku politiku, upravljanje i poštovanje zakona. Neka od regulatornih tela su: u Velikoj Britaniji Ofcom, u Nemačkoj Landesmedienanstalten, u Francuskoj Conseil supérieur de laudiovisuel (CSA). Ova tela osiguravaju da javni servisi poštuju pravila pluralizma, nezavisnosti i balansa. 

Upravni odbori bi trebali biti  sastavljeni od nezavisnih stručnjaka, predstavnika civilnog društva ili akademske zajednice zaduženi su za strateško vođenje i nadzor nad izvršnim direktorima. 

U mnogim zemljama postoji i javna kontrola od strane građana koji  imaju pravo žalbe i izražavanja mišljenja putem posebnih komisija za pritužbe. Ova tela razmatraju žalbe na sadržaje koji su emitovani ili na odluke javnih servisa. 

6. Uređivačka politika javnih servisa mora odražavati interese celokupnog društva. Ključne obaveze uključuju: nepristrasno i tačno izveštavanje, kulturnu i jezičku raznolikost i obrazovne programe. U informativnim programima javni servisi moraju obezbediti balans u predstavljanju različitih gledišta, posebno u vezi sa političkim pitanjima.

Javni televizijski servisi imaju ključnu ulogu u informisanju građana i predstavljaju važan izvor nepristrasnih informacija i različitih političkih mišljenja posebno tako što pružaju različitim grupama u drušvu priliku da prenesu informacije i da razmene ideje. Oni mogu u velikoj meri doprineti promovisanju društvne kohezije, kulturne raznolikosti i pluralističke komunikacije. Jednom rečju, njihova primarna uloga je doprinos demokratskom društvu kroz nezavisno i nepristrasno izveštavanje. 

Ključni izazovi

Dugoročni opstanak Javnih servisa zavisi, pre svega, od načina finansiranja, odnosno od finansijske održivosti. Finansiranje iz državnog budzeta rešava pitanje naplate, ali sa druge strane povećava rizik od političkog uticaja. 

Takođe, za opstanak Javnih servisa neophodno je prilagođavanje novim tehnologijama, prisustvo na digitalnim platformama, kao odgovor na sve veću konkurenciju. Porast potrošnje onlajn vesti, uključujući i društvene mreže, platforme, doprineo je opadanju čitanosti i gledanosti medija. Mnoštvo društvenih trendova uključuje i zamor od vesti, ali i pad poverenja. 

Talas digitalizacije doveo je do nastanaka novih medijskih formata. Prilagođavanje novim trendovima je izazov, ali jedino prihvatanjem novih formata moguć je opstanak Javnih servisa.