Sveprisutna praksa „dezinformisanja“ javnosti naročito je vidljiva tokom izbornih kampanja.

„Picagejt“ – teorija zavere završena pucnjavom

Jedan od najslikovitijih primera za namerno plasiranje neistina jeste slučaj iz SAD, poznat kao „picagejt“ („Pizza gate“). Ta teorija zavere „ispletena“ je tokom kampanje za predsedničke izbore 2016, a njenu srž predstavljale su tvrdnje da „vatreni“ demokrata Džejms Alefantis, inače vlasnik picerije u Vašingtonu, navodno rukovodi „mrežom pedofilije“. Kako se navodilo, „gnusne radnje“ odvijaju se u podrumu njegovog restorana, a njegovo ime pronađeno je u mejlovima šefa kampanje tadašnje predsedničke kandidatkinje demokrata Hilari Klinton, Džona Podeste.

^{Picerija "COMET" u vlasništvu Džejmsa Alefantisa/ foto: Farragutful, CC BY-SA 4.0, via Wikimedia Commons}

Te mejlove objavio je Vikiliks. Tvrdilo se i da u lancu pedofilije učestvuju visoki funkcioneri stranke koju Alefantis podržava, i kojoj često daje donacije. Priča je završena ni manje ni više nego pucnjavom, u kojoj, srećom, niko nije povređen - dvadesetosmogodišnji mladić Edgar Madison Velš naoružan je ušao u piceriju i otvorio vatru iz automatske puške, nakon čega je ubrzo uhapšen. Na saslušanju je kazao da je došao iz Severne Karoline kako bi lično istražio slučaj „picagejt“. Utvrđeno je, takođe, da pomenuti restoran ni nema podrum.

Dezinformisanje u doba interneta

Stručnjaci za komunikologiju i medije uglavnom definišu lažne vesti kao namerno nastojanje da se obmane javnost. Veruje se da je internet u takvim nastojanjima odigrao veoma važnu ulogu, jer predstavlja „otvoreni auto-put, na koji svako može da izađe“. Veruje se da uprkos naporima pripadnika akademske zajednice da „detektuju“ i „raskrinkaju“ „fejk njuz“, kao i njihov uticaj na publiku, neistine i dalje „cvetaju“.

Ali, treba praviti razliku između „lažnih vesti“ i satiričnih tekstova koje „konzumenti“ interneta katkad prihvate kao istinu. Kako se objašnjava, teško je u pojedinim slučajevima napraviti jasnu razliku između „fejk njuza“ i humora i satire, jer „ne doživljavaju svi ljudi iste sadržaje na isti način“.

^{Foto: S. Hermann & F. Richter from Pixabay}

Podjednako „varljivi“ jesu i „klikbejtovi“ - sadržaji na internetu osmišljeni tako da privuku pažnju posetilaca kako bi „kliknuli“ na njih, iako njihov naslov ne odgovara sadržini teksta, odnosno „preuveličan je“ ili „lažan“.

Kao ostale „podvrste“ dezinformacija neretko se navode propagandni tekstovi, „lapsusi“ novinara, odnosno „materijalne greške“ i pristrasnost. Sve navedeno smatra se „potencijalno rizičnim i štetnim“, ali treba voditi računa i o širem kontekstu. Ilustracije radi, „lažna vest“ koja je namerno osmišljena u vreme rata, umnogome se razlikuje od satire i humorističkih prikaza smišljenim u „doba mira“ u cilju zabave javnosti, kao i tekstova čiji autori „naginju“ jednoj od strana koje pominju u svojim člancima, što je naročito slučaj kada se „obrađuju“ političke teme, i uglavnom se radi o „kombinaciji“ vesti i mišljenja samog autora.

Kako je bilo „nekada davno“

Mada se „lažne vesti“ najčešće dovode u vezu sa „Gugl pretragama“, odnosno masovnim korišćenjem interneta, ovaj koncept stariji je čak i od Gutenbergovog pronalaska tehnike štampanja pokretnim slovima. Tako je u šestom veku vizantijski istoričar Prokopije u delu pod nazivom „Tajna istorija“ pišući o svom pokrovitelju, caru Justinijanu Prvom, pored činjenica iz imperatovog života navodio i neke „detalje“ koji su bili „čista“ fikcija, poput tvrdnje da je Justinijan mogao da učini da „mu sopstvena glava postane nevidljiva“.

Istorija pamti da je u dezinformisanju javnosti učestvovao i Bendžamin Frenklin, jedan od očeva osnivača SAD. On je tokom Američkog rata za nezavisnost (vođenog od 1775. do 1783.) objavio „lažni novinski dodatak“ namenjen britanskoj javnosti, u kojem se tvrdilo da američki starosedeoci čine zločine u ime Velike Britanije. Na taj način želeo je da utiče na svest građana Britanije tokom pregovora o mirovnom sporazumu kojim će se zvanično okončati oružani konflikt između Londona i novoformiranih Sjedinjenih Država.

^{Bendžamin Frenklin}

U 19. veku maltene svaki političar u SAD koji je „iole vredeo“ imao je svoje sopstvene novine. Vlasnici listova bile su i političke stranke, što se opisuje kao „vreme haosa, jer su širene različite vrste neistina, često veoma ružne“. Protiv takvih „novinarskih anomalija“ borio se i Džozef Pulicer, američki novinar mađarskog porekla. On se zalagao za „izveštavanje bazirano na činjenecima“, a ne na senzacionalizmu i lažima, odnosno bio je veliki protivnik „žute štampe“

Društvene mreže – „pogonsko gorivo“ za laži

Mada su „prisutne“ tek malo duže od jedne decenije, društvene mreže postaju „pogonsko gorivo“ za „lažne vesti“, saglasni su stručnjaci. Kako se objašnjava, na njima se objavljuje „bujica sadržaja“ koji više ne kontrolišu „mas-mediji“, već „mreže prijatelja“. To znači da se umnogome „plasiraju“ neprovereni sadržaji, kao i lični stavovi koji postaju „viralni“.

„Viralni“ sadržaji na društvenim mrežama jesu i novinski tekstovi sa nenamernim greškama. Nakon što se ispostavi da je reč o pogrešnim informacijama, novinari se uglavnom nađu na udaru svojih „onlajn pratilaca“, koji o njima prestrogo sude.

Kako se boriti protiv dezinformacija

Stručnjaci za medije i komunikaciju ističu da se tehnologija menja, ali da u borbi protiv lažnih vesti i dalje treba koristiti „oružja“ kao što su „poštenje i preciznost“.

Kako naglašavaju, „političari često u govoru pribegavaju frazama čiji je cilj da zastraše ili da utiču na javnost“, ali treba „ostati pribran i upotrebiti mozak“ da bi razotkrile njihove namere, i istina „isplivala na površinu“. Načini da se to postigne jesu i sve popularniji „treninzi medijske pismenosti“ za novinare, kao i praksa kompanija u čijem vlasništvu su društvene mreže da „brišu“ sadržaje za koje se proceni da su neistiniti i da mogu biti „rizični“ za korisnike, naročito u doba pandemije kovid-19.