Nenamerno širenje dezinformacija nije nova pojava, ali jeste pojava koja je tokom godina postajala sve moćnija sa razvojem inovativnih tehnologija i povećavanjem uticaja kreatora sadržaja na društvenim mrežama. Nenamerno širenje dezinformacija ne treba mešati sa kvalitetnim novinarstvom i cirkulacijom pouzdanih informacija koje su u skladu sa profesionalnim standardima i etikom. Posledica do koje je ovo dovelo jeste da nenamerno proširene dezinformacije u digitalnom okruženju, a u kontekstu sveopšte društvene polarizacije imaju veliki potencijal da ugroze slobodu izražavanja koja je od presudnog značaja za kvalitetno, profesionalno i etikom vođeno novinarstvo. 

Imajuću ovo u vidu, strategije za borbu protiv dezinformacija trebalo bi da u sve većoj meri teže ka tome da budu društvenog i obrazovnog, a manje penalnog karaktera kako bi se osiguralo da pravo na slobodu izražavanja ne bude narušeno preširokim zakonskim odredbama koje kriminalizuju ili zastrašuju izražavanje. Stoga bi borba protiv dezinformacija i njeno potencijalno zakonsko regulisanje kako u našoj zemlji, tako i na širem području trebalo da više spada u domen obrazovanja i medijske pismenosti, nego da u nekom momentu bude pretočena u pretnju sudskim procesom. 

Međutim, da bismo zapravo razumeli kako nenamerno širenje dezinformacija može imali negativan efekat na slobodu izražavanja i novinarsku profesiju generalno, neophodno je da stalno sagledavamo i imamo na umu načine na koje se sve dezinformacije šire. 

Sa pojavom informatičkog doba i interneta, informacije se šire brže i češće klikom miša. Istovremeno i jednako bitno, brzina kojom se informacije prenose i trenutni pristup informacijama koje internet pruža izazvali su želju kod svih korisnika koja vas tera da požurite da objavite i budite prvi koji će preneti informacije. Ovo, zajedno sa podmuklijim praksama kao što je namerna distribucija dezinformacija radi ekonomske ili političke dobiti, stvorilo je ono što Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) u svom priručniku namenjenom razumevanju sprege između novinarstva, lažnih vesti i dezinformacija naziva „savršenom olujom“. Ova savršena oluja zatim dovodi do hiperprodukcije dezinformacija i njihovog širenja, a sve to zajedno utiče na način na koji se države širom sveta odlučuju da bore protiv toga i, u konačnici, može dovesti do ograničenja slobode izražavanja medijskih poslenika u većoj ili manjoj meri. 

UNESCO tako identifikuje tri uzroka koji omogućavaju nenamerno širenje dezinformacija:

• Urušavanje tradicionalnih poslovnih modela

Kao rezultat brzog pada prihoda od oglašavanja i neuspeha digitalnog oglašavanja da generiše profit, tradicionalne redakcije krvare da zadrže i očuvaju publiku, a potrošači medija prelaze na vesti koje nude „pristup na zahtev“. Ovi sve manji budžeti dovode do smanjene kontrole kvaliteta i manje vremena za provere. Oni takođe promovišu novinarstvo koje se zasniva na „klik-mamcima“, popularnije planetarno poznatijih kao ,,click-bait’’. Važno je razumeti ovde da ove takozvane ,,peer-to-peer’’ vesti nemaju dogovorenu etiku niti standarde.

• Digitalna transformacija redakcija i načina pisanja

Kako se informaciono doba razvija, primetna je digitalna transformacija u industriji vesti. Ova transformacija dovodi do toga da novinari pripremaju sadržaj za više platformi, ograničavajući njihovu sposobnost da pravilno ispituju činjenice. Novinari često primenjuju princip „objavljivanja na prvom mestu“ pri čemu se njihove priče objavljuju direktno na društvenim medijima kako bi zadovoljili potražnju publike u realnom vremenu. Ovo, zauzvrat, promoviše praksu mamca za klikove i težnju za „viralnošću“ za razliku od kvaliteta i tačnosti.

• Stvaranje novih ekosistema vesti

Sa sve većim pristupom onlajn publici kao rezultat pojave platformi društvenih medija, korisnici ovih platformi mogu da stvaraju sopstvene tokove sadržaja i da kreiraju sopstvenu „mrežu poverenja“ ili „eho komore“ unutar kojih će biti netačni, lažni, zlonamerni i propagandistički sadržaj, a koji se može zatim dalje širiti. Ovi novi ekosistemi omogućavaju procvat dezinformacija jer je veća verovatnoća da će korisnici deliti senzacionalističke priče i daleko je manje verovatno da će pravilno proceniti izvore ili činjenice. Važno je naglasiti da nakon objavljivanja, korisnik ako i postane svestan da taj sadržaj može predstavljati dezinformaciju u velikoj meri uglavnom nije u mogućnosti da „povuče“ ili ispravi objavljeno. 

Upravo svi ovi navedeni uzroci predstavljaju i nastaviće da predstavljaju poteškoće za redakcije, novinare i korisnike društvenih medija jer novi ekosistemi vesti, poglavito, omogućavaju procvat zlonamerne prakse i aktera. 

Međutim, neupitno je da postoji izrazito tanka linija između borbe protiv širenja dezinformacija na mreži i kršenja prava na slobodu izražavanja, te da će se u godinama koje su pred nama tek raspravljati o ovoj izuzetno bitnoj temi za medijske radnike, koja možda još uvek nije zaživela u našem regionu, ali su je u svetu odavno prepoznali kao ključnu za budućnost rada novinara u eri digitalizacije. 

Autor je menadžer za zaštitu podataka o licnosti