Lažne vesti i dezinformacije plasiraju pojedinci, aktivisti, grupe ili političari u cilju manipulacije i pridobijanja za izvesne ideje i ciljeve, što može dovesti do donošenja pogrešnih i štetnih odluka ili izazivati strah, mržnju ili nepoverenje. Zato se često govori o negativnom uticaju medija, a rešenje je zapravo u osnaživanju funkcije medijske pismenosti koja treba da preko znanja i kritičkog mišljenja, analize i participacije, pomogne u prepoznavanju manipulacije i odbrani od nje.

Sociolog i profesor Univerziteta u Beogradu Dalibor Petković za Demostat kaže da pre svega treba biti oprezan pri korišćenju pojma “lažna vest”.

- Ovaj pojam ulazi u široku upotrebu nakon pobede Donalda Trampa na američkim izborima 2016. godine kao jedna vrsta opravdanja za poraz kandidata vašingtonskog establišmenta. Nakon velike popularnosti ovog pojma danas se on u novinarskim krugovima sve više napušta jer se smatra da pojam „vest“ ne mora nužno ukazivati na tačnost sadržaja, jer da je tako onda ispada da bismo pored lažnih morali imati i istinite vesti – objašnjava profesor Petković i dodaje - Imamo vesti koje se mogu bazirati na tačnim ili netačnim informacijama, dok netačne informacije mogu nastati slučajno, greškom ili sa nekakvom namerom dezinformisanja. Dakle, pravilno bi bilo govoriti o dezinformisanju i manipulaciji odnosno svesnom ili nesvesnom plasiranju netačnih informacija. Zašto je ovo važno, pa upravo zbog toga što se uvođenjem pojma lažne vesti na neki način mejnstrim mediji aboliraju od krivice za iznošenje dezinformacija dok internet i informacije koje se preko njega pribavljaju postaju glavni krivci za dezinformisanje građana. Ovakvo pojednostavljenje je kranje opasno jer može dovesti do toga da se u budućnosti svaka vest koja je plasirana na internetu a da iz nje ne stoje mejnstrim mediji potencijalno percipira kao dezinformacija dok se ne dokaže suprotno. Međutim, ako recimo uzmemo u obzir tabloide u Srbiji koji na nesreću ujedno reprezentuju i najčitaniju domaću štampu videćemo da su zapravo oni glavni kreatori dezinformacija ili tzv. „lažnih vesti“ u Srbiji. Ako se na to doda i činjenica da su mnogi od ovih medija na državnim „jaslama“ preko različitih vidova javnog finansiranja onda možemo zaključiti da je čak i sama država na neki način sponzor „lažnih vesti“.

- Srbija nije mnogo drugačija od ostatka sveta po plasiranju dezinformacija, ali po mišljenju sagovornika Demostata, razlika je u tome - „što tamo tabloidi ipak ne predstavljaju glavni izvor informisanja”.

- Međutim, sada se dešava da mediji koji imaju dugu tradiciju nepristrasnog izveštavanja sve više podležu svojevrsnoj tabloidizaciji i manipulaciji u kreiranju vesti. Pogledajmo samo način na koji zapadni mediji danas izveštavaju o sukobu u Ukrajini. Naravno, ni ruski mediji u tom pogledu nisu ništa bolji ali onda se postavlja pitanje čega više treba da se plašimo, vesti iz tradicionalnih medija ili onih koje nalazimo na internetu - naglašava profesor Petrović i navodi da je u sadašnjoj situaciji veoma teško govoriti o tome kako se  publika  može medijski opismeniti.

Medijska pismenost u današnjem društvu je nova forma funkcionalne pismenosti i važan deo  svakodnevnog života. Ekspanzija multimedija dovela je do novih oblika komunikacije, pa je uticala i na promenu načina na koji se u  savremenom društvu funkcioniše, uči i radi.

- Recimo, najnovije PISA testiranje učenika je pokazalo da 90% petnaestogodišnjaka iz 40 OECD zemalja nije bilo u stanju da razlikuje činjenicu od mišljenja kada su čitali nepoznati tekst. Drugim rečima, mnogi od njih su nečije stavove tretirali kao gole činjenice što je jako zabrinjavajuće. Na sve to, danas mnogi zapravo i ne mare da li je nešto bazirano na činjenicama ili ne, pa  prihvataju najbesmislenije teorije zavere kao (post)istinu i nikakve činjenice ih ne mogu razuveriti u tome, jer njima one nisu ni bitne. A zašto bi im i bile bitne kada ih političari i njima podređeni mejnstrim mediji poslednjih nekoliko godina uče da se činjenicama lako može manipulisati - kaže Petrović i zaključuje: “Ključni akteri koji bi trebali da se bave medijskim opismenjavanjem građana su škola kao nosilac i realizator programa koje bi morali da se kreiraju na nivou države. Međutim, kao što smo videli izgleda da je osnovni cilj mnogih država, pa i Srbije da odvrate ljude od informisanja putem interenta, jer je to najbolji način da kontrolišu informacije koje će dolaziti do građana. Na sve to i kada škole realizuju ove programe često se susrećemo sa situacijom da su nastavnici medijski nepismeniji od svojih učenika, što je takođe problem koji će se teško rešiti. Na kraju, nosilac medijske pismenosti će biti sami građani kako kroz samoedukaciju tako i kroz formiranje nezavisnih organizacija koje će biti u stanju da se kritički ophode prema društvu u kome deluju i da potom iste te vešetine, kritičkog promišljanja informacija do kojih dolazimo, prenesu na zaniteresovane građane”.