Novinari, civilno društvo i istraživači imaju mnoge zamerke na generativnu veštačku inteligenciju, isto kao što su tokom godina dokumentovali mnoge probleme sa starijim oblicima digitalnih medija, piše Rasmus Nilsen.

Većina njih nije slepa na nedostatke veštačke inteligencije, ali ih ipak koriste, piše Nilsen. 

Verovatno zato što ih, u celini, smatraju korisnim i vrednim.

On navodi da bi generativna veštačka inteligencija mogla postati normalizovana do tačke da bude prirodna ili čak gotovo nevidljiva, ništa više primetna ili vredna pažnje nego što je trenutna upotreba, na primer, mašinskog učenja za rangiranje u pretraživačima ili dinamičkih neuronskih mreža u preporukama društvenih mreža.

Međutim, Nilsen navodi da novinari i mediji moraju da se suoče sa nekoliko ključnih izazova koji se rađaju u novoj eri. 

Naime, moraju identifikovati šta ih izdvaja od već obilne ponude sadržaja i informacija, koja je dodatno pojačana rastućom upotrebom generativne veštačke inteligencije. 

Takođe, treba da se odupru iskušenju da primarno koriste veštačku inteligenciju primarno kao "bržeg konja" za dobijanje više istog sadržaja po nižoj ceni, u još jednom nizu pokušaja da se uspeh praktično postigne smanjenjem. 

Kako navodi, postoji ograničena javna potražnja za mnogim vestima koje se trenutno emituju, a čini se malo verovatnim da će biti veće potražnje za još više istih vesti do kojih se došlo na jeftiniji način, u još konkurentnijem tržištu pažnje.

Nilsen ističe da nijedan od ovih izazova nije nov, a da veštačka inteligencija samo pojačava njihovu egzistencijalnu prirodu.

Važno je biti jasan – pad komercijalnih prihoda i društvene relevantnosti većine izdavača će samo biti dodatno ubrzan generativnom veštačkom inteligencijom. 

Rasmusen smatra da, uprkos veoma stvarnim prilikama, novinari imaju puno razloga za brigu.

To objašnjava sledećim redom: 

Uspon interneta značio je da su izdavači uglavnom izgubili kontrolu nad distribucijom. 

Uspon platformi društvenih medija značio je da su uglavnom izgubili kontrolu nad saznanjima. 

Uspon takozvanog Web-a 2.0 počeo je da dovodi u pitanje njihovu kontrolu nad sadržajem, dok će generativna veštačka inteligencija samo pojačati taj izazov.

Rasmusen navodi da će mnogi mediji i hiljade novinara verovatno biti zaglavljeni u još jednoj mučnoj nedovršenoj digitalnoj revoluciji.

Ali, ističe on, veštačka inteligencija može biti korisna za one izdavače i medije koji su sposobni i voljni da definišu i udvostruče ono što ih čini drugačijima, koji su istinski zainteresovani da susretnu ljude tamo gde se nalaze, i koji mogu odoleti iskušenju da dalje komercijalizuju novinarstvo koje nude.

Naime, kako objašnjava, većina ljudi želi da razume svet izvan ličnog iskustva. 

Novinarsko izveštavanje je često neophodan deo koji nam omogućava da to učinimo, kao i volja da preuzmemo odgovornost, da prosuđujemo, procenjujemo suprotstavljene tvrdnje i konfliktne delove dokaza u često brzo evoluirajućim, spornim i nejasnim situacijama. 

Veštačka inteligencija, kao i druge digitalne tehnologije, mogu pomoći novinarima da to bolje urade, i mogu pomoći medijima da građanima pruže bolje iskustvo kada konzumiraju vesti.

Nilson smatra da je generativna veštačka inteligecija dugoročna prilika - na raskrsnici između bezvremenske novinarske želje da traži istinu i izveštava o njoj, stalno evoluirajućeg skupa alata i tehnologija koje mogu pomoći novinarima da to urade i mogu pomoći ljudima da konzumiraju vesti, te trajne želje da razumeju svet i šta se u njemu dešava.