Sonja Livingston (Sonia Livingstone), profesorka socijalne psihologije sa Odeljenja za medije i komunikacije na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (London School of Economics and Political Science) nedavno je uradila mapiranje postojećih inicijativa na području Evrope koje se bave medijskom pismenošću ne bi li odgovorile na sukob u Ukrajini, a rezultati do kojih je došla više su nego interesantni. 

U vremenima krize ili sukoba, dezinformacije se mogu brzo generisati i širiti. Inicijative za medijsku pismenost su ključni stub evropske strategije za borbu protiv dezinformacija i moraju se podjednako brzo generisati i širiti ako je cilj da one efikasno dopru do publike osetljive na dezinformacije.

Kao odgovor na rat u Ukrajini, Evropska opservatorija za digitalne medije – EDMO (European Digital Media Observatory), uspostavila je radnu grupu za razumevanje trendova dezinformacija i tokom proleća 2022. godine objavila je javni poziv za informacije o inicijativama za medijsku pismenost. Pristiglih 65 odgovora skiciraju konture evropskog odgovora na ovu pretnju današnjice, ali istovremeno i otkrivaju ograničenja evropskih napora. Za suočavanje sa budućim krizama, biće od vitalnog značaja mnogo koordinisaniji  napor, koji u sebi nosi potencijal da postane veći. 

Koje su inicijative za medijsku pismenost odgovorile svojim delovanjem na sukob?

Veliki broj organizacija se uključio u inicijative medijske pismenosti kao odgovor na rat, uključujući univerzitete, vesti i javne medije, prosvetne radnike i bibliotekare, nacionalne i međunarodne nevladine organizacije i neke specijalizovane organizacije za medijsku pismenost. Nekoliko od pobrojanih inicijativa nastalo je kao rezultat partnerstava između više organizacija, a nekoliko je bilo podržano i finansirano od strane vlade.

Geografski, odgovor na medijsku pismenost poticao je iz određenih zemalja, a posebno iz:

• onih koje su geografski bliske ratu, na primer: Bugarska, Hrvatska, Češka, Estonija, Finska, Litvanija;

• onih koje su i/ili sa uspostavljenom tradicijom organizacija medijske pismenosti, politike i finansiranja, na primer: Belgija, Danska, Irska, Holandija, Portugal.

Nažalost, nismo dobili odgovore od oko polovine zemalja članica EU, uključujući i neke od najvećih zemalja (Francuska, Nemačka, Poljska), iako su njihovi resursi sigurno veći u odnosu na resurse nekoliko manjih zemalja koje su odgovorile pozitivno.

Ciljna publika je obično opšta populacija ili studenti

Skoro polovina svih inicijativa bila je usmerena na širu javnost. Druge po učestalosti bile su inicijative za prosvetne radnike i roditelje, pri čemu bi deca ili učenici verovatno bili sekundarni korisnici.

Čini se da u jednom broju država postoji zadovoljavajući broj inicijativa koje su usmerene na dovoljno širok spektar publike, uključujući decu, učenike, studente, nastavnike i roditelje, te profesionalce (za medije, komunikacije, itd.) i javnost. Ali, u većini zemalja to nije bio slučaj. Štaviše, postoji tek nekolicina pokušaja da se dopre do posebno rizične publike koja bi mogla biti podložnija dezinformacijama ili kojoj su potrebne pouzdane informacije.

^{Foto: Pixabay}

Kakva je priroda ovih inicijativa za medijsku pismenost?

U principu, inicijative medijske pismenosti o dezinformacijama o sukobu u Ukrajini mogle bi imati mnogo različitih oblika, uključujući resurse za obuku nastavnika, izradu nastavnih materijala, uputstva za razgovor sa decom, ciljane politike i odluke o finansiranju, kampanje za podizanje svesti, javne usluge ili industrijske inicijative privatnog sektora, istraživanja javnog mnjenja o uverenjima stanovništva, istraživanje o unapređenju kritičke pismenosti, podsticanje provere činjenica u populaciji i još mnogo toga.

U praksi, ove različite mogućnosti nisu bile široko iskorišćene. Svakako da je od koristi to što su saveti kao što su ,,čuvajte se fišinga ili hakovanja“ ili „kako razumeti osnovnu priču“ bili usmereni na učenike, nastavnike, a donekle i na profesionalce. Ali da bismo bolje razumeli ove inicijative trebalo bi da analiziramo materijale koje su razvile različite organizacije na različitim jezicima.

Kako stići do publike?

Samo nekoliko inicijativa za medijsku pismenost oslanjalo se na lične sastanke, podizanje svesti ili diskusije, iako je pedagoški verovatno da su direktna interakcija i aktivno učenje optimalne metode. Češće, inicijative za medijsku pismenost su bile obezbeđene kao onlajn resursi koji se oslanjaju na publiku da ih otkrije i sarađuje sa njima. Na primer, nekoliko inicijativa uključuje univerzitete i škole koji postavljaju set video zapisa koji se bave problemima dezinformacija i medijske pismenosti, obično kao samostalni kratki video snimci postavljeni na Youtube. Izazov je, očigledno, da publika sazna za njihovo postojanje, a zatim i odluči da ih gleda.

Koje korisne pouke se mogu izvući iz svega za odgovor na buduće krize?

Brzi odgovori na krizu i konflikt nesumnjivo su zahtevni, ali neophodni. U takvim trenucima, javnost traži informacije o tome šta se dešava i potrebna su joj pouzdana uputstva o tome gde da gledaju, čemu da veruju i kako da sude. Podjednako vitalni, napori na medijskoj pismenosti su potrebni u „normalnim vremenima“ da bi se održalo i unapredilo učenje, izgradila otpornost na dezinformacije i predvidele buduće potrebe obezbeđivanjem da ljudi znaju gde i kome da se obrate.

Postoji značajan broj dostupnih istraživanja za informisanje o sadašnjoj politici i praksi o medijskoj pismenosti, uključujući sve veći broj sadržaja o tome šta provereno funkcioniše. Neki uključuju posebne smernice o tome kako brzo reagovati u kriznoj situaciji, na primer šta smo naučili tokom pandemije COVID-19. Ipak, neujednačene, premda obećavajuće, inicijative medijske pismenosti koje su prijavljene radnoj grupi sugerišu da, uprkos tome što je zabrinuta zbog dezinformacija o ratu, Evropa ne daje dovoljno veliki prioritet naporima za medijsku pismenost. A, bez sumnje, nalazimo se u vremenima punih izazova.